Пољопривреда, профит и глад

Недавно је објављена вијест да произвођачи хране траже њено поскупљење, чак и до 50 % образлажући то порастом цијена на увозном набавном тржишту. Најгоре је што ово није последње поскупљење. Поскупљења хране тек долазе. Гдје је граница пораста цијене хране? 

Служећи се искуствима других одговор је јасан и поуздан. Цијене хране ће расти све до потпуног уништења тржишног дијела наше пољопривредне производње. Остат ће њен натурални дио који неће бити у могућности да испоручује ни приближне количине хране потребне за исхрану становништва. Земља ће стајати необрађена јер производња неће бити економски исплатива. Скупе увозне хране ће бити у изобиљу, али је сиромашни становници неће моћи да купују. Наступит ће масовна глад. 

Сав проблем поскупљења хране потиче из високе увозне зависности наше пољопривреде и привреде у цјелини. Увозне цијене брже расту од домаћих, што обара конкурентност. Поскупљења хране ударају о зид сиромаштва домаћих становника. Куповине се смањују што убрзава пропадање домаћих пољопривредних произвођача. Раст цијена се јавља као основа пропадања наших пољопривредника. 

И наравно у том парадоксу је сав проблем наше пољопривреде. За сво то вријеме инострани снабдијевачи храном, који нису увозно зависни и не подносе тај терет разлика у цијенама, јачају своју конкурентску моћ. Домаћи произвођачи су страним снабдијевачима „изгурали“ довољно високе цијене. Странци задовољно трљају руке а домаћи произвођачи, на тим високим цијенама, коначно пропадају. 
 
На међународном тржишту циљ пољопривреде није да се обезбједи исхрана становништва. Циљ је профит. А да би било профита потребна је глад. Што је глад већа и профити су већи. Управо због тога толики глобалистички покрет за масовну производњу глади. Земље које располажу изузетним могућностима за производњу хране обустављају производњу. Моћни из иностранства им не дозвољавају да обрађују своју земљу и производе потребну храну. Управо онако како се то нама догађа. 

Уколико наставимо по досадашњем и не остваримо радикалан заокрет на сигурном смо путу производње масовне глади код нас. А када се то догоди крајње је неизвјесно да ли ћемо из тога изаћи. Многи и моћнији народи нису у томе успјели. 
Још смо пред једном изузетно опасном пријетњом нашег наглог сурвавања у масовну глад. 
 
Садашња висока прецијењеност домаће валуте чини увозне производе релативно јефтиним а домаће скупим. То је садашња економска повољност за наше пољопривредне произвођаче. Дуго одржање чврстог, нереалног курса домаће валуте није могуће. Нужна су скора тржишна вредновања. С обзиром на величину наших дугова и дефицита обезвређење домаће валуте би могло да иде и до 300 % за колико би порасле увозне цијене за наше пољопривредне произвођаче. Разлика у цијенама увозних набавних и домаћих продајних цијене, на отвореном међународном тржишту, би се нагло повећала што би водило уништењу домаћих пољопривредних произвођача.
Конкурентска моћ иностраних снабдијевача хране би порасла. На њих се промјена ове вриједности валуте не би односила. Ту је већ крај свакој помисли о могућностима остварења тржишне пољопривредне производње код нас. Тада смо већ у масовној глади. Ту је уједно и изузетна прилика да нас преплаве јефтином генетски модификованом храном и да нас биолошки истријебе. Влада нема ни приближних одговора на ова питања. 
 
Може ли увођење народа у масовну глад, у његово биолошко истребљење да остане некажњено. Не политички, губитком власти, него правно! Шта мислите о томе?