BitLab хостинг
Почетна страница > Новости
Бранко Ракочевић
ЈА САМ ИСТОРИЧАР ДУШЕ: СВИ МИ ЗАЈЕДНО ПИШЕМО КЊИГУ ВРЕМЕНА

Одломак из књиге „Рат није женског рода“ Светалне Алексијевич, овогодишње добитнице Нобелове награде за књижевност

Одломак из књиге  „Рат није женског рода“  Светалне Алексијевич,  овогодишње добитнице Нобелове  награде за књижевност
03.11.2015. год.

. Ја  градим храмове од  наших осећања. Од наших жеља и разочарења. Од наших маштања.

. Човек је прошао пут од анђела до звери

. Сећање је  стваралаштво

. Страдање оправдава наш тешки и нескладни живот

. За нас је бол уметност

. Ја сам историчар душе.  С једне стране истражујем  конкретног   човека  који живи у конкретном времену  и учествује у конкретним догађајима,  а с друге старне желим у њему да разгледам  вечног човека

. Вибрацију вечности. Оно што је у човеку одувек

. Ми смо све време ратовали или смо се спреамли за рат

. Сви ми заједно пишемо књигу времена

. Пишем не о рату,  него о човеку у рату

. Рат је превасходно интимно преживљавање. И то тако бесконачно као човеков живот.

. У школи су нас учили да волимо смрт. Писали смо саставе о томе  како желимо да умремо у име...

. Да поставим питање Достојевског: колико има човека у човеку  и како тог човека у себи заштити

. Зло је примамљивије од добра

. Немогуће је приближити се стварности лицем у лице. Између нас и стварности су осећања

. Без мисли о смрти у човеку се ништа не може разабрати

Жене у војсци као масовна појава

Само  на основу мобилизације Лењинског комсомола у армију је било упућено  више од 500 хиљада девојка,  од којих 200 хиљада комсомолки.  Око 70 процената свих девојака   које је упутио комсомол  борило  се  у активној армији.  Укупно је у годинама рата у  различитим родовима Црвене армије  на фронту  служило  око  800 хиљада жена. Партизански покрет је  добио општенародну подршку.

„Само у Белорусији у партизанским одредима  било је око 60 хиљада  совјетских патриота“.

Сваки четврти  становник Беларусије погинуо је од фашиста.

Из разговора са историчарем:

-Кад се први пут у историји жена појавила у војсци? 


-Већ у четвртом веку пре нове ере у Атини и Спарти  у грчкој војсци су се бориле и жене. После су оне учествовале и у походима Александра Македонског.

Руски историчар Александер Карамзин писао је о нашим прецима:


„Словенке су ишле понекад у рат са  очевима и мужевима не бојећи се смрти:  тако  су при опсади  Констатинопоља  626 године  Грци међу убијеним Словенима  нашли много женских  тела.  Мајка,  васпитавајући децу,  припремала их је да буду ратници.“

-А у новије време? 


-Најпре су у Енглеској од  1560-1650 почели да формиарју војне болнице у којима су  служиле жене-војници.

-А шта се догађало у ХХ веку? 

-Почетак века.  У  Првом светском рату у Енглеској су  жене већ узимали у  Краљевске војно-ваздушне снаге, био је формиран Краљевски помоћни корпус и женски легион аутотранспорта  јачине од 100 хиљада  припадница.

У Русији,   Француској,  Немачкој су такође многе жене  служиле  у војним болницама и санитарним возовима.

А у  Другом светском рату  смо сведоци  женског војног феномена. Жене су у многим земљама света служиле у свим родовима војске:  у енглеској амримији-220 хиљада,  у америчкој 450-500 хиљада,  у немачкој 500 хиљада.

У совјетској армији  се борило  око милион жена

У совјетској армији је војевало око милион жена.  Оне су савлаадле све војне спсцијалности,  међу њима и оне које се сматарју специфично „мушким“. Чак су се јавили неки језички пробеми:  речи „тенксита“,  „пешадинац“, „аутоматиачр“, до  тог времена нису имале  женски граматички род,  пошто ту војну специјалност  до тада никад нису обављлае жене.  Женске рећи за те специајлнсти су настајале на фронту,  у биткама.

Деца победе.  Деца победника


Пишем књигу о рату...

Ја која нисам волела  да читм  књиге  са ратном тематиком, иако је у мом детињству и младости   то била омиљена лектира. Мојим  врсницима. И то није било ништа чудно-ми смо били  деца Победе. Деца победника.

Шта је што  сам најпре запамтила о рату?  Своју дечју тугу међу неразумљивим и страшљивим речима. Рат су спомиљали свугде:  у школи и у кући,  на свадбама и крштењима, на славама и на сахранама. Чак и у дечјим разговорима.

Дечак из  комшилука ме је једном упитао: „А шта ти људи раде под земљом?   После  рата их је тамо више него  на земљи?“

И ми,  деца,  такође смо желели да одгонетнемо тајну рата.

Тада сам и почела да размишљам о смрти...  И више никад нисам престала да мислим о њој,  она је за мене  постала  највећа  тајна живота.

Свуда су ходале само сенке

За све нас је почиљало у  том страшном и тајанственом свету.  Из наше породице украјински деда,  мамин отац,  је погинуо  на фронту,   покопан   негде у Мађарској,  а белоруска бака,  татина мајка,  умрла је од тифуса у партизанима,  два њена сина су  служила војску  и пропала без  трага  првих месеци рата, од њих тројице вратио се само један. Мој отац. Тако је било у сваком дому. Код свих.  Морало се мислити о смрти.   Свуда су ходале сенке...

Сеоска деца су још  дуго  играла „Немаца“  и „Руса“. Узвикивала су немачке речи: „Хенде хох! “ „Цурик! “, „Хитлер капут! “.

Ми нисмо знали за  свет  без рата, свет рата је био једини  свет  који нам је био познат,  а људи рата једнини познати  људи. Ја ни сада не знам за неки други свет и друге људе.  А јесу ли они некад постојали?...


Село мога детињства је било женско. Бабље


Село мога детињства је било женско.  Бабље. Мушких гласова се не сећам. Тако је код мене и остало: о рату су причале жене. Плачу.  Певају  као да плачу.

У школској библиотеци половина књига била је о рату. И у сеоској,  и рејонској где је отац често навраћао да позајмљује књиге.  Сад ја знам одгвор и зашто.  Да ли је то било случајно?   Ми смо све време ратовали или смо се спремали за рат.  Сећали се времена кад смо ратовали.  Никад нисмо ни живели другачије,  вероватно нисмо ни умели. Нисмо могли ни претпоставити  како се може дугачије живети,  о томе ћемо некад морати дуго да учимо.

У школи су нас учили да волимо смрт.  Писали смо саставе о томе како  желимо да умремо у име...  Маштали...

А  на улици су се чули гласови о нечему другом. Мамили нас све више.

Реалнот ме је плашила и потискивала

А ја сам дуго била књижни човек кога је реалност плашила и притискала. Због непознавања живота јавила се неустрашивост.  Данас размишљам:  да сам била реалнија,  зар бих могла доспети у такво безнађе.  Због чега се све то дешаавло- због незнања?   Или од осећања  правог пута.  Осећање правг пута  постоји....

Дзго сам тражила...  Којим  речима да пренесем оно што  слушам?   Трагала сам за жанром  који би одговарао оном како ја видим свет,  како је  усмерен мој поглед,  мој слух.

Ми смо потпуно под влашћу „мушких“ представа о животу

Једном ми је доспела у руке књига „Ја-из пламеног села“, затим дела А. Адамовича,   Ј. Брила,  В.  Колесника.  Такве потресне тренутке сам доживела само  још једном читајући Достојевског.  А овде је и необична форма: роман је састављен од гласова самог живота,  од оног што сам слушала у животу,  од оног што се данас може чути на улици,   у кући,  у кафани,  у тролејбусу. 

И тако,  круг се затворио.  Нашла сам оно што сам тражила. Предосећала.  Алес Адамович је постао мој учитељ.  Две године  се нисам   толико сусретала и записивала,  колико сам размишљала. Читала.  О чему ће бити моја књга?   Зар још једна књига о рату?... 

Чему то?   Већ је  прошло хиљаде ратова,  великих и малих,  познатих и непознатих.  А књига о њима написаних још је више...  Па ипак... 

Писали су их мушкарци о мушкарцима,  то се видело већ на први мах.  Све што нам је позанто о ратовима,  сазнали смо од  „мушког гласа“.  Ми смо потпуно  под влашћу  „мушких“  представа  и „мушких“ осећања рата, „мушких“  речи. А жене ћуте. Нико осим мене  се није   распитивао код своје бабушке,  код своје маме.  Ћуте чак и оне које су биле  на фронту.  Ако одједном почну  да говоре, онда не причају о свом рату,  него о туђем.  Другом.

Постројавају  се под мушки канон.  И једино код куће или кад  се расплачу у кругу  другарица са фроната  оне се сећају рата (а то сам у својим новинарским путовањима иамала прилику  не једном да слушам) од некога ко ми је био потпуно непозната особа.

Као  у детињству,  опет сам била потресена.  У њиховим причама су ми се указивали чудесни наговештаји тајанствености... Када жене о томе  говоре,  у њиховим причама нема или скоро да нема ничега од оног што смо ми навикли да   читамо  и слушамо: како су једни људи херојски убијали друге и победили.  Или су били поражени. Каква је била техника, какви генерали. Женски разговри су другачији и о другоме. 

„Женски“ рат има своје боје,  своје мирисе,  своје осветљење

„Жеснки“  рат има своје боје,  своје мирисе,  своје оветљење,  своје пространство осећања. Своје речи.  Тамо нема хероја и невероватних подвига,  тамо су просто људи, који  обављају   нечовечанске човечје послове.  И страдају тамо не само  они (људи),  него и земља,  птице,  дрвећа. Све што живи заједно с нама на земљи.  Страдају они без речи,  што је још страшније...

Али зашто?  - не једном сам  се питала у себи. Зашто простојавши и заузевши своје место  понекад и у апсолутно мушком  свету,  жене нису  заштитиле своју историју?   Своје речи и своја осећања?   Зашто нису веровале саме себи?  Од нас је скривен цели свет. Њхов рат је остајао непознат...

Хоћу да напишем историју тог рата. Женску историју.

..............................................................................................................................................................................................................................................................

Из првих записа...

Зачуђујуће: војна професија тих жена је - санитарни инструктор,  снајпериста,  пушкомитраљезац, командир стрељачког одељења,  инжењерац; а сад су жене књиговође,  туристички водичи, лаборанткиње,  учитељице...  Неподударност улога тамо и овде.  Причају као да диване о  не о себи, него о неким тамо  другим девојкама.

Данас се саме себи диве. И на моје очи се „очеловечује“  историја,  почиње да личи на обичан живот. Јавља се друга свест.

Човек је прошао  пут од анђела до звери. Сећање је стваралаштво

Сусрећемо потресне  нараторке, код њих наилазимо на странице које се могу такмичити с најбољим страницама класика. Како би човек  тако јасно видео себе озго, с неба,  и оздо-са земље. Прошао је пут који  ка врху и пут наниже-од анђела до звери.

Сећање је ново рађање прошлости

Сећање,  то није  неко страсно или равнодушно препричавање ишчезле реалности, него ново рађање прошлости кад  се време окреће назад. Пре свега-то је стваралаштво. Причајући га,  људи,  стварају, „пишу“ свој живот. Дешева се да понешто и „дописују“,  „преписују“.  Ту треба бити  опрезан.   На стражи. Истовремено се било који фалш постепено самоуништава,  не могавши издржати близину  тако обнажене истине. Вурус фалша овде не може да заживи. Сувише је висока температура. Најискренији су,   како сам запазила,  прости људи,  медицинске сестре, куварице,  праље... Оне,  како бисмо то прецизно назвали,  из себе „испоручују“ речи,  а не из новина и прочитних књига.  Не туђе речи. Него само оне  из својих сопствених  страдања и преживљавања.

Осећања и језик образованих људи, макар колико то   чудно  изгледало, чешће су подложне  утицају   времена. Његовом општем шифровању. Заражени туђим знањима. Општим духом. Често се мора дуго ићи,  кретати се по разним  круговима да би  ти се указала прилика да чујеш причу о  „женском“  рату, а не о   „мушком“: како су одступали,  наступали, на којем делу фронта... Неопходан је не један сусрет,  него много сеанси.  Као правоме портретисти.
 
Дуго  седим у непозантој кући или стану,  понекад и по цео дан. Пијемо чај,  служимо се недавно купљеним бомбонама,  дискутујемо о новонабавњеним рецептима за спремање јела.  Заједнички разгледамо фотографије  унука. И тада... 

Кад човек одступи од железнобетонског канона


Кроз извесно време, никада не можеш  тачно знати кроз које то време и зашто баш тада,  одједном наступа  онај дугожељени  тренутак, када човек одступа од канона,  типског, железнобетонског попут наших споменика, и  иде се к себи.  Креће у себе. Почиње да се сећа не рата, него своје младости.  Парчета свог живота... Треба запамтити тај моменат... Не пропустити. Али често након дугог дана, испуњеног речима и чињеницама, остаје у сећању само једна  реченица (али каква! ):

„Ја сам тако мала пошла на фронт,  да сам  у рату  чак и порасла.“

Њу и остављам у свеску с белешкама, иако сам снимила десетине метатра траке на магнетофону.

Страдање оправдава наш тешки и нескладни живот.  За нас је бол -уметност

Шта ми помаже?  Помаже ми то што смо навикли да живимо заједно. Скуп.  Сабор људи. Све нам је заједничко- и срећа и сузе. Умемо да страдамо и да причамо о страдању. Страдање оправдава наш тешки и нескладни живот. За нас је бол-уметност. Морам признати да  жене храбро одлазе на тај пут.

.............................................................................................................................................................................................................................................................................

Како ме они дочекују? 

Зову ме „девојко“,  „кћерко“,  „дете“,  вероватно да  припадам њиховом покољењу да би се другачије односили. Спокојно и равнодушно. Без радости и усхићења које дарује сусрет младости и старости. То је веома важан моменат, да су они тада били млади,  а сад се тога сећају кад су већ остарили.  Сећају  се шта је било  пре четрдесет година. Опрезно ми отварају свој свет,  као да се правдају:... „Жао ми је што сам тамо била...  Што сам све  то видела... После рата сам се удала. Сакрила се  иза мужа. Сама се склонила. И мама је  молила: „Ућути! Ућути !  Немој да признаш“.

Испунила сам своју дужност  према Отаџбини,  али ја се осећам жалосно  зато што сам тамо била. Што знам све то...

А ти си само девојчица. Мени је тебе жао... “

Преслишавају се у себи звуком своје душе


Често видим како  оне седе и преслишавју се у себи. Звуком своје душе. Растављају га на речи. Током дугих година човек сахвата да је  овде  некад био живот,  а сад се мора смирити и припремити  за  одлазак. Не треба и просто је срамота ишчезнути тек тако. Неодговорно. На путу. И кад се  човек  осврне назад,  јави му се жеља  не само да прича о свом животу, него и да  доспе до тајне живљења. Да самом себи одговри на питање: зашто му се то дешавало?  Он на све гледа помало   тужним погледом са примесама праштања... Скоро зато... нема  никаве сврхе више обмањивати  себе и друге. Он је најзад  свестан  да без мисли о смрти   у човеку  се не може ништа разабрати. Тајна смрти домиира изанд  свега.

Рат је превасходно итимно  преживљавање.  И то тако безконачно као и сам човеков живот...

Једном   је једна жена (авијатичарка) одбила да се са мном сретне. Обавестила ме телефином:

„Не могу...  Не желим да  се сећам.. Била сам три године у рату...  И три године нисам  се осећала као жена. Мој организам је омртвео. Менструацију нисам  добијала,  скоро никавих женских жеља нисам имала.  А била сам  лепотица... Кад ме је мој будући муж запросио...  То је било у Берлину,  код Рајхстага... Он је рекао: ’Рат је звршен. Остали смо живи. Успело  нам је. Удај се за мене!’ ... Хтеал сам да заплачем.  Да вичем. Да га ударим. Како да се удам?  Сада?  Усред свега овог-удаја. Усред  ове гарежи, поцрних  цигала!  Погледај ме мало боље! Погледај како изгледам. Ти најпре од мене створи жену: даруј ми цвеће,  удварај се, говори ми лепе речи. Тако то желим! Тако чекам. Замало га мисам удариал. Хтела сам да га ударим... А он је имао један образ опаљен,  ужарено црвен један образ и ја сам видела:  све је схватио,  и сузе су му текле низ тај образ. По још свежим завојима. Ни сама нисам знала  шта говорим: ’Да,  удаћу се за тебе!’

Али причати не могу.  Немам снаге. То би требало  још једном преживети.“...

И ја сам разумела.  То је још једна страница,  или половина странице књиге коју пишем.

Текстови,  текстови.  Свуда текстови

Текстови,  текстови.  Свуда текстови. У становима,  у сеоским кућама, на улици,  у возу...  Слушам...  Све се више претварам у једно велико ухо све време  начуљено према другом човеку. Ја „читам „ глас.

.............................................................................................................................................................................................................................................................................................

Човек је већи од рата

Запамћено је управо  то где је он већи од рата. Њиме тамо управља нешто  је јаче од историје.  Ја хоћу да продрем шире- да пишем истину о животу и смрти уопште, а не само истину о рату.

Да поставим питање Достојевског: колико има човека у човеку и  како тог  човека у себи заштити.

Несумњиво је да је зло саблазно. Оно  се јавља у  више разноликијих форми него добро.

Зло је примамљивије.

Што више тонем у беконачни  свет рата,  све остало се потискује, постаје обичнје него што уставри јесте. Грандиозни и поражавајући свет.

Схаватам  сада сву дубину самоће човека који се отуд вратио.  Кадо да је стигао с друге планете или са оног света. Он  располаже знањем које други немају,  а које се може стећи једино тамо,  у близини смрти. Кад  покуша да нешто пренесе речима, он се катстрофално  осећа. Човек напросто занеми. Он би да исприча,  остали желе да чују и схвате,  али све је узалуд.

Они су свагда у неком другом простору,  а не у оном у коме сам ја.  Окружује их неки невидљиви свет.

 
У разговру учествују најмање три човека: онај који сада говори, онај  који је тај човек  био у време  настанка догаађј о којему прича,  и ја. 

Мој циљ је да дођем до истине  тих година. Тих дана.  Без  мешања осећања.

Наравно,  непосредно после рата човек би испричао другу причу,  кроз дест,  двадесет година  трећу, затим то он салаже у успомене  где је потрпао сав свој живот. Целог себе. То како је он живео сих тих година,  шта је читао, кога је видео,  срео. На крају,  да ли је  срећан или није. Разговарам ли  с њим насамо или у присуству још неког. Важно је и у чијем присуству. Породице? 

Пријатеља-којих?   Ако су  са фронта,  онда је то једна ствар,  а сви остали-друга.

Докумнета су жива бића

Докумнета су жива бића,  она се мењају и колебају заједно с нама, из њих се  стално нешто ново може сазанати. Бескрајно ново и неопходно управо сада. У овом момемнту. Ми тражимо у књигама (најчешће) познато-  малено и  човечанско, оно нам је уствари  најинтересантније и блиско.

Али, што сам више тежила да сазнам из живота, на пример Старе Грчке... Историје Спарте... Хтела сам да прочитам о томе кско су и о чему тамо људи разговарали у кући. Како су ишли у рат. Какве речи су говорили последњег дана или последњу ноћ пре растанка са својим вољеним бићем.  Како су испраћали војнике. Како су их чекали да се врате из рата... И  то не хероје и војсковође,  него обичне момке.

Немогуће приближити се стварности  лицем у лице.  Између нас и ставрности су осећања

Историја - кроз причу њеног неприметног сведока и учесника. Да, мене то интересује, од тога сам ј хтела да  саставим  књижевност. Али наратори  нису само сведоци, они су чак најмање  сведоци, него актери и творци. Немогуће се  стврности приближити у потпуности, лицем у лице.  Између нас и реалности су осећања. Схватам да се управо ради о верзијама,  свко има своју верзију, а  од њих,  од њихове укупне количине и пресека, рађа се слика  времена и људи који живе у њему.

Али ја не бих хтела да о мојој књизи кажу: њени јунаци су реални, и ништа више од тога. То је,  уосталом, историја. Ништа више од историје.

Сви ми заједно пишемо књигу времена

Пишем не о рату,  него о човеку у рату.

Пишем не историју рата,  него историју осећања.

Ја сам историчар душе. С једне стране истражујем конкретног  човека,  који живи у конкретном времену и учествује у конкретним догађајима,  а с друге стране  хоћу у њему да разгледам вечног човека. 

Вибрацију вечности. Оно што је у човеку одувек.


Говоре ми:  али успомене нису ни историја,  ни литература. То је просто живот,  прљав,  неочишћен руком уметника. Сирови материјал говорења. Који се сваким даном  њиме пуни.  Посвуда се јављају ти зидови.  Али зидови још уек нису храм!?   Али,  за мене све је друкчије...

Управо тамо,  у топлом човечјем гласу, у живом одразу прошлости,  скривена је првобитна радост и обнажен  неотклоњиви трагизам  живота. Његов хаос и страст.  Јединстевност и непоновљивост. Тамо они још увек нису подвргнути никквој обради. Оригинални.    

Ја градим храмове од наших осећања... Од наших жеља,  разоачарења. Од наших маштања.

..........................................................................................................................................................................................................................................................................................................

Још једном о томе...  Мени је интересантан не сами догађај,  него догађај осећања. Да тако кажем-душа догађаја. За мене су осећања – реалност.

А историја?   Она је на улици...  У  маси...  Верујем да је  сваки од нас  парче историје.  Један-пола старнице,  други-две-три.  Сви ми заједно пишемо књигу  времена.  Сваки износи своју истину. И треба све то преслишати,  и растворити се у свему  томе,  и постати све то. 

И све то време бити  свој и самобитан. 

Не ишчезнути.


Превод и опрема:  Бранко Ракочевић


                                                                                                                                                   





Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

„Супарнички однос“ Вашингтона са Русијом спречио је потпуно обелодањивање онога што је знао, рекли су извори листу


Али упркос невиђеним војним мерама које су колективно предузеле западне земље, ништа им није пошло за руком! Јер тврда вера србског народа, његова непоколебљива верност Христу и Цркви, као...

Нападачима на Цроцус Цити Халл из Украјине су пребачене велике суме новца, саопштио је руски истражни комитет.


Неки руски посланици позвали су на поновно увођење смртне казне


Неслање делегације у САД била је „порука Хамасу“, изјавио је израелски премијер


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Русија у XIX веку

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА