Највеће у Европи: Пешчане дине Куршске превлаке високе као солитери

Пешчано острво које је пре 200 година доживело еколошку катастрофу данас је постало популарни национални парк.

Највеће дине у Европи налазе се у најмањем националном парку Русије – на Куршској превлаци, коју страни туристи три дана могу да истражују без руске визе. Дине су високе као солитери, борове шуме су прелепе, а балтичке плаже су дуге и по неколико километара. Све то привлачи скоро милион туриста годишње.

Песак и ветар

Центар за посетиоце националног парка „Куршска превлака“ (рус. „Куршская коса“) смештен је у згради на спрат окруженој зеленилом – шимширом, џиновском тујом, планинским бором и божиковином (Ilex aquifolium). Ово растиње потиче са различитих континената и није карактеристично за Балтичку ривијеру. Људмила Поплавска, шефица научног одељења националног парка каже: „Наш главни задатак је да чувамо ове пејзаже. Они су на први поглед дивљи, али су у ствари створени људском руком“.

Извор: Legion-Media

Пешчано полуострво има облик уске сабље и дуго је скоро 100 километара. Оно одваја слатководни Куршски залив од сланог Балтичког мора. Пре 500 година на полуострву су биле храстове и грабове шуме у које су пруски краљеви радо одлазили у лов. Међутим, овдашње дрвеће је спаљивано да би се од њега правио ћумур, тако да је већ у 18. веку зелено полуострво претворено у пустињу. Лишћарске листопадне шуме су жртвоване ради индустријске револуције којој је требало све више горива.

Извор: Legion-Media

Обале су остале без „арматуре“ од корења и почеле су да еродирају. Море је спирало плодно тло и на његово место избацивало тоне песка, а ветрови који на превлаци стално дувају разносили су га на десетине километара, правећи огромне наносе. Тако су се формирале куршске дине високе и по 70 метара, тј. као зграда са 20 спратова. Данас су оне главни туристички бренд националног парка.

Пешчана катастрофа

Ефа је једна од најпопуларнијих куршских дина. До њеног врха води дашчана стаза, а на врху је даскама заштићен танки слој траве. У подножју дине виде се црепови на кућама села Морског.

Извор: Legion-Media

У 19. веку је 13 рибарских села на превлаци нестало под дебелим слојем песка. Село Морско (или Пилкопен, како се оно тада звало), могло је бити четрнаесто да није било узгајивача шума Франца Ефе који је током 1880-их упорно и пожртвовано садио дрвеће у голом песку. Он је експериментисао са биљкама које могу да расту на песку и уједно подносе јаке мразеве. Тако су на обале Балтика доспели кедар са Арабијског полуострва, багрем из Северне Америке и алпски бор. Две трећине данашњег дрвећа и жбуња на превлаци пренето је са других територија – њихових природних ареала.

Извор: Legion-Media
Ова туристичка путања је добила назив по „краљу пешчаних дина“ Францу Ефи. Пролази линијом која раздваја „беле“ од „зелених“ дина. Са десне стране путање протеже се борова шума, а са леве пуца поглед на непрегледне пешчане брежуљке окружене зеленилом.

„После Другог светског рата совјетски шумарски стручњаци су наставили рад на јачању пешчаних падина, па су у томе чак и претерали“, прича Људмила Поплавска. „Песак који се слободно шири на ветру данас не заузима више од 2% читаве површине Куршске превлаке и та површина се смањује. Раније је требало спасавати шуме, а сада дине“.

Извор: Vostock-Photo 

Површине са белим песком на коме није било пошумљавања проглашене су за резерват националног парка и потпуно су затворене за посете. Међутим, њихова висина се ипак и даље смањује. „Нажалост, ми не можемо сваком туристи доделити наоружаног чувара. Многи воле да се фотографишу на том песку не размишљајући о последицама“, жали се Поплавска. „Када друштво туриста прође по врху дине, она лако може да се оспе и склизне у Куршски залив, и тако ће у парку бити једна дина мање“.

Пут кроз дине

Извор: Legion-Media

Уски асфалтни пут који преко превлаке спаја руски Калињинград и литванску Клајпеду викендом је препун аутомобила. Куршска превлака је за житеље Калињинграда пре свега место где су најбоље плаже, чија је укупна дужина скоро 100 километара.

Извор: Vostock-Photo

Већина, међутим, долази овамо због куршских пешчаних дина кроз које је направљено 6 пешачких стаза. Шетајући се по тим стазама можете видети највеће пешчане дине у Европи и дрвеће са четири континента. Ту има и лисица, ракуна, дивљих свиња, јелена и срна. Полуострво је на путу миграције птица, тако да их овуда годишње пролети и по неколико милиона, а сто врста остаје да се гнезди на превлаци. О њиховим особинама и понашању причају научници у овдашњој орнитолошкој станици.

Куршска превлака је 2000. године стављена на листу светског наслеђа Унеска, али не као јединствени природни пејзаж, него као споменик културе, тј. као пејзаж створен људском руком.

Данил Литвинцев,
Руска реч