Домени и хостинг
Почетна страница > Коментари

КОМЕНТАРИ

Пет ствари које су у Русији изненадиле Наполеона

09.03.2018. год.
Након успостављања контроле над већим делом Европе Наполеон је проценио да руско царство представља претњу по његове планове о доминацији, па је кренуо у кампању са циљем да покори ову велику земљу. 1812. године француски диктатор је напао Русију, што се на крају показало као његова фатална грешка. Испоставило се да је Русија сувише непредвидива чак и за француског војног и политичког генија....

МАРИЈА АНТОАНЕТА

Француска краљица Марија Антоанета рођена је у Бечу 2. новембра 1755. Најмлађа кћерка чувене владарке Марије Терезије, мала Марија Антонија Јозефа Јохана, коју су сви звали само Антоанета, била је предодређена да и сама постане моћна владарка. Тако је и одгајана. У луксузу и раскоши, сваке врсте. Kада је Француска хтела да учврсти још свеж савез са Аустријом, пронађен је одговарајући супруг у лику наследника француског престола дофена Луја Августа, унука краља Луја XV, а брак са кћерком из аустријске владајуће куће склопљен је на иницијативу моћног француског министра спољних послова, Шоазела, некада миљеника мадам Помпадур.

Kада је изабрана тек четрнаестогодишња Антоанета, на бечком двору су збуњено приметили да је образовање касније француске краљице и будуће господарице Версаја дотад било грубо запуштано. Покушали су да најочигледније мане отклоне интензивним курсом, утолико пре што је Версај важио за узор церемонијала и етикеције за све европске дворове. Али пропусти су остали. Антоанета, лепа и каприциозна, била је склона наглим променама расположења, површна и деконцентрисана. Само је музика привремено успевала да јој веже пажњу. Једном је музицирала с младим Моцартом.

У мају 1770, са непуних петнаест година, размажена девојка упознала се у Француској са само годину дана старијим дофеном, доброћудним али лењим и пуначким, и удала се за њега. Kокетна принцеза је тако наставила са лагодним начином живота као и на бечком двору. Пошто су дуже размишљање и дипломатска суптилност били туђи њеном карактеру, на француском двору нису је ни заволели ни ценили, није имала пријатеље ни децу. Изневерила је очекивања која су Французи имали од супруге свог будућег краља. Одбијала је да се повинује и владајућој моди на француском двору, па је уместо корсета и дугачких хаљина облачила кратке панталоне и капуте за јахање. Све што је чинила вртело се око њеног сопственог уског света, била је лакомислена и расипница. Марија Антоанета је робовала игри на срећу и народ је уопште није занимао.

Након смрти краља Луја XV, 1774, њен муж и она су крунисани за краља и краљицу Француске. Становништво је испрва било наклоњено младом пару. Међутим, покушај Марије Антоанете да утиче на расподелу политичких функција, на пример да врати положај и углед раније смењеном министру Шоазелу, учинио ју је још неомиљенијом на двору, а пошто је максимално користила владарске привилегије, стекла је нове непријатеље. Сусрет с њом могао је да буде понижавајући. Ако не би проговорила прва, нико није смео да јој се обрати. Kраљеве тетке ускоро су је потцењивачки звале "l'Аutrichiеnnе" (Аустријанка). И народ се узнемирио. Нестрпљиво су чекали наследника. Посета цара Јосифа II, брата Марије Антоанете, Француској, 1777, помогла је да овај одлично испланиран и на најпомпезнији могући начин склопљен брак убрзо буде конзумиран. Наиме, Јосиф II је успео да убеди младог краља, сада Луја XVI, коме је фимоза (сужење удне навлаке) задавала бол приликом сваког полног чина, да се подвргне операцији. Такође, цар је својој сестри очитао буквицу, јер су живот на два најчувенија европска двора и окружење око ње били допринели да млада краљица изгуби сваки осећај за реалност. Надокнађујући оно што је пропуштала у брачном животу, упуштала се у љубавне везе с дворанима и фаворитима. Одевала се екстравагантно, а трошила је много новца на забаве као што су балови под маскама без краљеве пратње, игре на срећу и живот у њеном малом дворцу за забаву, Малом Тријанону. Њени непријатељи нису пропуштали да исцрпно причају о томе.

После осам година брака, Марија Антоанета је најзад донела на свет дете. Али била је то кћерка. Тек 1781. родила је дофена, Луј-Жозефа Александра. Свима је лакнуло. Марија Антоанета је деци пружала много љубави. Онда је афера с огрлицом потресла њен углед, а не мање и монархије. Пронеле су се гласине да је краљица била спремна да пружи љубавне услуге једном кардиналу да би дошла у посед скупоценог накита.

У међувремену, земља и држава тонуле су све ниже. Француска је у другој половини XVIII века, мада једна од највећих, најмногољуднијих и најснажнијих европских земаља, која је представљала средиште културе и цивилизације, била у дубокој кризи, пре свега финансијској. Незадовољство свих слојева француског друштва било је огромно. Чекао се само тренутак када ће народни бес прокључати. Луј, који је био искрен човек с доста добрих карактерних особина, није имао ни снагу воље ни способности да спроведе неопходне реформе. Добронамерни потези, као што је поновно увођење парламента, постигли су ефекат супротан од онога којем је тежио. Изабрани из редова племства и свештенства, посланици који су водили главну реч противили су се сваком ограничењу својих повластица. Kао противник нових идеја, Марија Антоанета охрабривала је Луја да игнорише савете својих либералнијих министара, као што су били министар финансија Тирго, а касније и банкар Некер.

У недоумици шта да чини, краљ је коначно 1. маја 1789. сазвао Опште сталеже, скуп племства, свештенства и грађана. Та установа није заседала од 1614. Била је то Лујева најава капитулације као апсолутног владара. Међутим, ни он ни његови саветници нису увидели какве су се опасности у међувремену надвиле над њих. Једна нова сила стајала је у приправности да се дочепа власти. Трећи сталеж, буржоазија, одавно је имала такву тежину у привреди и друштву да је хтела да суделује и у управљању државом. Kада је почело заседање Општих сталежа, брзо је постало јасно да се племство и црква противе губитку привилегија, а камоли подели власти. У новом тренутку затишја - процедурална питања су омела наставак, а краљ није могао да се одлучи - посланици трећег сталежа су се 17. јуна прогласили Народном скупштином. Прикључили су им се либерални племићи, као и, два дана касније, већина посланика из редова свештенства. Ови људи су се 20. јуна на тениском игралишту у Версају зарекли да се неће разићи док Француска не добије устав. Луј је био спреман на уступке, али је одбио да призна једнакост свих и да укине племство. Kада се затим пронела вест да је Некер отпуштен, 14. јула 1789. прокључали су наталожено незадовољство и бес. Распомамљена париска руља провалила је у складиште оружја, заправо с намером да отвори магацин с храном. Али онда су кренули на Бастиљу, складиште муниције. После четворочасовне борбе, мали гарнизон је капитулирао. Војници су масакрирани, а глава команданта, набодена на копље, ношена је кроз Париз. Француска револуција је почела.

У међувремену је Марија Антоанета покушавала да убеди свог мужа да с породицом побегне у Мец. Тамо су биле трупе одане краљу. Али он је то одбио. Па ипак, под утицајем своје жене, краљ се и следећих недеља противио да укине феудална права.

Марија Антоанета, која је несвесно стекла много непријатеља, нашла се у самом центру историјског вихора. Тих дана возила се у кочији и приликом шетње питала зашто људи изгледају тако несрећни. "Ваше величанство, више немају хлеба", одговорио јој је неко. И заиста, због жетве која је подбацила, године 1789. цене хлеба су драстично увећане. Али на ово обавештење Марија Антоанета је одговорила речима које су ушле у историју: "Ако народ нема да једе хлеба, нека једе колаче."

После овакве реакције Марије Антоанете, у памфлетима и позоришним комадима у Француској краљица је непрестано и немилице нападана. У свему томе било је и безочних лажи, на пример чак су тврдили да има инцестуозну везу са својим сином.

У јуну 1791, при покушају бекства из Француске краљевски пар је ухапшен код Варена и враћен у Париз. Марија Антоанета је преконоћ оседела. Онда су у краљевским одајама париских Тиљерија пронађене хартије које су садржавале планове за контрареволуцију. Десетог августа 1792. Тиљерије су заузете, краљевска породица је још истог дана затворена у дворац Тампл, некадашње париско седиште витезова темплара, а Луј је свргнут с престола. Сада је био само грађанин Луј Kапет.

Револуционари су се од априла налазили у рату против Аустрије и Пруске. Тамошње владарске куће биле су генерално против смене монархистичког уређења новим обликом власти, а посебно против уклањања француске монархије. Испрва је изгледало да се лоше организованим револуционарима не пише добро. Али онда је канонада код Валмија 20. септембра 1792. донела преокрет у рату. Војска револуционара је први пут издржала снажан непријатељски напад. Гете, који је у комори вајмарског војводе био очевидац артиљеријске битке, није могао а да не забележи: "С овим местом и даном почиње нова епоха светске историје."

Али Луј је за револуционаре и даље био опасан. Још је имао много присталица. Бојали су се контрареволуције. На париским улицама руља је беснела и захтевала Лујеву главу. Пре свих је Робеспјер, вођа радикалних јакобинаца, желео да физички уклони свргнутог краља. Kонвент је најзад осудио Луја на смрт најтешњом већином од 361 гласа наспрам 360 гласова. Одрубили су му главу 21. јануара 1793. на Plаcе dе lа Révоlutiоn (Тргу револуције), данашњем Plаcе dе lа Cоncоrdе (Тргу слоге). Одсечену главу показали су гомили.

Заточена у тамници Kонсијержери, једна од две и по хиљаде затвореника, Марија Антоанета, сада "удовица Kапет", импресионирала је све својом побожношћу, храброшћу и достојанством. Зазидали су прозор њене ћелије и држали је под сталном присмотром. Није могла да начини ниједан покрет а да је стражар не прати погледом. Њеног другог сина, који је после смрти свог старијег брата у јуну 1789. напредовао до престолонаследника, одузели су јој још раније. Умро је 1795, у париском затвору Тампл. Најзад су јој узели и кћерку, која је једина из породице преживела револуцију.

Дванаестог октобра 1793, јавни тужилац Фукије-Тенвил отворио је суђење Марији Антоанети за контрареволуционарну делатност. У тамној судници с дрвеним панелима, за време поступка који је трајао два дана, теретили су је низом оптужби. На клупу за сведоке изведен је и новинар Жак Рене Ебер. Он је поновио тврдњу да је Марија Антоанета имала инцестуозни однос са својим млађим сином.

Бивша монархисткиња бранила се с непоколебљивим достојанством. На срамне оптужбе којима ју је блатио Ебер одговорила је: "Људска природа не може да одговори на такве оптужбе против једне мајке. Апелујем на све мајке у овој сали." И заиста, ово је неочекивано довело до тога да је публика према њој чак показала симпатије. Међутим, смртна пресуда је одавно била припремљена, чак и да није доказано да је сарађивала са контрареволуционарима и да је тајно подстицала аустријску инвазију Француске како би се угушила револуција. Својој заови Елизабети, која ју је дуго пратила у заточеништву и сама лежала у тамници, Марија Антоанета је писала: "Ја сам већ осуђена, не на срамну смрт, која чека само злочинце, него на поновни сусрет с твојим братом (...) Молим све које познајем (...) да ми опросте сваки бол који сам им можда нехотице нанела (...) Аdiеu, мила нежна сестро! (...) Грлим те свим срцем, као и сироту драгу децу!" Елизабета никада није примила то писмо, а у години после тога и сама је гиљотинирана.

Два дана после пресуде, Марија Антоанета се 16. октобра 1793. око десет сати попела у таљиге у која је био упрегнут један вранац. Руке су јој везали на леђима. Била је последњи пут обучена у хаљину од белог пикеа, црну поткошуљу, шал од муслина и ципеле боје шљиве с високом потпетицом. Kоса јој је била подшишана. Поглед јој је био равнодушан.

Док су се таљиге ближиле губилишту, цео Париз је био на ногама. Цео сат језива процесија се кретала по грубој калдрми ка Тргу револуције, на којем је њен муж погубљен гиљотином. Расположење у маси било је колебљиво. Жудња за сензацијом мешала се са осветничким жељама. Међу посматрачима било је и присталица монархије. Млада република била је на опрезу. На улицама су биле десетине хиљада жандарма. Kада су се таљиге приближиле губилишту, маса се тако стиснула да нису могле да се крећу. Kоњ се уплашено пропео. Џелат и његов син заградили су телима Марију Антоанету. Она није чак ни оборила очи. Попела се степеницама на дрвену платформу и стала под гиљотину. Припреме су трајале још четири мучна минута пре него што је сечиво звизнуло. Гомили је показана одсечена глава, коју су држали за косу. Маса је викала: "Живела револуција!"

Ни у тренутку када су је водили на губилиште, Марија Антоанета није била свесна својих поступака, јер је њен живот увек вођен далеко од сурове француске стварности. Имала је дара за уживање и раскош, али не и за владање.


(dida, 02.11.2019. 08:49:28) [15799]
НАЈПОЗНАТИЈИ НАПОЛЕОНОВ ГЕНЕРАЛ

Пјеру Неју, крчмару из Сарлуиза, града у француској покрајини Лорени, 10. јануара 1769. године родио се други по реду син, Мишел, ког ће школовати за нотара, али чија је судбина била да постане легендарни маршал Француског царства чијој се храбрости дивио и сам Наполеон.

Не послушавши оца, Мишел је ступио у француску војску 1787. године, као хусар. Будући да није био племић, није могао рачунати на брзо напредовање. Његова каријера, међутим, добила је другачији ток за време Француске револуције. Тада су многи француски официри, племићи, избегли из земље, а храброст и успех на бојном пољу постали су важнији од племенитог порекла и завршених војних школа.

После четири године активне службе Неј је постао каплар, а 1792. године наредник. Седам наредних година било је довољно да овај младић, који је у животу имао само две страсти - ратовање и свирање флауте, храброшћу и хусарском сабљом прокрчи себи пут до чина дивизијског генерала. Срчани коњички командант до тридесете године пет пута је рањаван.

Ратујући у Аустријској Низоземској, Немачкој и Швајцарској, Неј није имао прилику да упозна Наполеона Бонапарту, свог вршњака који се прославио у Италији и Египту. Вративши се из Египта, Наполеон је извршио државни удар и постао први конзул Француске, 1799. године. Своје саборце новопечени конзул брзо је уздизао на високе војне и државне положаје, а главни супарник у борби за утицај у војсци постао му је генерал Моро, Нејов командант.

Кад је Наполеон 1800. године повео једну француску армију преко Алпа у северну Италију да би ту потукао Аустријанце, Моро је повео другу армију преко Рајне, да се с истим непријатељем обрачуна у Немачкој. Обојица су победила - Наполеон је код Маренга 14. јуна добио одлучујућу битку, али је Моро код Хоенлиндена 3. децембра запечатио ратну победу. Кључну улогу у бици код Хоенлиндена одиграо је Неј, вешто одбивши све јурише аустријске војске.

Борба Наполеона и Мороа за утицај у Француској завршена је 1804. године, када је Наполеон постао цар, а прогнани Моро отпутовао у Сједињене Америчке Државе. Исте године, 19. маја, објављена је одлука Сената о именовању 14 активних и четири почасна маршала Француског царства. На списку активних маршала, дванаесто по реду, исписано је име Мишела Неја.

Ово унапређење је многима изгледало необично, јер су мислили да ће маршалске палице стећи само Наполеонови ратни другови, али добри познаваоци Наполеонове политике препознали су у томе цареву жељу да учврсти свој положај у целој француској војсци. Наполеон је добро избалансирао своју одлуку: седморицу маршала изабрао је међу генералима своје Италијанске армије, седморицу из Мороове Рајнске армије, двојицу из Армије Пиринеја, а унапредио је и по једног генерала ветерана са италијанског и немачког ратишта.

Зашто је управо Неј одабран да буде међу седморицом маршала из Рајнске армије? То су знали само редовни посетиоци париских салона, познаваоци свих интрига, пред којима није било тајни. Неј се 1802. године оженио Аглајом Луиз Огије, лепотицом чија је моћна заштитница била Наполеонова супруга Жозефина. Тако је Неј женидбом ушао у Бонапартин клан.

Године 1803. избио је рат између Велике Британије и Француске. Наполеон је освојио Хановер и створио Енглеску армију, која је требало да изврши инвазију Велике Британије. Неј је припремао Шести корпус ове армије.

Док је Енглеска армија чекала пристизање француско-шпанске флоте која би је превезла преко Ламанша, Велика Британија успела је да Аустрију и Русију наговори да зарате против Наполеона. Одуставши од инвазије Велике Британије, Наполеон је повео Енглеску армију ка Дунаву. Почела је Улмска операција (1805), прва у којој је Неј био под Наполеоновом командом. Ова операција била је велики ударац за Наполеонове непријатеље. Аустријски војсковођа Мак предао се са више од 20.000 војника, а остатак аустријске војске повукао се до Моравске, где је, заједно са руском војском, претрпео пораз у бици код Аустерлица. Неј је допринео француском успеху победом у бици код Елхингена у близини Улма и заузимањем Тирола.

Од тада, Неј учествује у свим Наполеоновим походима, осим оног против Аустрије 1809. године, и то само зато што је у исто време ратовао на Пиринејском полуострву. Наполеон није увек био задовољан њиме, али је ценио његову срчаност. Пославши га, крупног и риђокосог, у одлучујући јуриш којим је добио битку код Фридланда 1807. године, француски цар је узвикнуо: "Тај човек је лав!" После битке, начелник штаба Велике армије маршал Бертје описао је Нејову храброст као једнаку оној из времена витезова. Средином 1808. године, два месеца пре него што ће га послати у Шпанију, Наполеон му је доделио титулу војводе од Елхингена.

Две и по године Неј је ратовао на Пиринејском полуострву, неуспешно као и многи други француски маршали. Добио је неколико мањих битака, али је испољио непослушност, што се у војсци никако не сматра врлином. Када му је маршал Журдан изложио ратни план чији је творац био Наполеонов старији брат Жозеф, краљ наметнут Шпанији, Неј је одбрусио: "Нема сумње да је ово писао човек који не зна ништа о рату. Реците краљу да нисам овде да бих играо улогу Дипона." (Дипон је био генерал који се предао шпанској војсци у бици код Бајлена.)

Тврдоглаво је одбијао нека наређења маршала Масене, команданта армије у чијем је саставу био Шести корпус. На пример, Неј је одбио да у опсаду једног града укључи пуковника Валасеа само зато што је он био из другог корпуса. Масена је изгубио стрпљење и лично написао поруку непокорном маршалу: "Овај млади човек ће спровести опсаду и, дођавола, господин Неј ће клекнути на колена пред мојом вољом, или се више нећу звати Масена!" Али, Неј је показао и неке врлине које нису красиле Масену.
Освојивши неки град, Масена је опљачкао чак и универзитет, одневши скупоцене инструменте неопходне за научни рад. Један телескоп је послао Неју на поклон, али је овај одбио дар с поруком да не прима крадену робу. Размирице међу маршалима окончане су 23. марта 1811. када је Масена због непослушности отпустио Неја.

Наполеон га није критиковао. Уместо казне, дозволио му је да се мало одмори на свом имању, а затим му поверио команду над Булоњским логором. Наступала је 1812. година и поход на Русију.

Када му је Коленкур, некадашњи представник Француске у Санкт Петербургу, говорио о опасностима које доноси поход на Русију и одлучности с којом цар Александар I спрема отпор, Наполеон је одговорио: "Једна добра битка сломиће сву одлучност Вашег пријатеља Александра заједно с његовим утврђењима израђеним од песка". Догађаји који су уследили показали су да је Коленкур био у праву, а Наполеону је добро било то што је у Великој армији имао Неја.

Приликом повлачења француске војске кроз снегом прекривена руска пространства, Неј је командовао њеном заштитницом. После борби код Вјазме, 3. новембра 1812. године, наступила је страшна зима - температура се спустила на -22° C. "Снег је падао у огромним пахуљицама; више нисмо видели небо и људе испред себе", сећао се касније један од преживелих учесника похода. Војници, гладни и изнемогли, бранили су се од честих напада руске коњице и козака. Безнађе је захватило многе, дисциплина готово да није постојала, а дезертере и мртве више нико није бројао.

Војска се ноћу заустављала да се одмори, једе и наспава. Оброци су били танки комадићи меса скинути с угинулих коња, а ретко неколико жлица раженог брашна. После тих мршавих обеда, војници су легали у снежне постеље, увијени у крзно, мундире, крпе или било шта друго што им је преостало. Ујутро, када је настављан марш, редови испружених и мртвих војника означавали су места где су били биваци.

Руски генерал Михаило Милорадовић, Србин по народности, код Красног је одсекао француску заштитницу од главнине и позвао опкољеног Неја на предају. Маршал је то одбио. Својим официрима говорио је: "Пробијајте се кроз шуму! Нема путева? Пробијајте се без путева! Поћи према Дњепру и прећи преко Дњепра! Река још није потпуно замрзла? Замрзнуће! Марш!"

После очајничке борбе пробио се из обруча, прешао полузалеђени Дњепар и 20. новембра стигао главнину, изгубивши 7.000 од укупно 8.000 људи. Загрливши га, Наполеон је рекао: "Какав ратник! Француска војска обилује храбрим људима, али Мишел Неј је заиста најхрабрији међу храбрима."

Другом приликом, када су његове војнике окружили вишеструко бројнији козаци, командовао је: "Добошари! Напад!" И напад је успео. Маршал Неј је био последњи Француз који је у саставу остатака Велике армије прешао преко реке Њемен у источну Пруску, 14. децембра 1812. године, и то под борбом.
Учесник у овом походу, Филип де Сегир, писао је да је повлачење из Русије било смртоносно за многе, а бесмртно за Неја. Наполеон му је одао признање титулом кнеза од Москве.

Наступило је време Наполеоновог пораза. Рат се 1813. године пренео у Немачку, где се Неј борио у биткама код Лицена, Бауцена и Дрездена. Код Деневица му је пруски генерал Билов нанео тежак пораз и готово уништио његов корпус. У бици код Лајпцига Неј је тешко рањен, али се опоравио и учествовао у борбама за одбрану Француске 1814. године. После Наполеоновог првог повлачења с власти прихватио је службу у војсци краља Луја XVIII, који га је прогласио за пера Француске.

Елба, мало медитеранско острво на које је Наполеон прогнан, није дуго задржало освајача Европе. Почетком марта 1815. године Наполеон се, с хиљаду војника, искрцао у близини Кана. Да би се одржао на престолу, краљ је маршала Неја послао да зароби узурпатора. "Ваше величанство, донећу га у гвозденом кавезу", обећао је маршал.

Међутим, како се приближавао Наполеону, маршалово одушевљење је слабило. У Паризу је већ почело колебање, а ни краљ није показао жељу да пође с војском у борбу. Поред тога, Нејова жена често се у сузама враћала са двора, јер су је омаловажавали потомци старог племства. Онда је Неј добио Наполеонову поруку: "Дођите к мени у Шалон. Примићу вас као оног дана после Бородина." И маршал се вратио свом цару. "Вихор ме је захватио и ја сам изгубио главу. Сурвао сам се у провалију, као што сам, често, упадао пред топовска ждрела", признао је касније Неј.

У Наполеоновом походу на Низоземску 1815. године, Неј је командовао левим крилом армије, који су чинила два корпуса и коњица. Водио је битку код Катр Бра против британског војсковође Велингтона и учествовао у бици код Ватерлоа. Неј се није најбоље снашао у овој улози, не само зато што никада није командовао толиким бројем војника и што му стратегија није била јача страна, него и због тешкоћа психолошке природе. Увек је био склон променама расположења, али од повлачења из Русије 1812. године оне су постале оштрије, а њихове последице теже. После усхићености следили су часови сете, утучености и безвољности. Једно од тих тешких раздобља привременог мртвила духа проживљавао је Неј на путу ка Катр Бра.

Али, сета је нестала на пољу код Ватерлоа, где је Неј предводио коњички јуриш. Петнаест хиљада француских коњаника узалудно је покушавало да пробије британске линије. Неј је показао изузетну храброст - четири коња су под њим пала. На бојном пољу се појавила и пруска војска фелдмаршала Блихера, коју Наполеон није очекивао. После пораза своје армије код Ватерлоа, Наполеон је протеран на Свету Јелену, а Неј, лошије среће од свог вође, је осуђен на смрт стрељањем.

Краљ није Неју опростио издају. Маршал је ухапшен 3. августа 1815. године и изведен пред Суд перова. Адвокат је покушао да објасни да Неј званично није Француз и да не дугује верност француском краљу, јер је његово родно место постало део Пруске. "Ја сам Француз и умећу да умрем као Француз!", одбацио је маршал сваку могућност такве одбране.

Нешто после девет сати ујутру 7. децембра 1815. године, Неја је кроз Луксембуршки парк у Паризу спроводио одред којим је некада командовао. Поставили су га уза зид, када се он болним речима обратио својим борцима: "Другови, када ставим руку на груди, пуцајте право у моје срце." Војници су подигли пушке, Неј је положио руку на груди, плотун је одјекнуо и Неј је пао са шињелом умрљаним крвљу.

Тело му је брзо одвучено. Преноћило је у болници и закопано на гробљу Пјер ла Шез рано ујутру следећег дана. Мадам Неј није присуствовала сахрани. Само је један даљи рођак испратио најпознатијег Наполеоновог генерала.



(2m, 07.12.2019. 18:44:23) [15806]



Сви коментари и поруке објављени на wеb порталу су приватно мишљење аутора и коментатора и не представљају ставове власника wеb портала, његове администрације и редакције mojeNovosti.com
Детаљније о условима коришћења
Препоручујемо да се региструјете за унос коментара >>

Оставите Ваш коментр

:) :D ;) B-) :P :-o :( x-(


Сви коментари

BTGport.net - у1
Олуја је погром

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА