Радо иде Фијат у војнике

Kао трговачки путник путујући 1914. године по Србији свратио сам у Шабац. Ту ме дочека Видовдан и вест о атентату на аустроугарског престолонаследника Фердинанда. Објављена је мобилизација, а ја се растадох од пријатеља решен да се јавим најближем месту, те се упутих већ првог дана у Коцељево, које се налази између Шапца и Ваљева. Ту сам нашао Милана Сотировића виђеног грађанина и чиновника општине шабачке, резервног капетана друге класе и командира четврте чете Првог батаљона шестог пешадијског пука другог позива. Он ми рече да као добровољац имам право да бирам јединицу у коју ћу ступити. Саветовао ме је да користим то право и предложио да се пријавим за његову чету. Командант батаљона истог пука Коста Вујичић дао је пристанак и тако сам примљен као добровољац српске војске - почиње своја сећања Самошанин, тада тридесетогодишњи Владимир М. Фијат у мемоарима насталим половином прошлог века, који су и данас још у рукопису, а љубазношћу директорке сеоског дома културе, Јелене Трајковић, доспева на станице „Политике”.

Фијат из маленог јужнобанатског Самоша, трговачки путник који је волео уметност и свом селу оставио легат – колекцију слика и уметничких дела каква немају ни неке градске галерије. Солунац који је бележио фотоапаратом призоре Великог рата и сабрао их у вредан албум, који данас лежи у кутку месне канцеларије, баш као и „Ратни албум 1914–1918”, који је сачинио Андра Поповић. У маленој галерији се чува и тек један од три ордена која је Владимир заслужио током четворогодишњег ратовања, оригинал Указа краља Александра којим Фијата одликује златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, разна документа и четрдесетак густо куцаних листова мемоара још без наслова и корица, у којима оста забележено и сећање на прве дане рата…

„При мобилизацији добио сам потпуно нову пушку, необично лепу, цела цев обложена је дрветом, уз то муницију и више ништа од војне опреме. Муницију сам ставио у торбицу коју сам употребљавао за држање хлеба и преобуке, а након мобилизације, кренусмо на положај преко Шапца у село Бадовинце, у Мачви на Дрини. Војник сам као добровољац српске војске. Срце бије и то поштено и искрено које ће крварити на бојном пољу за Српство и његову слободу.”

И ту Владимир започиње ратну причу, описом свог изгледа који ниже, како пише „од главе”. А на њој прави „панама” шешир, светлоплаво одело по ондашњој моди, плитке жуте ципеле са високим штиклама и широким пертлама које су при ходу лепршале и краћи зелени „мопл” мантил.

„Ни војник ни грађанин, али ипак војник. После првог додира са непријатељем изменио сам донекле свој изглед. Обуо сам заплењене аустријске резервне лаке цокуле жуте боје, а мантил заменио шињелом непријатеља. Прву шајкачу ставио сам на главу после извесног времена. Скинуо сам је са једне крстаче погинулог србског ратника”, пише Фијат.

Првих дана августа 1914. године његова чета стиже на положај на одсеку „Бујуклића Але” код села Бедовинаца. Он, као један од ретких добровољаца, многим војницима служио је као узор, па су према њему били веома пажљиви. „Некима никако није ишло у главу, да ја без нужде, добровољно идем у рат”, примећује Владимир уз описе прве акције на Дрини.

„Река нас је раздвајала од непријатеља и могло се лепо чути и разабрати шта се одиграва и ради на непријатељској страни. Чарке су биле свакодневне са обе стране. Они су нас гађали дум-дум мецима, а ја сам за време борбе, све јасније команде и трубне знаке, „преводио” свом командиру. На пример покрет и поседовање ровова дуж Дрине, када аустријски трубач свира „збор” мало дубље иза стрељачког строја у густом врбаку или смену аустријске страже. Након тог знака непријатељ је знао да утихне и тренутно с обе стране настане мир, да би после краће паузе ми отворили брзу паљбу. Фијат још пише да су те прве акције непријатеља давале утисак нечег невештог, школског, парадног.

„Њихове јединице се уводе у борбу под кишом куршума у колонама двојних редова и преко чистог, брисаног терена. Наступа се по свим мирнодопским правилима, као на паради или у најбољем случају као на маневрима, бележи Владимир М. Фијат прве дане свог војевања у Првом светском рату.

Олга Јанковић,
Политика