Kako i zašto se vrše podzemne nuklearne probe?

Kratko uputstvo na temu kako izazvati zemljotres i tektonske poremećaje

Posle prve eksplozije sovjetske atomske bombe 29. avgusta 1949. godine jedan od učesnika ovog projekta, Kešrim Boztajev, napisao je u svojim memoarima: „Užasan prizor su predstavljali ozračeni stepski orlovi i sokolovi. Perje im je sa jedne strane bilo ugljenisano, a oči bele. Stajali su na telefonskim žicama, nisu ni pokušavali da se pomere kada smo im prilazili. Na jednom mestu smo videli mrtvo, veoma naduveno i oprljeno prase. Lekari nisu stigli da ga odvezu. Sve u svemu, prizor je bio užasan. Eto kakve posledice čovečanstvu donosi njegov najveći izum“.

Prva sovjetska atomska bomba RDS-1 bačena je 1949. godine na Semipalatinski poligon (istočna periferija Kazahstana), piše Russia beyond.

Međutim, nekoliko godina nakon početka testiranja sovjetski lideri su shvatili da će ekološke posledice nuklearnih proba biti katastrofalne, koliko god da su daleko od naseljenih teritorija.

Zbog toga su 1963. godine nuklearne sile (SAD, SSSR i Velika Britanija) potpisale „Moskovski sporazum“ o zabrani nuklearnih proba u atmosferi, kosmičkom prostoru i pod vodom, dogovorivši se da ubuduće vrše samo podzemne nuklearne probe.

Podzemne nuklearne eksplozije „od A do Š“

Za takvu vrstu testiranja rudari pripremaju na poligonu rudarska okna, tj. tunele u zemlji koji mogu biti horizontalni ili sa nagibom. Svaki tunel se dodatno ojačava iznutra kako radijacija ne bi prodrla na površinu i kontaminirala područje.

Prvi takav sovjetski tunel je prokopan 1961. godine u steni do dubine od 125 metara, a bio je dugačak 380 metara. Po završetku radova na bušotini tunel je preuređen u komoru za detonaciju bombe, gde je šinama spušten kontejner sa nuklearnom bojevom glavom snage jednake eksploziji jednog kilotona TNT (što je 20 puta manje od bombe bačene 1945. na Hirošimu).

Jedna eksplozija je trebalo da stvori u komori pritisak od nekoliko miliona atmosfera, i da bi se to izbeglo uz tunele su napravljeni dodatni „džepovi“ nabijeni različitim materijalom kako proizvod raspada ne bi dospeo na površinu.

Prvi „džep“ je bio zid od armiranog betona, i iza njega 40 metara nabijenog šljunka. Dalje je sprovedena cev za odvod neutrona i gama zraka do senzora koji su registrovali razvoj lančane reakcije.

Sledeći „džep“ je bio dugačak 30 metara, a nabijen je armiranim klinovima. Poslednja „linija odbrane“ je bila dugačka 10 metara i udaljena 200 metara od epicentra eksplozije. Tu su naučnici postavili nekoliko instrumenata za merenje udarnog talasa i radijacije.

Mesto epicentra eksplozije obeleženo je na površini poligona specijalnom zastavicom tačno iznad komore. Naučnici su inicirali detonaciju iz atomskog skloništa udaljenog pet kilometara od epicentra.

Ovako na površini izgleda podzemna nuklearna eksplozija:

Prva sovjetska eksplozija izazvala je „kamenu kišu“, a zemlja iznad epicentra podigla se četiri metra uvis.

Ispostavilo se da je podzemna eksplozija ekološki bezbednija od eksplozije u moru ili vazduhu. Posle detonacije nije izmereno povećanje radijacije na površini, a okno od otvora do trećeg „džepa“ nije oštećeno, tako da su naučnici mogli da preuzmu sa instrumenata sve potrebne podatke.

Podrhtavanje zemlje 

Vremenom se ispostavilo da nuklearne eksplozije određene snage mogu izazvati tehnogene katastrofe i zemljotrese.

Najmoćniju podzemnu nuklearnu probu u istoriji izvela je američka vojska 1971. godine na pustom ostrvu Amčitka (Aleutska ostrva, Aljaska).

Tada je primenjena termonuklearna bomba od pet megatona sa ciljem da se prouče seizmički efekti eventualnog sličnog napada. Ta eksplozija je izazvala zemljotres snage 6,8 stepeni i podigla površinu terena za pet metara, a pored toga je izazvala obrušavanja duž obalske linije i pomeranja slojeva ostrvske zemlje na površini većoj od 300 kvadratnih kilometara.

I danas se na teritoriji bivšeg SSSR-a mogu naći otvorena radioaktivna okna. Ima ih na desetine, jer se posle raspada zemlje vojska nije uvek potrudila da konzervira te objekte. Mnoge „nuklearne artefakte“ (otpad od nuklearnih proba u vidu pokvarenih mernih instrumenata i aparata, i fragmenata stena i metala ugljenisanih od radijacije) odneli su takozvani „digeri“ (amateri koji istražuju podzemne tunele), tako da se sve to i danas može pronaći na crnom tržištu. Prema tome, svako ko se dovoljno potrudi može nabaviti komadić Černobilja ili ostatak nuklearnih proba.

Nikolaj Litovkin, Russia beyond