Почетна страница > Новости

Аписова глава на поклон Бечу

Завереници 1903: Апис (у горњем реду први здесна) жртвован је упркос својој маргиналној улози (Фотодокументација „Политике”)/ vostok.rs   | 29.07.2017.
Аписова глава на поклон Бечу


Kада је постало јасно да краљ Петар не може и неће да испуни обећања о завођењу аустрофилске политике у Србији, Беч је одлучио да у повољном тренутку преломи са Карађорђевићима и са Пашићевом владом и да мачем обезбеди утицај на Балкану. А када је постало јасно да се без Пашића и Карађорђевића не може – жртвован је Апис као главни кривац размимоилажења, малтене и кривац зa избијање рата

Писма Петра Карађорђевића бечком двору упућена уочи и непосредно после Мајског преврата најбоље документују тадашњу спремност кнеза и потоњег краља Србије да после доласка на престо поведе политику која би уважила привредне и геостратешке амбиције Двојне монархије.


С друге стране, дипломатска преписка и такозвана размена мишљења између Беча и Санкт Петербурга показују колико је Аустроугарска била заинтересована да кнез Петар дође на престо Србије и пружају сведочанство о спремности монархијског врха на плавом Дунаву да прихвати промену власти у Београду, не обазирући се на то како ће државни удар бити изведен и коју цену ће насилна смена династије изискивати.

Неиспуњена обећања српске стране, односно незадовољена очекивања Беча појашњавају каснију радикалну промену држања двора Хабзбурга према Карађорђевићима и његову одлуку да мачем изнуди што се договором није могло остварити. Пођимо редом.

Писмо кнеза Петра од 28. новембра 1901, приложено уз опуномоћење Јаше Ненадовића за представника Карађорђевића пред Бечким двором, прихваћено је као декларација потенцијалног новог владара и добило је највишу оцену у одговарајућој анализи бечког министарства спољних послова – будући да је кнез Петар у њему ставио двору Хабзбурга у изглед потпуно привредно окретање Србије према Аустроугарској и обећао да Србија неће тежити припајању нових територија на Балкану (које су на Берлинском конгресу 1878. године, одлуком великих сила, проглашене за интересну зону Двојне монархије).

Аустрија тако од децембра 1901. више није била неутрални посматрач сучељавања србских династија. Благонаклоно је гледала на предстојећи преврат, мада то није чинила без резерве: Беч је у току 1902. и 1903. године, све до пред Мајски преврат, водио двоструку игру. У неколико наврата је послао упозорења краљу Александру да се у Србији припрема државни удар – не одајући имена кључних завереника, а наводећи имена симпатизера Карађорђевића који нису учествовали у завери или су имали маргиналну улогу. С друге стране, Беч је преко (полу)званичних канала доставио саопштење једној од кључних личности у припреми те завере – београдском адвокату Аци Новаковићу – да ће признати кнеза Петра за краља Србије „већ сутрадан по његовом доласку на престо”. (Аца Новаковић у мемоарима објављеним у београдској „Трибуни” 1911. године: „Исповест о преврату 29. маја 1903”)

Беч, наравно, није био спреман да без резерве прихвати долазак краља Петра на престо, свестан да краљ није деспот и да ће виталне политичке одлуке ипак доносити влада и скупштина. Оцењујући положај краља Петра као „крхак”, а његов утицај као „ограничен”, а уз то имајући у виду и слабу физичку конституцију новоименованог србског краља (према извешају аустријског посланика из Београда, кнез Петар по доласку у Београд није одавао утисак одлучног, будућег монарха, већ ветерана који је оставио најбоље дане иза себе и при томе био жут у лицу, што је по аустријској оцени био знак да му је оболела јетра), Беч је успоставио контакт са Николом Пашићем коме су наменили улогу „другог аустријског гвожђа у србској ватри”. Не зачуђује да је Пашић, на савет „бечких кругова”, уочи преврата отпутовао са породицом на такозвани одмор у Опатију, у ствари у азил моћне, суседне монархије, не би ли у случају неуспеха преврата остао „чистих руку” и очувао своје политичке амбиције.

Телеграм који је кнез Петар упутио Францу Јозефу 2/15. јуна 1903. из Женеве, пред његов долазак у Београд, показује да је будући краљ био свестан сумњи које је Беч гајио према њему уочи крунисања. У телеграму је – дословце – најпонизније молио аустријског монарха да према њему има симпатије, какве је гајио према његовом оцу, кнезу Александру Карађорђевићу (...) „Из извештаја аустријског амбасадора у Русији Ерентала од 12. јуна 1903, произилази да ни Санкт Петербург није без резерве гледао на будућу улогу краља Петра. Ерентал је навео да је са руским министром спољних послова грофом Владимиром Николајевичем Ламсдорфом заједнички констатовао „да је боље имати овог краља, него никаквог краља у Србији.” (Тај документ је сачуван у Политичком архиву Државног архива у Бечу под назнаком X 119/1903)

Сумње Беча у поузданост краља Петра као савезника показале су се као оправдане већ у 1905. години, када су такозване великосрпске струје у Београду добиле превагу. До још драматичнијег развоја односа дошло је 1906. године када је Беч завео санкције Београду, познатије као „рат свиња”. У том периоду су силе Антанте, пре свега Француска, стале уз Београд, а највећи савезник Аустрије, Немачка, такође је умешао прсте, покушавајући да оствари (најпре) привредни утицај у Србији. Од тог тренутка Беч је почео да кује ратне планове, чији је први део остварио 1908, анексијом Босне, а други део започео 1914. године.

Поткрај 1916. и у пролеће 1917, када је Аустроугарска понудила Антанти преговоре о сепаратном миру, показало се да се без Карађорђевића ипак не може, с обзиром на то да је и Париз инсистирао на останку те династије на престолу. Тако је, на крају, жртвован пуковник Драгутин Димитријевић Апис као дежурни кривац за све. Савезницима Србије понуђена је верзија да је био организатор неуспелог атентата на регента Александра у Солуну 1916. године и вођа преговора о сепаратном миру са Централним силама (мада је управо Александар покушао да ступи у преговоре са Сикстусом Бурбонским, преговарачем аустријског цара Карла Првог). Аписово стрељање било је поклон Бечу – баш као што је својевремено кнез Милош послао главу вожда Карађорђа у Цариград.

Крај

(Ова серија је писана уз ослањање на кнјиге: „Црна рука” Вассе Казимировића и „Пуковник Апис” Милана Ж. Живановића, изданја ИК „Прометеј“ Нови Сад 2016)

Милош Казимировић,
Политика


Повезане теме: Србија, историја, рат,


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост < Предходна новост Следећа новост >








Остале новости


Остале новости из рубрике »