Istina o priznanju krivice za Sarajevski atentat

U brojnim analizama temeljitijih poznavalaca istorijske građe koja se odnosi na političke prilike i previranja u vreme Solunskog procesa, jedna teza zaslužuje posebnu pažnju.

Ni Solunski proces, pa ni smrtne presude Apisu, Malobabiću i Vuloviću, nisu nužno nalagali egzekuciju. U literaturi i dokumentima o toj temi navodi se da je odluka o Apisovom pogubljenju doneta tek u vreme pregovora koje je Austrougarska povela sa silama Antante radi uspostavljanja separatnog mira, a o kojima je, prema brojnim svedočenjima, bila obaveštena i srbska vlada.

Kao ključni dokaz teze navodi se da je pukovnik Petar Živković u vreme Solunskog procesa poslat u Švajcarsku „sa naročitom pismenom porukom regenta Aleksandra princu Sikstusu Burbonskom”, koji je onde boravio kao opunomoćeni pregovarač austrougarskog cara Karla Prvog, sa zadatkom da ugovori početak pregovora Beča i Antante o sklapanju separatnog mira. Živković nije isporučio dobijenu poruku na adresu određenog primaoca, već ju je deponovao u trezoru jedne švajcarske banke, s krajnjom namerom da u datom trenutku uceni regenta Aleksandra, tvrdio je istoričar Borivoje Nešković u knjizi „Istina o solunskom procesu”, štampanoj u Beogradu 1953. Poznato je da je regent Aleksandar u tom (neisporučenom) pismu ponudio Beču niz po Srbiju nepovoljnih uslova sklapanja separatnog mira, a u sklopu „mera stabilizacije” austrijsko-srbskih odnosa – Apisovu glavu. Takođe je poznato da je pismo ipak dospelo u ruke Habzburga. Naravno, tadašnja srbska vlada i kasnije (jugoslovenske) vlade nastojale su da po svaku cenu sačuvaju u tajnosti ove detalje. O značaju ovog dokumenta svedoči podatak da je svojevremeni predsednik jugoslovenske vlade Boško Jeftić putovao u Pariz 1933. na sastanak sa austrijskim prestolonaslednikom bez prestola, sinom cara Karla, Otom Habzburgom, u nameri da otkupi ovaj dokument (Arhiv SANU br. 14434/7).

Žrtvovanje Apisa zarad uspostavljanja separatnog mira bilo je istovremeno poruka Bečkom dvoru da je Apis kriv za Sarajevski atentat, time i za potonji rat, a da su i Beograd i Beč bez direktne namere i krivice upleteni u rat evropskih i svetskih razmera, da su se lakomisleno upustili u ratnu avanturu, poput mesečara, kako će to, vek kasnije, tvrditi kontroverzni australijski istoričar Kristofer Klark.

Svaljivanje krivice na Apisa za Sarajevski atentat, pa i za izbijanje Velikog rata, dokumentovano je pismenim priznanjem Apisa da je odgovoran za pripremu atentata na prestolonaslednika, nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu.

Apis je sastavio i prosledio sudu priznanje krivice za Sarajevski atentat 28. marta 1917. Zašto je to učinio?

Postoje dva tumačenja, koja se u krajnjem efektu podudaraju. Jedno glasi da je Apis potpisao priznanje na osnovu nekog obećanja dvora da će time spasti svoju glavu i živote saradnika. Drugo je bilo Apisovo ubeđenje da će posle tog priznanja proces biti prekinut – u višem državnom interesu. Apis je tada izjavio da je sastavio taj dokument da bi zbunio sud i one po čijim je uputstvima sud delovao. To je potvrdio nadzornom oficiru u zatvoru, kapetanu Stojkoviću. „Biće to udar za sud”, rekao je Apis i dodao: „Sud neće sad znati šta da radi... Imaju da me gutaju sa sve klinci!”

Kako se kasnije ispostavilo, bio je u zabludi – priznanje ga nije spaslo, kao ni njegove najbliže sledbenike, Malobabića i Vulovića. Pride, priznanje ne samo da nije bilo osnovano već je u detalju pokazalo da Apis čak nije bio obavešten o stvarnim događanjima koja su prethodila atentatu.

Zanimljivo je da je Apisov sestrić Milan Živanović – autor doktorske disertacije „Pukovnik Apis”, koja je posle Drugog svetskog rata poslužila kao osnova za reviziju Solunskog procesa i Apisovu rehabilitaciju,  – verovao u verodostojnost priznanja svog ujaka (disertacija je reprintovana 2016. u izdanju IK „Prometej”). Slično su rezonovali i (režimu odani) srbski istoričari, poput Stanoja Stanojevića. Po njemu, povod za atentat bila je informacija koju je Apis dobio iz generalštaba Ruske armije da su nemački car Vilhelm Drugi i austrougarski car Franc Jozef odlučili u Konopištu 12. i 13. juna 1914. da se Srbija vojno napadne i pokori. Apis je, navodno, na osnovu toga zaključio da bi se „najgore po Srbiju” moglo sprečiti atentatom (i ubistvom) austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Stanojevićevu tezu osporio je austrijski istoričar Hans Ibersberger, dokazavši na osnovu dokumenata da su Princip, Čabrinović i Grabež prešli srbsko-bosansku granicu, naoružani i spremni za atentat, četrnaest dana pre tog sastanka i pre nego što su Rusi informisali Apisa...  

Trezveno i nepristrasno analizirajući raspoloživa dokumenta, postaje jasno da je Apis postao žrtva u ličnom obračunu dvora, odnosno regenta Aleksandra sa njime, a da je iznuđeno, ili prevarom, ili spekulacijom podstaknuto priznanje o krivici za Sarajevski atentat bilo samo dodatni povod za pogubljenje. U tom kontekstu bi se trebalo vratiti u jesen 1916. kada je regent Aleksandar postavio ultimatum vladi da hitno donese nekoliko novih zakona koji su se ticali vojnih sudova... Bio je to nagoveštaj procesa protiv čelnika „Crne ruke” i konačnog obračuna sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom.

Kako će se pokazati od Solunskog procesa naovamo, sve do danas, Apis je poslužio kao moneta za potkusurivanje, ili kao neželjeni element. Na njegovom stratištu je pokopana i prava istina o njemu, o „Crnoj ruci” i o previranjima koja su znatno uticala na razvoj Srbije, sve do današnjih dana.

Miloš Kazimirović,
Politika