BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Остварен сан

Остварен сан
25.11.2018. год.
Пре сто година одржана је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Срему. На њој је донета одлука о уједињењу ових крајева са Србијом

Про­шло је тач­но сто го­ди­на от­ка­ко је 25. но­вем­бра 1918. у Но­вом Са­ду одр­жа­на Ве­ли­ка на­род­на скуп­шти­на Ср­ба, Бу­ње­ва­ца и оста­лих Сло­ве­на у Ба­на­ту, Бач­кој и Ба­ра­њи. На овом ску­пу, по­зна­том и под на­зи­вом Но­во­сад­ска скуп­шти­на, гла­со­ви­ма 757 по­сла­ни­ка до­не­та је сле­де­ћа од­лу­ка: „Мо­ли­мо вла­ду брат­ске Ср­би­је да на кон­гре­су ми­ра за­сту­па на­ше ин­те­ре­се.

При­кљу­чу­је­мо се Кра­ље­ви­ни Ср­би­ји, ко­ја сво­јим до­са­да­шњим ра­дом и раз­вит­ком ујем­ча­ва сло­бо­ду, рав­но­прав­ност, на­пре­дак у сва­ком прав­цу не са­мо на­ма не­го и сви­ма сло­вен­ским, па и не­сло­вен­ским на­ро­ди­ма ко­ји са на­ма за­јед­но жи­ве. Овај наш зах­тев хо­ће да ујед­но по­мог­не те­жње свих Ју­го­сло­ве­на, јер је на­ша искре­на же­ља да срп­ска вла­да удру­же­на са На­род­ним ве­ћем у За­гре­бу учи­ни све да до­ђе до ства­ра­ња је­дин­стве­не др­жа­ве Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца под вођ­ством кра­ља Пе­тра и ње­го­ве ди­на­сти­је.”

Овом, сло­бод­но се мо­же ре­ћи, исто­риј­ском од­лу­ком Ба­нат, Бач­ка и Ба­ра­ња пре јед­ног ве­ка ује­ди­ни­ли су се са Кра­ље­ви­ном Ср­би­јом. Дан ра­ни­је, 24. но­вем­бра у Ру­ми је, у ку­ћи углед­ног по­ли­ти­ча­ра Жар­ка Ми­ла­ди­но­ви­ћа, одр­жан збор иза­сла­ни­ка На­род­ног ве­ћа Сре­ма, ко­јем је при­су­ство­ва­ло око 700 уче­сни­ка.

На ње­му је усво­је­на сле­де­ћа од­лу­ка: „Да­на­шњи збор иза­сла­ни­ка На­род­них ве­ћа из Сре­ма тра­жи да се оства­ри је­дин­стве­на и де­мо­крат­ски уре­ђе­на др­жа­ва Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца под ди­на­сти­јом Ка­ра­ђор­ђе­вић и оче­ку­је од На­род­ног ве­ћа у За­гре­бу да се што пре оства­ри јед­на за­јед­нич­ка вла­да са се­ди­штем у Бе­о­гра­ду.” 

За слу­чај пле­мен­ског или по­ли­тич­ког це­па­ња из­ја­вљу­ју за­ступ­ни­ци на­род­них ве­ћа из Сре­ма, као иза­сла­ни­ци на­ро­да, да се од­лу­чу­ју за не­по­сред­но при­са­је­ди­ње­ње Сре­ма Кра­ље­ви­ни Ср­би­ји.” Од­лу­че­но је и да се упу­ти де­ле­га­ци­ја на скуп­шти­ну у Но­ви Сад, ко­ја ће ње­не уче­сни­ке упо­зна­ти са овим од­лу­ка­ма.

Од­лу­ке Но­во­сад­ске скуп­шти­не, као и чла­но­ва На­род­ног ве­ћа из Сре­ма, по­ка­зи­ва­ле су ис­кре­ну те­жњу срп­ског на­ро­да са ових про­сто­ра. Али, пут за оства­ре­ње те те­жње ни­је био та­ко јед­но­ста­ван и за­ви­сио је од рат­них успе­ха срп­ске вој­ске, али и ин­те­ре­са ве­ли­ких си­ла. 

По­ло­жај срп­ског на­ро­да у Ба­на­ту, Бач­кој, Ба­ра­њи и Сре­му, као и оста­лим де­ло­ви­ма Аустро­у­гар­ске, све до сеп­тем­бра 1918. био је не­по­во­љан, а њи­хо­ва бу­дућ­ност крај­ње не­из­ве­сна. Окол­но­сти су се, ме­ђу­тим, про­ме­ни­ле ка­да је про­би­јен Со­лун­ски фронт, а срп­ска вој­ска кре­ну­ла у ју­риш за осло­бо­ђе­ње зе­мље. Већ 1. но­вем­бра она је ушла у Бе­о­град и из­би­ла на Са­ву и Ду­нав. Би­ло је ја­сно да је крај ра­та бли­зу и да ће Аустро­у­гар­ска до­жи­ве­ти по­раз ко­ји ће за­пе­ча­ти­ти ње­ну суд­би­ну. Већ 3. но­вем­бра Аустро­у­гар­ска је пот­пи­са­ла ка­пи­ту­ла­ци­ју, а ши­ром ца­ре­ви­не на­сту­пи­ли су про­те­сти и ко­ме­ша­ња ко­ји ће убр­зо до­ве­сти до ње­ног рас­па­да. 

Сви ти про­це­си ни­су ми­мо­и­шли ни наш на­род на про­сто­ру да­на­шње Вој­во­ди­не. Ср­би пре­ча­ни осе­ти­ли су да је на­сту­пио тре­ну­так да њи­хо­ва ве­ков­на те­жња за ује­ди­ње­њем ових кра­је­ва са Ср­би­јом нај­зад бу­де и ре­а­ли­зо­ва­на. У свим де­ло­ви­ма Ба­на­та, Бач­ке, Сре­ма и Ба­ра­ње, али и дру­гих кра­је­ва у ко­ји­ма је жи­вео наш на­род осни­ва­ни су на­род­ни од­бо­ри ко­ји су пре­у­зи­ма­ли власт и по­че­ли ис­ти­ца­ти сво­је по­ли­тич­ке ци­ље­ве. Пр­ви та­кав од­бор осно­ван је 31. ок­то­бра у Ве­ли­ком Беч­ке­ре­ку (Зре­ња­ни­ну) и на ње­го­вом че­лу се на­ла­зио Слав­ко Жу­пун­ски. Нај­ва­жни­ји, но­во­сад­ски од­бор осно­ван је 3. но­вем­бра. Ње­га је пред­во­дио Ја­ков Ја­ша То­мић, сва­ка­ко наш нај­зна­чај­ни­ји пре­чан­ски по­ли­ти­чар то­га вре­ме­на, глав­ни уред­ник ли­ста „За­ста­ва” и во­ђа Ра­ди­кал­не стран­ке. Овај Вр­шча­нин, ко­ји је ве­ћи­ну жи­во­та про­вео у Но­вом Са­ду, а го­то­во цео Пр­ви свет­ски рат у за­ро­бље­ни­штву, има­ће и нај­ва­жни­ју уло­гу у до­га­ђа­ји­ма ко­ји ће до­ве­сти до ује­ди­ње­ња Ба­на­та, Бач­ке и Ба­ра­ње са Ср­би­јом.

До­дат­ну си­гур­ност у бор­би за сво­је ци­ље­ве пру­жа­ла им је срп­ска вој­ска ко­ја је од­мах по ка­пи­ту­ла­ци­ји Аустро­у­гар­ске пре­шла Ду­нав и Са­ву и пре­шла на те­ри­то­ри­ју да­на­шње Вој­во­ди­не. Још пре ка­пи­ту­ла­ци­је Ни­ко­ла Па­шић је вој­во­ди Жи­во­ји­ну Ми­ши­ћу упу­тио де­пе­шу у ко­јој се ка­же: „При­мир­је са Аустро­у­гар­ском би­ће уско­ро пот­пи­са­но. Хи­тај­те нај­бр­же ићи у Бо­сну, Ба­нат, Срем и оста­ле кра­је­ве у ко­ји­ма жи­ви наш на­род...” То је и оства­ре­но. Срп­ска вој­ска је у Но­ви Сад ушла већ 9. но­вем­бра, где јој је при­ре­ђен све­ча­ни до­чек, а до по­ло­ви­не но­вем­бра из­би­ла је на ли­ни­ју Бес­те­ре­це–Мо­риш–Су­бо­ти­ца–Пе­чуј–Дра­ва, ко­ја је озна­че­на као де­мар­ка­ци­о­на зо­на до окон­ча­ња пре­го­во­ра и фор­ми­ра­ња но­вих ме­ђу­др­жав­них гра­ни­ца. Ва­ља, ме­ђу­тим, ре­ћи да је Но­ви Сад осло­бо­ђен још у но­ћи 27. ок­то­бра, и то за­слу­гом пот­по­руч­ни­ка Бо­шка Па­вло­ви­ћа, ко­ји је, по по­врат­ку во­зом из за­ро­бље­ни­штва, с гру­пом вој­ни­ка за­у­зео кључ­на ме­ста у гра­ду и ти­ме, прак­тич­но омо­гу­ћио фор­ми­ра­ње но­ве вла­сти.

Али, та­да се још ни­је зна­ло на ко­ји на­чин ће иде­ја о ује­ди­ње­њу са Ср­би­јом би­ти ре­а­ли­зо­ва­на. У ве­зи с тим по­ја­ви­ла су се два пред­ло­га. Пр­ви је био да се ује­ди­ње­ње спро­ве­де пре­ко На­род­ног ве­ћа Сло­ве­на­ца, Хр­ва­та и Ср­ба у За­гре­бу, од­но­сно да ови кра­је­ви пр­во уђу у са­став Др­жа­ве Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца (про­гла­ше­не 27. ок­то­бра 1918), па да се он­да ује­ди­не с Кра­ље­ви­ном Ср­би­јом. Дру­ги пред­лог, иза ко­га је ста­ја­ла ве­ћи­на на­ро­да и нај­ве­ћи број вој­во­ђан­ских по­ли­ти­ча­ра био је да се Ба­нат, Ба­ра­ња и Бач­ка пр­во ује­ди­не са Кра­ље­ви­ном Ср­би­јом, па да он­да та­ко ује­ди­ње­ни кре­ну у да­ље ин­те­гра­ци­је. Ко­нач­на од­лу­ка да се при­хва­ти овај дру­ги пред­лог до­не­та је 17. но­вем­бра на при­лич­но бур­ном ску­пу на­род­них ве­ћа одр­жа­ном у Ма­ти­ци срп­ској, у Но­вом Са­ду. Том при­ли­ком Ја­ша То­мић из­го­во­рио је чу­ве­не ре­чи: „Да ми пр­во об­у­че­мо срп­ску ко­шу­љу, па тек он­да ју­го­сло­вен­ски ка­пут.”

Та­да је од­лу­че­но и да 25. но­вем­бра бу­де одр­жа­на Ве­ли­ка на­род­на скуп­шти­на Ср­ба, Бу­ње­ва­ца и оста­лих Сло­ве­на у Ба­на­ту, Бач­кој и Ба­ра­њи, на ко­јој ће ова од­лу­ка би­ти и озва­ни­че­на. Из­бо­ри за ову скуп­шти­ну одр­жа­ни су та­ко што је на сва­ких хи­ља­ду ста­нов­ни­ка би­ран по је­дан по­сла­ник на­род­ног од­бо­ра. Из­бо­ри су вр­ше­ни јав­ном акла­ма­ци­јом, а пра­во гла­са има­ли су му­шкар­ци и же­не ста­ри­ји од 20 го­ди­на, што је би­ло на­пред­но за то вре­ме. За­то је ме­ђу по­сла­ни­ци­ма би­ло и се­дам же­на. Ина­че, по­сла­ни­ци за ову скуп­шти­ну су углав­ном би­ра­ни из ре­до­ва срп­ског и оста­лих сло­вен­ских на­ро­да, што је об­ја­шња­ва­но чи­ње­ни­цом да оста­ли на­ро­ди већ има­ју сво­је од­бо­ре ко­ји за­сту­па­ју њи­хо­ве ин­те­ре­се. На тај на­чин, из свих де­ло­ва Ба­на­та, Бач­ке и Ба­ра­ње, иза­бра­но је 757 де­ле­га­та ко­ји су при­су­ство­ва­ли Но­во­сад­ској скуп­шти­ни. Од то­га бро­ја, 578 су би­ли Ср­би, 84 Бу­њев­ци, 62 Сло­ва­ци, 21 Ру­син, ше­сто­ри­ца Нем­ци, пе­то­ри­ца Хр­ва­ти и Шок­ци и је­дан Ма­ђар. 

Ве­ли­ка на­род­на скуп­шти­на Ср­ба, Бу­ње­ва­ца и оста­лих Сло­ве­на у Ба­на­ту, Бач­кој и Ба­ра­њи одр­жа­на је у по­не­де­љак, 25. но­вем­бра 1918. Скуп­шти­на је одр­жа­на у са­ли Гранд хо­те­ла „Ма­јер” – да­на­шњој згра­ди Вој­во­ђан­ске бан­ке на Тр­гу сло­бо­де, у цен­тру Но­вог Са­да. Скуп­шти­ну је отво­рио уни­јат­ски про­та Јо­ван Хра­ни­ло­вић, као нај­ста­ри­ји по­сла­ник, а пред­се­да­вао јој је Иг­њат Па­влас. На по­чет­ку скуп­шти­не Ја­ша То­мић одр­жао је го­вор ко­ји је по­чео ре­чи­ма: „Ко­сов­ски му­че­ни­ци, срећ­но вам осло­бо­ђе­ње. Ми ни­смо са­ми. Зар мо­же би­ти, а да ви то не ви­ди­те да се у овој дво­ра­ни на­ла­зи и срп­ска пет­сто­го­ди­шња исто­ри­ја, до са­да ту­жна, а са­да оза­ре­на и на­сме­ја­на. Мо­же ли би­ти да ви у зра­ку ове дво­ра­не не ви­ди­те на­ше ве­ли­ке мр­тве – дух њи­хов. Мо­же ли би­ти да не ви­ди­те ка­ко на про­зо­ре уда­ра­ју па­ху­љи­це бе­лог сне­га, а у тим па­ху­љи­ца­ма је дух оних ко­ји се још ни­су ни ро­ди­ли и ко­ји ће тек до­ћи, дух бу­дућ­но­сти на­ше. Је­смо ли до­бро ура­ди­ли? Ако пи­та­мо ср­це, ка­за­ће нам – учи­ни­ли сте по ме­ни, ако пи­та­мо па­мет – и она ће нам то исто ка­за­ти.”

На сли­чан на­чин, о по­тре­би ује­ди­ње­ња са Ср­би­јом и ства­ра­њу је­дин­стве­не ју­жно­сло­вен­ске др­жа­ве го­во­рио је и ка­то­лич­ки све­ште­ник Бла­шко Ра­јић, Бу­ње­вац из Су­бо­ти­це. По­том је гла­со­ви­ма свих по­сла­ни­ка по­твр­ђе­на од­лу­ка о ује­ди­ње­њу са Кра­ље­ви­ном Ср­би­јом, као и од­лу­ка да она убу­ду­ће за­сту­па ин­те­ре­са ста­нов­ни­ка Ба­на­та, Ба­ра­ње и Сре­ма.

Ва­жно је ре­ћи да је на Но­во­сад­ској скуп­шти­ни ис­так­ну­та и оба­ве­за да се свим не­сло­вен­ским на­ро­ди­ма, ко­ји су на про­сто­ру да­на­шње Вој­во­ди­не та­да чи­ни­ли око по­ло­ви­не ста­нов­ни­ка, га­ран­ту­ју сва пра­ва: „Не­срп­ским и не­сло­вен­ским на­ро­ди­ма ко­ји оста­ју у на­шим гра­ни­ца­ма обез­бе­ђу­је се сва­ко пра­во ко­је же­ле да, као ма­њи­на са­чу­ва­ју и раз­ви­ја­ју сво­је на­род­но би­ће.” За­шти­та истих пра­ва за­тра­же­на је и за Ср­бе и оста­ле Сло­ве­не ко­ји ће се на­ћи из­ван гра­ни­ца но­во­у­спо­ста­вље­не др­жа­ве. 

На скуп­шти­ни су иза­бра­ни и но­ви ор­га­ни вла­сти – На­род­на упра­ва за Ба­нат, Бач­ку и Ба­ра­њу (по­кра­јин­ска вла­да), чи­ји је пред­сед­ник био Јо­ван Ла­ло­ше­вић, као и Ве­ли­ки на­род­ни са­вет. Са од­лу­ка­ма Но­во­сад­ске скуп­шти­не упо­зна­та је срп­ска вла­да, ко­ја је од та­да за­сту­па­ла ње­не ин­те­ре­се, али и На­род­но ве­ће у За­гре­бу, а по­сред­но и дру­ге др­жа­ве. Сво­ју по­след­њу сед­ни­цу На­род­на упра­ва за Ба­нат, Бач­ку и Ба­ра­њу одр­жа­ла је 11. мар­та 1919, ка­да су иза­бра­ни по­сла­ни­ци из ових кра­је­ва за при­вре­ме­ну скуп­шти­ну Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца. 

Ва­ља ис­та­ћи да део ста­нов­ни­ка ових про­сто­ра, по­себ­но из ре­до­ва ма­ђар­ског и не­мач­ког на­ро­да, ни­је по­др­жао ове од­лу­ке, али их је вре­ме­ном при­хва­тио као по­сле­ди­цу ис­хо­да Пр­вог свет­ског ра­та и рас­па­да Аустро­у­гар­ске ца­ре­ви­не. Та­ко је Вој­во­ди­на, од­лу­ком ње­ног на­ро­да, ушла и до да­нас оста­ла у са­ста­ву сво­је ма­ти­це, Ср­би­је.
 
Јован Гајић, Политика


 
 


  • Извор
  • Aнастас Боцарић: Велика народна скупштина у Новом Саду 25. новембра 1918. године, уље на платну, 1927. године / Политика/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Интензитет инсистирања на невиности Украјине је необичан, изјавио је руски министар спољних послова


„Супарнички однос“ Вашингтона са Русијом спречио је потпуно обелодањивање онога што је знао, рекли су извори листу

Али упркос невиђеним војним мерама које су колективно предузеле западне земље, ништа им није пошло за руком! Јер тврда вера србског народа, његова непоколебљива верност Христу и Цркви, као...


Нападачима на Цроцус Цити Халл из Украјине су пребачене велике суме новца, саопштио је руски истражни комитет.


Неки руски посланици позвали су на поновно увођење смртне казне


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА