Vladalac Makijavelija, politički besteler svih vremena i naroda

Na grobu u Italiji u kojemu je sahranjen Nikolo Makijaveli (1469-1527)  stoji natpis: „Nije potrebno nikakvo predstavljanje zato   što je njegovo ime poznato u čitavom svetu“.

Njegova filozofija je isključivo politička

Makijaveli nije bio čisti filozof kao na primer što su  to bili Dekart ili  Malbranš  koji se nisu odveć bavili političkim temama.

Nije bio ni filozof koji  bi se uspešno mogao celog veka baviti  kako onim što se tradicionalno podrazumeva  pod  pojmom „filozofija“,  tako  ni političkom filozfijom poput Hobsa ili Loka.

Njegova filozofija je isključivo politička.

Obično se filozof,  posebno politički,  ne udostojava takve  časti.

Ali,  ako uđemo u bilo koju bolju knjižaru,  onda ćemo   videti u razdelu za filozofiju,  ukoliko takvih polica u  toj knjižari ima,   minimum dela tri autora. Tu su obavezno Frojd,  pa Niče i „Vladalac“  Makijevalija.

„Vladalac“ - politički bestseler svih   vremena i  naroda

Međutim,  Nikolo Makijaveli nije ni u kom slučaju autor samo jedne knjige.

Za drugu njegovu važnu knjigu uzima se „Razmatranje o prvoj dekadi  Tita Livija“.

I pored toga „Vladlac“  ostaje  njegovo najpoznatije delo, političko-filozofski  bestseler   svih vremena i naroda.

Ovo delo datira od  decembra 1513. kad je knjiga završena ili  već uručena kao  dar čoveku radi koga je i napisana.

Ali,  bez obzira na to  što je Makijaveli poznat svima i što ga ne treba posebno predstavljati,   ne bije ga  baš najbolji glas.

Na kraju krajeva,  Makijaveli  je bio maltene poslednji u svojoj epohi  za čije ime bi se moglao zakačiti  neki – izam.

Makijavelizam  povezan sa   besprincipijelnošću u politici i negativnom  normom morala

Termin „makijavelizam“  je obično povezan sa bezprincipijelnšću u politici,  sa negativnom normom morala, religioznom istinom.A religiju i „makijavelizam“  preporučuju da se koristi u svojstvu političkog instrumentalizma.

U „Vladaocu“  Nikolo Makijaveli piše da  religioznu praksu treba koristiti isključivo u korist vladara,  da se instrumetizuje. Premda svaki put zahteva poseban pristup.

Makijaveli je jedan od malog broja autora „svoga žanra“ koji se čita,  živo,  lako,  zanimljivo i zabavno.

Ceo „Vladalac“  osim  nevelikih teoretskih odstupanja kojim počinje traktat,  predsatvlja neko istorijsko štivo u kojemu autor priča o delatnosti ove ili one političke ličnosti.

Ali to je samo privid,  prvi sloj čitanja Nikola Makijavelija,  površni.

1.  „Vladalac“  zbornik  istorijskih primera ili  politička filozofija?

Obično čitaoca  k Makjevaliju privlači  izraz „obilato se korsiti tuđim dobrom“.

Kad autor raspravlja o tome šta treba da preduzima vladar da bi  ga se bojali ili ga voleli,  on kaže:

„Pošto je ljubav prolazna,  a ne mogu  svi da te  vole,  onda je bolje da te se boje. Zato što  svi mogu da te se boje,    i od toga ćeš imati više koristi nego ako te budu voleli,  zato što mogu začas  da se razljube.“

Mnogi razmatraju „Vladaoca“  kao  zbornik primera,  ali ako je to samo kolekcija intersantnih slučajeva,  gde je onda tu politička filozofija?

A Nikolo Makijaveli  je, ističemo još jednom, izuzetno značajna figura  u istoriji političkih ideja i političke filozofije.Mnogi  kasniji filozofi  su se  na ovaj ili onaj način  njemu obraćali. Jedni   da bi ga  ismejali,   drugi da bi ga oprvdali pošto su u njemu videli zaštitinika republikanskih vrednosti.

Ima  i filozofa   koji smatraju da su radovi „Vladalc“ i „Razmatranje prve dekade Tita Livija“   dva uzajmno prožeta dela,  iako on u jednom traktatu piše  o monarhiji i novim vldarima,  a drugom o republici i o tome što čini osnovu  takvog državnog uređenja,  ali  u tome se ne može videti nikakva protivurečnost.

Naravno da ima i onih koji ga  mrze: rugaju  mu se, smatarju ga simbolom amoralnsti.

Ali im a i onih koji se prema Makijaveliju odnose sasvim ravnodušno.

2. Kembridžska škola istorije političke   misli

Makijaveli spada u one autore čiji tekstovi zahtevaju pažljivo čitanje.

Tokom HH veka nastalo je nekoliko i ključnih škola tumačenja „Vladaoca“.
 
Treba istaći nekoliko interpretacija koje  su se pokazale kao izvanredno značajne.

Jedna od   od tih    interesantnih metodoloških škola istorije političke filozofije je Kembridžska  škola istorije političke misli  čiji su predstavnici istoričari: Džon Dani,  Kventin Skviner i  Džon  Pokok.

Njihova zajednička metodologija je povezana sa istraživanjem političke misli u dva konteksta:  istorijskom (koji  je okružavao autora, a  što je moglo uticati na njega) i ideološkom (kakav je idejna tradicija postojala do tog autora,  da li je on uneo nešto novo ili je pak  samo ponavljao  staro i na taj način postao poznat).

U celini uzevši,  istoričari  ne  toliko  interpretiraju (u krajnjem slučaju tako postupa Kventin Skviner  kad piše  o svom metodu),  koliko  pokušavaju da  dobro opišu ono što jeste,   da detaljno prouče kontekst,  da ojačaju ideološku poziciju.Svaki od te trojice istoričaa imao je svog „junaka“  - Džon Dani je pisao o Loku, Kventin Skviner o Hobsu, dok je Džon Pokok  napisao jednu od najuvažavanijih knjiga o Makijaveliju
čiji naslov se može prevesti   na više  načina: „Principi Makijavelija“,  ili „Momenti  kod Makijavelija“.

U tom svom delu Džon Pokok  pored opisivanja istorijskog konteksta  daje  i pregled   političke misli koja je okruživala velikog italijanskog mislioca.

4 „Bog Makijaveli“

Jedna od najintersantnijih  novijh interpretacija političke misli Nikola Makijavelija sadržana je u knjizi Mauricija Virole.  U tekstovima   u toj knjizi  objavljenim pod naslovima „Makijaveli“  i „Bog Makijaveli“   autor primenjuje nestandardni prilaz  pokušavajući da iz filozofije Makijavelija eksplicira „religioznu   koncepciju“.

„Mrzitelj crkve, hrišćanstva,  časnosti...“

Obično  Makijavelija smatraju  za „mrzitelja crkve,  hrišćanstva,  časnosti“,  a  neki idu toliko daleko da ga optužuju čak i za neznaboštvo, kao što to čini,  na primer britanski teolog Džon  Milbak.

Razlog za takve optužbe  Makijavelija Milbak i  ostali nalaze u tome  što se autor „Vladaoca“  često poziva na Rim,  fortunu,   sudbinmu i slično.

Ali najbolje što je na tu temu  napisano  je  knjiga Sebastijana de Gracija „Makijaveli u paklu“,  za koju je,  da podsetimo,  autor dobio Pulicerovu nagradu.

U celini uzevši, to je jedna od najboljih i najživljih interpretacija Makijavelija.   (Viroli M. Machiavelli,  Oxford: Oxford University Press,  1998)

5. Interpretacija Lea  Štrausa

Leo Štraus  je jednu knjigu iz političke filozofije   povetio velikom italijanskom misliocu:  „Misli o Makijaveliju“   u kojoj se jedan deo odnosi na „Vladaoca“ a drugi na „Prvu dekadu  Tita  Livija“.

Cela knjiga je konectrisana  na radu s tekstom.

Za razliku od pripadnika Kembidžske škole,  Štraus radi upravo s tekstom,  a ne s kontekstom: on ne istražuje tradiciju,  ne poseže za istorisjkim izvorima,  on jednostavno čita tekst i govori o tome šta u njemu znači neka rečenica i misao, zbog čega su  neke stvari ispuštene,  odakle  neke protivurečnosti u   tekstu,  može li se  u knjizi  naći neki novi smisao, „slaganje ili razilaženje tona“, emocija.

Drugi stil u 26. poglavlju „Vladaoca“

Tako je na primer opšte poznato   da je  26. poglavlje  u „Vladaocu“  napisano sasvim drugim stilom koji se u potpunosti razlikuje od  prethodnih.

Ako su prva poglavlja  primeri i  preporuke s istorijskim odstupanjima, onda je u poslednjem  jasan i ubedljiv,  vatren poziv Makijavelija  za oslobođenje i ujedinjenj Italije. Od koje,  na kraju,  treba stvoriti državu, onakvu kakvu je zamišljao samo on i niko drugi.

Treba podsetiti da ovo poglavlje sadrži  i „istinito učenje“  Makijavelija gde on skoro da i ne govori o istoriji,  nego samo deli savete vladaocu.

6. Tradicija inovacija

Čiataoci su se vekovima već osvedočili da  je 26. poglavnje  u „Vladaocu“  veoma specifično,  prožeto emocijama i čita se kao  neko sasvim novo delo.

Jedan od pretpostavki Lea Štrausa se satoji u tome  da je Makijaveli  bio  sasvim raskinuo s onim  izdankom političke trdicije koja je pre njega bila dominantna   i tako postao rodonačelnik  savremene političke filozofije.

On je obrađivao teme koje će postati intersantne  budućim političkim  misliocima. 

Svojevrsna dijalektika „revolucionara“  Makijavelija koji podržava  Dnteove snove o ujedinjenju Italije

Međutim,  ako pažljivije čitamo čak i to specifično, 26. poglvlje,      i u njemu ćemo naći  dokaze  da  Makijaveli ipak nastavlja   tradicije  koje su bile karakteristične za prethodni period.

On je neka vrsta „revolucionara“  koji raskida s tradiciajma istvoremeno ih čuvajući i to je svojevrsna dijalketika Nikola Makijvelija.

Tako na primer on podržava snove   Dantea Aligierija o ujedinjenoj Italiji,  o velikom Rimu, o jedinstevnoj  vladi.

Premda su vladaoci Dateovi i  Makijavelijevi vrlo različiti, ipak se mora priznati da su obojica  maštali  o nekom političkom mesiji.

Makijeavli nastavlja donekle da  „deluje revolucionarno“  kao što je to pre njega  Marselij  Padovski,  još jedan istaknuti italijanski  politički  filozof,  autor traktata  „Zaštitnik sveta“.

„Učitelj zla“  iz 26. poglavlja

U 26. poglavlju se Makijaveli predstavlja u   svetlu  vatrenog  patriote,  ali je pri tome morao da se odrekne  jednih  moralnih  principa u korist  drugih, zbog čega ga često optužuju da je „učitelj zla“.

I Leo Štraus počinje svoju knjigu time što navodi da je Makijaveli „učitelj zla“  da bi zatim na oko 300-400 stranica objašnjavao zašto je to tako,  bez prestanka se oduševljavajući njegovim stilom  i mislima.

Bilo kako bilo,  tek se mora prizanti da  u svakom slučaju Nikolo Makijaveli  zaslužuje pažljivo ponovno čitanje.

I to ne radi toga da bi se kod njega naišlo na zabavne politčke anegdote.

QUAND ERAT DEMONSTRANDUM  (Što je  i trebalo dokazati ).


Branko Rakočević