Подигао цркву, па устанак

Ослобађање Старог Влаха, најстарије области у немањићкој Србији, покренуло је почетком 19. века србски народ на борбу за слободу и у другим крајевима, у Херцеговини и у Црној Гори.

Поводом тог догађаја недавно је у Гучи представљена књига "Војвода Хаџи Продан Глигоријевић", аутора др Животе Марковића која, кажу рецензенти, представља заокружену публикацију о чувеном војводи Моравичког краја, вођи буне у селу Трнави код Чачка 1814. и команданту устаничке војске за време устанка против Турака у Влашкој 1821. године.

Продан је рођен у Сјеници око 1760. године, у породици Глигорија, мутавџије, који је хранио породицу израђујући торбе, зобнице, вреће и покровце. Према том очевом занимању најпре се презивао Мутавџић, а касније је узео презиме Глигоријевић.

Чим је у Шумадији избио устанак, Продан је са браћом Михаилом и Гаврилом прешао у побуњену Србију и окупивши дружину војевао храбро и истрајно, па га је 1806. године вожд Карађорђе именовао за војводу мале кнежевине у Старом Влаху, зване Кол дајићки. То је, заправо, била област са неколико села на планини Голији, а на та времена још подсећа село Дајићи.

Ратујући по Старом Влаху, Продан се спустио са Голије и населио са породицом код данашње варошице Ивањице, у селу Рашчићима. Ту и данас постоји пећина, звана Шљепаја, у коју се војвода био склонио са својима.

Тада му је пришао и поп Симо, звани Сјеничанин. Продан је настојао да озида себи и породици конаке и неки град, у који би се склањао у опасности и бранио од Турака. Пред самом пећином је заједно са попом Симом начинио и црквицу посветивши је архангелу Михаилу. Око себе је прикупљао само одабране момке, а имао је и свог барјактара Јосифа Алтобабића.

Априла 1809. године он је са Карађорђем и кнезом Максимом Рашковићем повео српске устанике у опсаду Сјенице и ослобађање старовлашког краја. У овим борбама истакли су се и браћа Милош и Милан Обреновић, Лазар Мутап, Станоје Главаш и многи други. "Суровост Турака после пропасти Првог србског устанка 1813. године допринела до почетка буне у септембру 1814. године у Трнави где је Хаџи Продан под барјак окупио три до четири хиљаде људи", забележила је Лела Павловић, рецензент и директорка Међуопштинског историјског архива, који је и један од издавача књиге о Хаџи Продану.

Збегови су се по планинама напунили србском нејачи, а многи виђени Срби су одбегли у хајдуке. Народ је стењао под невољама. То је приморало војводе и кнежеве који су остали у Србији да положе оружје. Најдуже је у шуми остао Хаџи Продан, па се најзад и он предао чачанском муселиму Латиф-аги, с којим је донекле и пријатељ био.

Потом се настанио у Трнавском манастиру, где му се веома обрадовао игуман Пајсије, честити духовник, кога су и Турци уважавали због свог постојаног родољубља. Њих двојица се договорили да поново дижу устанак, па су чекали само згодан тренутак за то.

Нажалост, Хаџи Проданова буна није била добро организована, а и србски прваци су били подвојени. Слом буне је изазвао нови талас од турске одмазде: у Београд је дотерано и посечено или натакнуто на колац око 300 људи, међу којима и игуман Пајсије и ђакон Авакум.

Хаџи Продан и његов брат Гаврило успели су да се склоне у Аустрију, али су се већ 1821. укључили у вођење устанка у Влашкој. Живота Марковић је у својој књизи као најистакнутије учеснике Хаџи Проданове буне навео још Стефана Алексића, Петра Бошковића - Петковића, Максима Јанковића - Амиџу, Милића и Сима Радовића.

Иако неуспела, ова буна је утрла пут догађајима који ће настати у пролеће 1815. године и довести до успешног Другог србског устанка под Милошем Обреновићем.

Мајка гледала муке синa

Историчар Ђорђе Ђ. Милићевић записао је да је после буне у Старом Влаху "Сулејман паша Скопљак најпре је у кулу Небојшину (у Београдској тврђави, данашњем парку Калемегдан) бацио игумана Пајсија, па га је 17. децембра 1814. извео и пред варошком стамболском капијом жива набио на колац. И несрећна мајка његова гледала је ту нечувену муку деце своје и слушала писку њихову".

Стопе светог Саве

Недалеко од цркве у Трнави у којој је почека Хаџи Проданова буна налази се и једна природна реткост - човечје стопе у камену, које се по народном предању приписују Светом Сави. Иначе, ову цркву, која је некада била манастир, помињу турски дефтери (пореске књиге) под именом "Врело" у 15. и 16. веку.

М.Ч. Матовић,
Vestionline