Srbi imaju svoju Svetu Goru

Za mnoge pravoslavne hrišćane postoje mesta posebne duhovne snage. Najpoznatija je planina Atos u Grčkoj, oko koje je usredsređen veliki broj duhovnih pravoslavnih svetinja. Takvo mesto postoji i u Srbiji.

Svaki narod ima svoja sveta mesta, na kojima se tokom više stoleća vrše molitvena služenja. Svi pravoslavni vernici poštuju Svetu Goru Atos. U Srbiji takođe postoji sveto mesto Fruška Gora, mesto, gde su svi narodi, koji su tu živeli tokom vekova, gradili manastiri i crkve.

Visoravan Fruška Gora je dugačka 80 kilometara i široka oko 15 kilometara. Ona je svedok civilizacija, čija je starost oko 100 hiljada godina. Slični centri su Sinaj, Altaj i Atos. Sveta mesta te visoravni direktno utiču na ljudski život i delatnost. Nisu slučajno na Fruškoj Gori gradili crkve, kapele i manastire. Mnogi drevni narodi su znali da se na Svetoj Fruškoj Gori nalazi nešto važno – neka živa sila, energetski moćna. Rimljani su je svojevremeno nazivali "mons alma" ili Sveto mesto. Sveta Gora, Gora blaženstva. Na njoj ili oko nje se nalazi više od 2 hiljade različitih svetinja. Upravo na Fruškoj Gori u različito doba je bilo sagrađeno 70 manastira. To je mesto višeslojne hrišćanske duhovnosti, počev od vizantijskog doba sve do dan-danas. U svim fruškogorskim manastirima, koji su nastali na još drevnijim sakralnim objektima, uvek je bila prisutna Božanstvena Sila, stvorena molitvenim akcijama, kajanjem monaha i slavom vernika. Tek u 18. veku se tu učvrstilo pravoslavlje.

Zašto su na Fruškoj Gori narodi uvek osećali moć božanstvene sile, koja se širi na čitavu teritoriju? Na bilo kom mestu duhovne snage prisustvuje niz elemenata kao predodređenost za to da će ovo mesto nazvati sveto mesto. Tu je uvek prvo bio izvor svete energije, oko koga je brzo počinjala ljudska ritualna ili molitvena aktivnost.

Fruška Gora je zaista sveto mesto jake, božanstvene sile. Frušku Goru s pravom možemo smatrati duhovnim centrom Srbije. Zato se tu ovde predlaže da preimenuju goru u Svetu Goru ili Svetogoru da bi izazvali veće poštovanje prema mestu, koje je obeležio sam Bog. Da li su sačuvani svi istorijski spomenici?

Na savremenim kartama Srema i Fruške Gore obeleženo je samo 17 manastira, ostali su u ruševinama ili potpuno srušeni. Mnogi manastiri i crkve nisu sačuvani. Jedan njihov deo je poznat samo iz pismenih izvora, drugi zahvaljujući arheološkim iskopinama. Od nekih je ostalo samo kamenje, temelj. Veliki broj manastira su uništili Turci, u kasnije doba, naročito u Drugom svetskom ratu, rušili su ih ustaše. Međutim, prava drama je rušenje relikvija u drugoj polovini 20. veka, u vreme neverice.

Često su ljudi prilikom istorijskih prekretnica raskidali veze s tradicijama, uvodeći novu ili zabranjujući staru religiju, uspostavljali novu ideologiju, gradeći, činilo se, novo savršenije materijalno društvo, u kojem su malo mislili na duhovnost. Tokom vremena ljudi su delimično ili potpuno gubili svoje tradicije i usvajali nove vrednosti. Među njima su rđave – ateističke, zasnovane na tuđoj ideologiji, izmišljenoj «mitologiji». Ta je ideologija daleka od naših pređašnjih neznabožačkih i hrišćanskih izvora.

Elite mnogih zemalja i kontinenata su daleki od problema svetih mesta, svetinja i hramova, zato se ide putem uništavanja naših svetinja. Taj proces rušenja duhovnosti je naročito očigledan u vreme ratova, među njima i Drugog svetskog rata. Taj proces je bio nastavljen u komunističko ateističko doba – on se očito vidi na Balkanu – u vreme ratova 1990-ih godina, u Kosovski događajima.

Nedavno je izvršeno izdanje monumentalnog istraživanja teologa Mileta Imerovskog o manastirima Fruške Gore, štampano uz podršku Fonda Vladimir Labat Rovnjev. U knjizi se pominje 19 neočuvanih pravoslavnih i 17 katoličkih manastira, među kojima su manastiri Akalovo (16. vek), Banoštor (12. vek), Matulj (pominje se u 16. veku) Sveti Duh (katolički, 13. vek) i drugi. Među očuvavanim se pominje 19 pravoslavnih i 3 katolička manastira.

Radi razumevanja multikulturalnosti i viševekovnog preplitanja vera i religija na ovoj teritoriji zanimljivo je sagledati istoriju izgradnje manastira i crkava, naročito njihovu lokaciju. Recimo, pravoslavni manastir Krušedol je sagrađen kao zadužbina poslednjih sremskih despota Brankovića u 15. veku, ali na mestu, koje je za ranije narode imalo sakralni značaj, bilo je već molitveno mesto. Ispod poda crkve Novo Hopovo takođe su pronađeni ostaci druge građevine od sakralnog značaja. Na mestu manastira Mala Remeta postojala je rimskokatolička zajednica sa svojim građevinama. Manastir Bešenovo, sagrađen u 13. veku je pripadao katoličkoj biskupiji. Manastir Šišatovac je sagrađen 1520. godine na mestu zapuštene i srušene katoličke crkve.

Karakteristično je da su postojale veze između fruškogorskih i svetogorskih manastira, koje su se posebno učvrstile u 18. veku. Svetogorski monasi su često posećivali ovo mesto. Recimo, patrijarh Arsenije Jovanović-Šakabenta je 1744. godine hteo je da ustupi manastire Kuveždin i Divša Hilandarskom manastiru, ali se na zahtev bratije predomislio.

Kao što se vidi, preplitanje na Fruškoj Gori velikog broja epoha, religija, naroda je ostavilo na toj visoravni veliki broj spomenika kulture, svedočanstava duhovnog života, kao i ostavilo trag u karatkeru artefakata. Svi su oni svedočanstvo velikog molitvenog rada hrišćanske i prehrišćanske epohe. To nam omogućuje da smatramo Frušku Goru opštenacionalnom baštinom. Narod davno smatra Frušku Gropru Svetim mestom. Nadajmo se da će je i crkva uskoro proglasiti Svetom Gorom.

U poslednje vreme počelo je, mada sporo, obnavljanje fruškogorskih manastira. Predstoji veliki rad istoričara, arheologa, istoričara umetnosti u obnavljanju istorijske memorije Fruške Gore. Za sada njena zemlja i dalje čuva svoje tajne, koje je spremna da otkrije onima, ko će poštovati svoju istoriju, obnavljati duhovna mesta.

dr Jelena Guskova,