Ратни пут Народне банке

Французи су известили да Народна банка Краљевине Србије неће моћи одједаред да се цела пренесе у Марсељ. Тражили су да уз трезор прво дођу само чланови управе (са породицама), док је велики део радника остао до даљег у измештеном возу-ледари у Солуну, што им не беше право...

Ускоро Солун постаје војна кошница, јер су се почеле досељавати многе савезничке трупе, па су се преостали банчини радници са својим породицама преселили у Атину. Од нашег изасланика Балугџића дознају да је трезор срећно пристао у Марсељ 16. 12. 1915, где се већ сместио у Четвртом одељењу Француске банке. Сви радници тада кретоше до Француске и у Марсељ стигоше 22. 2. 1916. Наша банка је закупила и цео мецанин палате Муло да би могли лакше да оперишу са оноликим бројем сандука трезора...

Прегледајући ратна документа Мата Јовановић наилази на акт где је реч о „нестанку” 20.000 динара у злату. Провером се испоставило да се неки од службеника забројао. Да се овакве грешке не би поновиле – а таквих иначе до тада није било – Мата је навраћао у банку и проверавао пре подне и по подне да ли се поткрала још која омашка.

Крајем 1916. на Крфу умире велики србски добротвор и члан управе банке Никола Спасић. Гувернер је тражио препис Спасићеве опоруке који службеници нису могли наћи. Вајферт се позва на Мату који се сетио да је приликом спасавања остатка трезора из Београда тај тестамент био убачен у сандук који се сада налазио у подруму Француске банке. Због овога Вајферт узима Мату за ризничара који би морао увек бити са још једним благајником, када би се трезор отварао и писао записник.

Мата је са благајником Ристићем ипак морао да среди трезор јер је у завршном рачуну изгледало да фали 250.000 динара у злату. Међутим, детаљним прегледом свих сандука испоставило се да су, због недостатка сандука, џачиће златника убацили у сандуке предвиђене за сребрњаке и заборавили да то назначе.

Што се тицало наших новчаница, пре но што је Мата наредио да се лепо сложе и спакују у сандуке, биле су набацане по полицама мансарде банке. Пребројавањем утврђено је да фали део. У питању је био један радник наше банке који је веће своте „позајмљених” динара пребацивао у франке, а откривен је прегледом рачуна трансакција. Привремено се одустало од подизања тужбе у туђини да се таква парница не би прочула. После рата није подигнута тужба, а он је од те „позајмице” у Београду купио велику кућу и постао рентијер!

Порески инспектор је бануо у банку и захтевао да наша банка и Београдска задруга због трансакција по закону морају бити опорезоване. Ту је био и М. Јовановић који је имао посла да му објасни и докаже да те две установе једино бесповратно дају новчану помоћ нашим избеглицама, тако да су оне пре на штети, него ли на добитку. Инспектор оде сав снужден...

Када је пробијен Солунски фронт 1918, министар народне привреде др Велизар С. Јанковић, шаље наредбу гувернеру да наша банка одмах крене за војском у ослобођену отаџбину. Тих седмица брујале су вести о потопљеним савезничким лађама, јер су се немачки сумарени јатили баш око прекидања преноса војне опреме трупама у Солуну. Био је ризик да се у тим околностима, преноси банчино благо. Због тога, Мата рече да би било боље да за Солун пошаљемо само онолико новца колико је то потребно нашој влади, а све остало када се рат заврши. Чувши овај разумљив предлог, Вајферт први пут у животу плане на Мату Јовановића што се не покорава наредби и као опарен оде са Ћеловићем.

Мата је остао и даље прибран. Одмах се чуо са једним нашим послаником који је био и члан делегације и питао га да ли је дошла икаква наредба о кретању државног депоа, који је похрањен у трезору банке? Он га је запрепашћено погледао, одговоривши му негативно и додавши да је такав подухват тренутно раван безумљу! Мата га замоли да се он обрати министру финансија Ст. Протићу и каже му шта је посреди. Народна банка доби лаконски акт од Протића да се наша банка не креће до даље наредбе. Тако је трезор био спасен. Гувернер са још једним банчиним чиновником одлази на Крф, одакле се са владом враћа у Београд.

Почетком 1919. стекли су се услови повратка Народне банке у отаџбину. У железничкој станици у Марсељу направљена је велика банчина војна композиција коју су чинили похабани италијански вагони. Пренос трезора од Француске банке до перона обезбеђивала је коњичка гарда.

Дошавши до Ријеке Италијани су тражили да се путници и трезор пребаце у српску композицију, јер је на станици било наших вагона. Пошто је то било опасно, командант воза пук. М. В. Петровић – Лорд, се обрати команди савезничких јединица и преко ње добију дозволу од италијанске врховне команде, да ће њихова композиција несметано ићи све до Земуна, али да с њима мора ићи и један италијански официр који ће у Земуну извршити примопредају и вратити воз у Ријеку. На земунском перону претовар су урадили немачки заробљени војници под будним оком наших трећепозиваца.

Тако се напокон окончало 16. 2. 1919. године ратно путешествије наше привилеговане Народне банке Краљевине Србије.

Коста Ђ Кнежевић,
Политика