Положај Срба у Црној Гори – актуелни тренутак и предлог будућег дјеловања

Пише Андрија Мандић

Не постоји народ у Европи чија се права тако брутално и неометано газе, као што је то случај са србским народом у садашњој Црној Гори! То се једноставном анализом може доказати. Без обзира на број Срба који чине трећину становништва Црне Горе, режим Мила Ђукановића пуних двадесет година спроводи политику масовног и систематског рушења елементарних права србског народа.

Срби су свакодневно изложени сталној тортури безмало свих овдашњих медија. На удару државе непрестано се налазе србски језик и Србска православна црква. Таква политика црногорске власти према Србима није ништа друго до новоцрногорски национализам и шовинизам камуфлиран у вербалну одору грађанског мултиетничког мултикултурализма и мултиконфесионализма. Да је то тако лако се може доказати бројним конкретним примјерима.

Једноставно – Срби су грађани другог реда у Црној Гори. На питање зашто је то тако, постоје два одговора. С једне стране – Црна Гора није држава истих шанси за све грађане, а са друге – Срби у Црној Гори имају проблема само зато што су Срби. Кад би Срби постепено одустајали од свог традиционалног, историјског, културног и националног идентитета – држава би према њима била благонаклонија. Ако ова власт успије да доврши свој пројекат, они ће и дефинитивно постати грађани другог реда..

У црногорским органима државне управе, односно на руководећим мјестима у просвјети, здравству, правосуђу и полицији, Срба готово да нема. Њихово присуство у наведеним структурама мјери се не процентима, него промилима. Не постоји ни један директор Србин у основним и средњим школама, вртићима, домовима здравља и болницама у Црној Гори. Нема их ни међу запосленима у дипломатско-конзуларним представништвима Црне Горе  у иностранству.

У школским програмима, нарочито у уџбеницима историје за основну и средњу школу, Срби се третирају као рушилачки и реметилачки фактор, не само у Црној Гори, него уопште у региону, и као једини и искључиви  кривац за сва негативна дешавања на Балкану у последњих сто година. Исти третман Срби имају и на Телевизији Црне Горе, која је наводно јавни сервис свих грађана ове земље. За књижевно-умјетничка и научна дјела настала на србском језику, и чији су аутори Срби, из државног буџета не издваја се ни један цент.

Србски језик, који је у Црној Гори доминантан (са 45 одсто говорника),  сврстан је у категорију језика другог реда, док је за службени језик проглашен лингвистички и историјски непостојећи тзв. црногорски језик (за који се опредијелило 35 одсто становништва на последњем попису).

Устав Црне Горе игнорише постојање Срба у овој држави, а режим, очигледно, не признаје стварност. Истина, у преамбули устава каже се да у Црној Гори живе „припадници народа и националних мањина: Црногорци, Срби, Бошњаци, Албанци, Муслимани, Хрвати и други“. И то би било све што се тиче третирања Срба у највишем правном акту ове земље. Међутим, то наравно не само да није довољно, него је и крајње лицемјерно констатовати да су припадници поменутих народа равноправни  грађани, кад свако ко не жели да затвара очи пред чињеницама види какав је положај Срба у Црној Гори.

А садашњи однос режима према Србима најбоље илуструје чињеница да предсједнику Нове српске демократије није дозвољено да на позив предсједника Републике Србије отпутује у Нови Сад на састанак представника Срба из региона са руководством Србије, Републике Српске и Патријархом србским г. Иринејом.

Мене и србског посланика у Скупштини ЦГ Милана Кнежевића црногорски режим је оптужио за лажни државни удар, одузели су нам путне исправе, а мог најближег сарадника Михаила Чађеновића већ шест мјесеци држе у затвору зато што не пристаје да лажно свједочи против мене. Та акција државног терора није усмјерена само против Срба из ЦГ јер се у спушком затвору налази генерал Дикић и још четворо грађана Србије, а лажно су оптужене и колеге из црногорског Покрета за промјене – једине црногорске странке која не дјелује са антисрбских позиција и чија три члана су у притвору, такође, под лажним оптужбама за прање новца.

Када се овоме дода и чињеница да у домаћем саобраћају представници црногорског режима кажу да о „државном удару“ нису знали ништа него све „доказа“ што имају дала им је Србија, па Срби из Црне Горе, за оно што проживљавају, не треба да се љуте на њих него на Београд. Када дођу представници америчке администрације, коју беспоговорно слушају, онда иде друга прича како су се одлучно и храбро, захваљујући властитим безбједносним службама, које је обучио НАТО, а које су направиле снажан продор у службу безбједности Србије и амбасади Србије у Подгорици,  обрачунали са мрачном и подлом акцијом која је требала у Црној Гори да ојача србски и руски утицај.

Пошто је наш противник веома опасан, има снажну међународну подршку за антисрпску политику коју води, боље се сналази у замагљеним и полудефинисаним  односима националних заједница, неопходно је да и убудуће иступимо са јасном србском националном политиком у Црној Гори. Треба упорно да тражимо да се обезбиједи национална равноправност која се мора гарантовати новим уставним и законским механизмима, какви постоје у вишенационалним државама са сличном националном структуром.

Не само што ти механизми у Црној Гори не постоје, него власт сваку причу о овој теми третира као покушај рушења државе и угрожавања њеног наводно грађанског концепта. Досадашњи покушаји представника србског народа у Скупштини Црне Горе да се србско питање стави на дневни ред, односно да се постави питање елементарних људских права Срба у Црној Гори, третирају се као национализам и удар на тзв. црногорски демократски пројекат. Да ли би нас и даље пратили порази, дискриминација, сегрегација и насилна асимилација ако би србски народ поново превредновао властити национални програм, који би се базирао на историјском завјету наших предака и сложно стао иза његове реализације. Да ли би тада шовинизму и насилној асимилацији склоне малобројне антисрбски настројене националне заједнице могле да чине оно што нас дубоко вријеђа и национално слаби? Ја сам сигуран да у таквој ситуацији не би могли о томе ни да помисле.

А шта у ствари траже Срби у Црној Гори? Траже за себе колективна права, односно оно што сви други имају. То је неопходно да би се у Црној Гори успоставио систем етничке равнотеже и да би Црна Гора постала земља заиста равноправних грађана и равноправних народа. (Режим Мила Ђукановића, међутим, то не дозвољава, јер жели да успостави систем црногорске националне хегемоније над другим народима.) Срби у Црној Гори желе да Црна Гора буде стабилна и демократска земља, а основно питање демократије у свакој вишенационалној држави јесте правично решење националног питања. Србски народ треба да се позиционира као правни субјект и да као такав постоји у Уставу Црне Горе, како његов положај не би зависио од тога ко је на власти у Црној Гори.

Срби на простору данашње Црне Горе су историјски, аутохтони народ, који има свој материјални србски језик, своју хиљадугодишњу културу, своју препознатљиву националну индивидуалност, своју 800 година стару црквену организацију, и као такав народ желе да опстану у земљи својих предака, који су прије само сто година у њој чинили 95 одсто популације. А да би опстали, Срби морају стећи правно признање, односно статус конститутивног народа, пропорционалну заступљеност у органима државне управе и културно-просветну аутономију.

Једноставно речено, Срби у Црној Гори не траже за себе ништа више од онога што имају други народи у овој земљи, и не пристају да имају мање права од других. Срби, као уосталом и сви други народи, Црну Гору уважавају и доживљавају као своју државу тачно у оној мјери у којој она уважава њих као своје грађане.

Успостављање националне равноправности могуће је кроз измјену устава Црне Горе, а то подразумијева: 1. Уставно-правно дефинисање положаја србског народа као конститутивног; 2. Уставно дефинисање србског језика и ћириличног писма као службеног; 3. Пропорционалну заступљеност Срба у свим институцијама система  у складу с резултатима пописа становништва; 4. Систем специјалних веза са Србијом.

Убијеђени смо да је у подијељеној Црној Гори ово најбољи пут за остварење, од стране државе прокламованог мултинационалног склада, као врхунског циља коме сви треба да тежимо. Као народ са дванаестовјековним историјским памћењем, и као људи који живе у Европи 21. вијека, желимо безусловно, уставно-правно остварење ових наших захтјева.

Пут до овог циља јесте тежак и неизвјестан, јер власт у Црној Гори не показује расположење да се у том правцу крене. Напротив. Власт показује јасну намјеру да под фирмом изградње грађанске државе настави са асимилацијом србског народа, односно његовим превођењем у националне Црногорце. Крајњи циљ црногорског режима је свођење Срба у Црној Гори на 3 одсто, након чега би им био „великодушно додијељен статус националне мањине“.

Из разговора са нашим сународницима који живе на србским просторима изван данашње Србије схватили смо да је ситуација слична приликама у Црној Гори, а да су тенденције власти свуда исте – смањити број Срба и наметнути им тзв. државни национализам. Дакле, свуда се омета или насилном кампањом државних медија компромитује љубав коју појединац гаји према властитом србском народу а диктира нова једносмјерна веза према новооснованој држави која је настала на антисрпству и у случају бивших југословенских република отцјепљењем од Србије.

Ми очекујемо да се као народ вратимо завјетној мисли наших предака о обједињавању србског народа. Треба да вратимо наду народу која се негдје загубила на путу служења туђим стратешким, националним, економским и државним интересима. Та нада мора да постане опет србска врлина која ће надахнути нове генерације енергијом која ће нас донијети до нашег националног циља. Ми не треба као нови народи и нове државе да сада дефинишемо националне интересе јер су тај важни посао давно урадили наши преци, а наше је да упорно и истрајно идемо ка том циљу.

Андрија Мандић,
IN4S