Domeni i hosting
Početna stranica > Komentari

KOMENTARI

SAD: Zabrinuti smo zbog ruskih namera po pitanju Zapadnog Balkana

11.02.2020. god.
"Zloćudne aktivnosti ruske države"...

PRVI SRPSKI USTANAK (1804-1813)

SRPSKO-TURSKO RATOVANJE 1809. GODINE

Na šest sati pre početka borbe, Srbi odbiše 26. aprila ponuđeno primirje, te njihova vojska otpoče nastupanje u obliku lepeze.

Strategijski razvoj operacija bio je vrlo rasturen. Bilo je poslato: ka Nišu oko 18.000 ljudi; za vezu s Rusima 4-5.000; pojačanje na Drinu 8.000; odred sa naročitim zadatkom, za vezu s Crnogorcima, pod Karađorđem, na jugozapadni front 10.000; odred za osmatranje 1-2.000; rezerva kod Deligrada 2.000 ljudi.

Krajem aprila stiglo je Karađorđu u Topolu izaslanstvo crnogorskog vladike Petra I u cilju dogovaranja o složenoj akciji u Novopazarskom pašaluku u cilju opsedanja Bosne.

Takav težak zadatak mogao je preduzeti samo Karađorđe. On ga je sjajno i izvršio, ali naprazno, usled opšteg preokreta stvari na ostalim frontovima i usled odsustva veze sa Crnom Gorom.

Karađorđe je 27. aprila, iz Užica otpočeo svoje nastupanje ka Sjenici, dolinom Morave, skrećući od Anđina Broda ka prevoju planine Javor. Teško je zamisliti teškoće koje je morao savladati odred od 10.000 ljudi sa glomaznim topovima, krećući se kroz potpuno divlji planinski predeo, ispresecan dubokim rečnim jarugama. Na planinskom prevoju prethodnica napada iznenada i uništi tursku stražu.

Uprkos svim teškoćama put od Užica do Sjenice dug 110 km, bi prevaljen za 7 dana, tj. prosečno 16 km na dan.

Karađorđe ostavi topove u Kladincu i sasvim neočekivano stiže pod Sjenicu i zatraži predaju. U zoru idućeg dana topovi su već bili namešteni na bedemima i pripremljeni za juriš. Turci se zatvoriše u tvrđavu. 5. maja varoš je bila zauzeta na juriš.

Blokada otpoče, pošto su prethodno bili sagrađeni još 4 šanca. U ovo doba stiže ostala vojska Karađorđeva.

Dalje postupanje Karađorđevo pokazuje sjajan primer u istoriji ratne veštine dejstva po unutrašnjim operacijskim pravcima.

Opšti položaj sredinom maja beše ovde sledeći: kod Karađorđa: 10.000 ljudi, 10 topova i slaba konjica od 400-500 sablji;
kod Turaka: garnizon u jako utvrđenoj Sjenici; sa zapada, iz Bosne nastupao je Skopljak-paša sa 15.000 ljudi; na istoku - u utvrđenom Novom Pazaru 12.000 ljudi sa 10 topova; s juga iz Peći očekivao se Numan-paša sa 6.000 ljudi i jakom konjicom.

Novopazarski garnizon pojačan ovim poslednjim odredom stvorio bi nadmoćnost turskih snaga, a i samo nalaženje njihovo u Novom Pazaru zaustavilo bi dalje kretanje Karađorđevo, pošto se ova snaga nalazi na njegovom operacijskom pravcu.

Karađorđe se odluči: da pošto poto, pre koncentracije Turaka, svrši sa Sjenicom, jer mu je ovaj garnizon smetao slobodi operacija i predstavljao opasnost pri predstojećem sukobu sa dolazećim turskim snagama. U cilju privremenog zaustavljanja Turaka kod Novog Pazara Karađorđe šalje tamo jaki zaslon Antonija Pljakića.

U ovo vreme Karađorđe, dobivši izveštaj od izviđačkog odeljenja da se Sjenici približavaju pojačanja od 300-400 ljudi i da se kreću bez osiguranja, takoreći kao u mirnom dobu, spremi im zasedu, u koju ovaj odred zapade i bi uništen do poslednjeg čoveka. Posle toga osvoji na juriš tvrđavu u Sjenici 24. maja.

Ali već je dolazio Skopljak-paša sa zapada.

Karađorđe, rešivši pitanje sa Sjenicom, menja front i zauzima utvrđeni položaj na visinama desne obale reke Mileševe na putu za Prijepolje. 26. maja, dva dana posle zauzeća Sjenice, Turci napadnu Srbe sa 15.000 ljudi i behu potpuno razbijeni. Nije bilo dovoljno kolaca, da bi se na njih natakle turske glave. Sa leđa u pravcu Novog Pazara Karađorđe se obezbedi jednovremeno sa opsadom Sjenice, poslavši u tom pravcu odred Pljakića. Ovim je postigao izvesnu slobodu rada, a u isto vreme on je težio osloboditi od neprijatelja mesta na zapadu. Delom goneći razbijenu vojsku Skopljak-paše, a delom starajući se što dalje proterati neprijatelja radi osiguranja svoje komunikacione linije, Karađorđe šalje dva odreda putevima za Prijepolje i Bijelo Polje.

U to vreme stiže vest o približavanju Numan-paše ka Suvodolu.

Karađorđe se bez oklevanja krene ka Suvodolu sa svom svojom snagom - 3-4.000 ljudi i 2 topa, i noćnim forsiranim maršem prođe najmanje 30-35 km, po planinskim stazama i osvane iznenada pred logorom Turaka na visovima kod Suvodola.

Bio je vrlo topal dan; Turci su sačekali da zahladi da napadnu Srbe raspoređene u ravnici. Ovaj raspored Srba u ravnici olakšao je kretanje velike turske konjice, koja opkoli Srbe sa sviju strana. Izgledalo je, da će Turci odneti pobedu. Karađorđe je svojim ličnim primerom oduševljavao svoje vojnike, pozivajući ih: "Jurišite, junaci! Zar ćete tu da ugasite svoju slavu!" Položaj je bio kritičan, ali, Karađorđe primeni uobičajen način, bacivši u najvećem jeku borbe svoj mali konjički odred vojvode Vula Ilića u bok neprijatelja. Uspeh ovog neznatnog odreda, koji je sa velikom larmom i vikom napao neprijatelja, bio je olakšan time, što se ovo izvršilo u večernjem sumraku.

Sada je Karađorđu ostalo jedino da svrši sa Novopazarskim odredom, koga je opkolio odred Pljakića, na utvrđenom položaju kod Deževe i doveo ga u kritičan položaj. Tamo su se vodile žestoke borbe.

Sa Suvodola Karađorđe vodi svoju pobedonosnu vojsku u Sjenicu na odmor. Međutim uspešno su radili i odredi za gonjenje Turaka. Nakon 15-dnevne opsade, preda se i posada u Novoj Varoši od 600 ljudi.

Karađorđe sa 9.000 ljudi, 8 topova i 2 merzera napade Novi Pazar noću 18. juna, zauze varoš i prisili Turke da se zatvore u tvrđavu. Turci behu spremni predati se, ali u to vreme bi zarobljen Tatarin sa strašnim izvešćem o porazu Srba na Kamenici.

Karađorđu bila je dužnost baciti sve ovde i preuzeti glavno zapovedništvo.

S druge strane, nada na pomoć iz Crne Gore nije se ostvarila.

Za vreme Karađorđevog odsustva prilike su se na drugim frontovima znatno pogoršale. Dužina celog srpskog fronta za armiju od 45.000-50.000 ljudi, iznašala je najmanje 500-550 km.

Početak borbe bio je uspešan.

Već 27. aprila legendarni Hajduk Veljko Petrović zalazi u duboku pozadinu i napada sa 8.000 ljudi turski transport sa ženama, decom i stvarima, na putu iz Niša u Pirot. Zadobivši bogat plen, on se usudi približiti samim zidovima niške tvrđave, gde ote stado ovaca.

30. aprila Hajduk Veljko krene na utvrđeni Belogradžik i pošto turski garnizon od 400 ljudi odbi ponudu za predaju, osvoji ga na juriš i pobije sve Turke.

Glavne srpske snage, pod vođstvom Miloja Petrovića, zauzeše utvrđeni položaj kod Kamenice. Između Miloja i podređenog mu Petra Dobrnjca pooštri se stara mržnja. Srbi nisu ništa preduzimali, mada je niški garnizon bio slab, i baš ovo vreme energični komandant tvrđave iskoristi da dovede u red svoj garnizon i skupi pojačanja. U cilju zadržavanja neprijatelja Turci preduzimahu ispade, ali ih Srbi lako odbijahu.

U međuvremenu Porti se oslobodiše ruke. Prestari i bolesni knez Aleksandar Prozorovski nije ništa preduzimao. Ruska Dunavska armija sama po sebi beše preslaba; Prozorovski se nije mogao odlučiti za prelaz preko jako nadošlog Dunava.

Ovu neaktivnost Rusa iskoriste Turci za napad na Srbiju. Učvrstivši se u Šumli, kao oslonoj tačci protiv Rusa, oni prebace na srpski front velike snage, nadajući se time ugušiti ustanak.

Srbi raspolagahu između Niša i Belogradžika sa 27-30.000 ljudi. Pod pritiskom moćnog neprijatelja Srbi behu odbačeni preko Timoka sa velikim gubicima.

U isto vreme, do 17. maja, niški garnizon izvrši samo tri ispada na srpski položaj kod Kamenice, ali pošto behu pojačani na 35-36.000, Turci, 31. maja, odlučno napadoše vojsku Miloja.

Na prednjem redutu ovog položaja na Čegru, koji beše branjen od 3.000 Srba, obesmrti se resavski knez Stevan Sinđelić. Pod navalom besnih turskih juriša, osamljeni branioci reduta, bez pomoći od svojih, posle očajničke odbrane behu prinuđeni popustiti pred stalno ponavljanim napadima, ali kada neprijateljski talas preplavi grudobran i svaka nada na uspešan otpor bi izgubljena, Sinđelić pucnjem iz pištolja potpali burad s barutom, pa sa svojim drugovima i mnogim Turcima, koji uđoše u šanac, odlete u vazduh.

Ovaj podvig napravio je jak utisak na Turke, ali nije oduševio srpske vojskovođe. Miloje napusti položaj i nagne Deligradu, ostavivši neprijatelju 13 topova i ogroman plen, dok zloban Dobrnjac raspusti svoju vojsku, sa rečima: "Izbavljajte što možete, pa bežite kud koji zna! Zar da se za Miloja borimo?"

Niški paša Huršid od lobanja izginulih Srba i kamena sazida Ćele-kulu.

Ovaj poraz preokrene najedanput celi tok događaja, razbi sve nade Srba i stvori za njih vrlo teške prilike na glavnom frontu.

Ovde su se jasno pokazale dve velike greške srpskog glavnog zapovedništva: postavljanje dvojice vojskovođa skoro sa istim pravima za upravljanje glavnim snagama sa određenim zadatkom, kad se unapred znalo, da su oni u svađi; druga greška bi učinjena postavljanjem Miloja Petrovića kao starijeg od njih, ali bez prava i punomoćja određenog karaktera. (Karađorđe naredi Miloju i Dobrnjcu da budu složni u postupcima i da se ponašaju "kao braća".) Štaviše, Miloje nije bio iskusan u vođenju vojske, niti se ranije odlikovao na bojištu talentom ili odlučnošću.

Prilike na zapadnom frontu bile su u početku povoljne.

Karađorđe dade drinskim vojvodama podrobnu instrukciju: neprimetno skupiti snage i utvrditi se na Drini, snabdeti ovu bazu svima potrebama, pa onda iznenada, sa svom snagom upasti u Bosnu.

Ova naredba bi izvršena u potpunosti. Pod utiskom ove navale 15.000 bosanskih Srba pridružiše se ustanku. 27. aprila dogodi se ovde uspešan boj kod Sikirića.

Pa ipak, ove operacije slabim snagama nisu mogle biti odlučnog značaja, niti sprečiti opasnost sa strane Bosne.

Oko 8.000 Bosanaca razbiju već 28. i 29. maja Jakova Nenadovića kod Višegrada i nateraju ga u begstvo. Nenadović se vrati ka izlaznoj tačci - u tvrđavu Užice.

Oko 20. juna bosanska armija sa 17-18.000 ljudi pređe Drinu i, goneći srpske odrede, uputi se preko Valjeva ka Kolubari, odvojivši odred za opsadu Šapca. Ovim kretanjem postade ugrožen Beograd.

Primivši izveštaj od 4. juna o porazu na Kamenici, Karađorđe izda hitna naređenja na licu mesta, ostavi kod Novog Pazara Pljakića te pohita ka zapadnom frontu sa 500-600 konjanika. Srbi nisu hteli odmah napustiti opsadu Novog Pazara, jer bi to pokazalo njihove neprilike.

Karađorđe je stigao u Beograd 25. juna.

U Beogradu se Karađorđe upoznade sa opštim položajem na svim frontovima i preduze odlučne mere za organizaciju odbrane. On pozva pod oružje celokupno stanovništvo između 12 i 70 godina, pohita sa formiranjem vojske te izdade naredbu za utvrđenje Ćuprije, kuda posla 10-15.000 ljudi, a Stalać odredi za skupljanje glavnih snaga.

Izbor Ćuprije, kao učvršćene pozicije na glavnom putu verovatnog nastupanja neprijatelja, i Stalaća, kao mesta skupljanja glavnih snaga, opet obeležava talenat stratega kod Karađorđa i njegovu promišljenu pronicljivost.

Strategijski značaj Ćuprije očigledan je. U njenoj blizini razdvajaju se dva puta, kojima bi se najverovatnije poslužio neprijatelj: put ka Kruševcu levom obalom doline reke i veliki carigradski drum iza Morave. Ali je prvi put predstavljao opasnost za nastupanje Turaka iz razloga što ovaj put, izlazeći iz vanredno uskog defilea, između strmih i nedosežnih visina, kroz koje buji Morava, ide dolinom Morave, presečenom zgodnim položajima za odbranu i stegnutom na zapadu pošumljenim planinama. Na ovom putu neprijatelj bi se izlagao, u slučaju neuspeha, opasnosti, da bude zatvoren pri odstupanju u klisuri na jugu od Varvarinskog polja; pored toga, on bi pri odstupanju stalno nailazio na niz odbrambenih pozicija, a u isto vreme bio bi izložen napadu sa zapada - sa visova; njegova saobraćajna linija ne bi mogla biti obezbeđena. Zbog toga su se Turci uporno držali desne obale Morave, koristeći se carigradskim putem. Ovaj put prelazio je Moravu iza Ćuprije, gde je postojao jedini prelaz preko reke za veće sile.

Karađorđe je tačno shvatio značaj Ćuprije u strategijskom pogledu, pa je obratio pažnju na utvrđenje ove važne tačke. Ovde su bili određeni za građenje šančeva i njihovu odbranu poznati zbog svog junaštva Petar Jokić i kapetan Radič Petrović.

S druge strane, skupljanje glavne snage kod Stalaća bilo je potpuno opravdano strategijskim položajem ovog mesta.

Snage raspoložene ovde nalazile su se na odstojanju jednog marša u pozadini opsednutog Deligrada, mogle su ga potpomognuti pojačanjem, sprečiti njegovo potpuno opkoljenje i naposletku moralno podržavati kod vojnika nadu na mogućnost pomoći. Na istom odstojanju nalazila su se levoobalska utvrđenja - Ljubeša - kao i izlaz iz klisure u Varvarinsko polje, a na odstojanju dva i po marša bila je opsednuta Soko-Banja. Pored toga, prisustvo glavnih sila u Stalaću sprečavalo je tursko kretanje ka severu carigradskim putem.

Opšta brojna snaga garnizona Deligrada i Ljubeše iznosila je početkom juna 25-26.000 ljudi (ovamo je došlo još 10.000 ljudi posle povlačenja od Kamenice). Zapovednici tvrđava bili su odvažni Petar Dobrnjac u samom Deligradu i Milenko Stojković u Ljubeši.

Takve je mere preduzeo Karađorđe za sprečavanje daljeg nastupanja Turaka.

Završivši hitno sve pripreme u Beogradu, Karađorđe stiže u Ćupriju gde susrete begunce iz Soko-Banje, iz odreda Milenka Stojkovića.

Želeći da pomogne Hajduk Veljka zatvorenog u Soko-Banji, Milenko se reši, po obostranom sporazumu, na noćni napad u cilju proboja opsade, ali pukim slučajem - neočekivani plotun turske patrole, izazvan šumom od kretanja kolone u tami (ova patrola nije imala pojma, u čemu je stvar) - stvori se panika kod Srba, te ovi pobegnu.

Dolazila je međutim bura.

Niški i bosanski paša dobili su još u maju mesecu naredbu, da nanesu konačan udar Srbima, kako bi turska armija slomivši njihov otpor zauzela preteći položaj prema desnom krilu ruske Dunavske armije.

Oprezan i sposoban niški Huršid-paša odlagao je odlučno nastupanje dok mu ne stignu znatna pojačanja iz Sereza i Albanije.

Sredinom juna nalazila se pred Deligradom samo prethodnica niške armije od 6.000 ljudi, koja beše stalno pojačavana srazmerno dolasku pojačanja u Niš. Ova prethodnica izvrši nekoliko napada na junački branjen Deligrad, no ipak, 26. juna, Turci zauzmu stare Deligradske šančeve. Deligradski garnizon, kao da je bio omađijan neuspehom na Kamenici i braneći se u šančevima nije se koristio slabošću napadača.

Huršid-paša, pošto beše dovoljno pojačan, posla svoju vojsku u dva pravca: glavnu snagu na Deligrad, a bočni odred na Soko-Banju radi pojačanja konjičkog odreda Alije Gušanca od 4.000 ljudi, koji je sa svojim krdžalijama 27. juna opseo Hajduk Veljka sa 5.000 ljudi. Odred poslat iz Niša brojao je 6.000 ljudi. Huršid-paša je imao nameru iskoristiti svoj odred zajedno s krdžalijama Gušanca, svega 10.000 ljudi, ne samo za osvajanje Soko-Banje - ovog ključa zatvarajućeg Srbima put iz Deligrada ka donjem toku Timoka - već u isto vreme stvoriti silu, koja bi u rukama energičnog vođe, kao što je bio Gušanac, ugušila u Pomoravlju sve srpske pokušaje otpora; time bi bio olakšan put za nastupanje turskih glavnih sila u njihovom operacijskom pravcu, a istovremeno bila bi sprečena dalja veza između Srba i Rusa. Ovaj odred služio je, naposletku, za vezu između niške i vidinske armije.

Milenko Stojković izvrši neuspeli noćni napad baš na ovaj odred, smatrajući ga jačim.

Pregledavši ćuprijska utvrđenja, Karađorđe dođe u Deligrad. Ovo se dogodilo početkom jula. Za vreme njegovog boravka u Deligradu Turci su napali značajnom snagom utvrđenja. Karađorđe je skupio ovde svu raspoloživu vojsku, odbi turski juriš pa pređe sam u napad, želeći iskoristiti poraz neprijatelja. Posle Karađorđevog ranjavanja, Milenko Stojković, zanešen uspehom, spusti se u dolinu prilikom gonjenja protivnika. Ovo odmah iskoristi Huršid-paša, da baci svoju jaku i dobru konjicu Srbima u leđa; ova je konjica bez teškoća obišla Srbe, krijući se iza obalskih brežuljaka reke Morave. Milenko istakne svoju rezervu od 2.000 konjanika radi odbrane puta za povlačenje, te ovaj odred bi uništen vršeći preteški zadatak.

Ova borba oduze Srbima Vožda za ceo mesec dana, i to baš u ono opasno vreme, kada su Turci odlučno prešli u nastupanje. Karađorđa je lečio ruski lekar Orenikovski.

Posle poraza srpska se vojska povuče ka ranije pomenutom položaju kod Stalaća. Jedan deo iste zaustavi se kod Pojate.

Ovaj drugi položaj na carigradskom putu, na visokoj obali pritoke Morave, Javorovačke, imao je cilj neposredno zadržati neprijateljsko nastupanje carigradskim drumom.

U trenutku koji prethodi najjačem razvitku turskih operacija, srpska se vojska pope na 60.000 ljudi, računajući u to 4.000 konjanika, kao rezultat novog poziva pod zastavu. Novi kontingent dodat vojsci nije mogao biti na potrebnoj visini u pogledu sastava i spreme. Ova snaga beše raspodeljena na sledeći način: pojačanje Smederevu - 8.000, kod Stalaća i Pojate - 30.000, u valjevskoj nahiji - 16.000 i u Šapcu - 6.000 ljudi.

Turske snage brojale su: u Pomoravlju - odred Gušanca od 10.000; kod Deligrada - 80.000; bosanska vojska - 30.000 ljudi, što je činilo skupa značajan broj od 120.000 ljudi, među njima 20-22.000 dobrih konjanika. Turskom artiljerijom upravljali su britanski oficiri.

Karađorđe slikovito piše Konstantinu Rodofinikinu 28. jula: "Sila je turska tolika, da kad bi se u so pretvorili, ne bi im mogli svima ručka osoliti."

Ova dupla nadmoćnost u snazi pružila je sposobnom turskom glavnokomandujućem Huršid-paši potpunu mogućnost da preduzme nastupanje.

Ceo istočni deo Pomoravlja beše očišćen. Gušanac zauze Soko-Banju, pošto Hajduk Veljko, uz pomoć 4.000 ljudi poslatih pravo preko planina iz Ćuprije, probi tursku opsadu i uputi se svojima. Ne nailazeći na veliki otpor, Turci postadoše gospodari oblasti, paleći, pljačkajući i ništeći sve na svom putu. Gušanac zauze čak i Požarevac. Strašno očajanje zavlada stanovništvom, koje hiljadama poče bežati u Austriju.

Na ovaj način ceo operacijski put Turaka postade obezbeđen sa istoka. Da bi ga otvorio u pravcu fronta, Huršid-paša trebao bi odbaciti glavne srpske snage od Stalaća, otevši Deligradu svaku nadu na pomoć spolja i zauzeti ga.

Srbi su poseli visove istočno od Stalaća. Kod samog Stalaća postojao je mostobran u cilju obezbeđenja prelaza preko reke. Turska konjica je, obišavši srpski položaj dolinom, koja počinje kod Stalaća, ide duž Morave na sever i, pošto se spaja sa dolinom reke Javorovačke, okreće ka istoku i izlazi na carigradski put, napala Stalać sa severozapada. Probijajući se do mostobrana, Srbima je pošlo za rukom da ne izgube celu vojsku, ali ipak veliki broj ljudi, topove i komoru oni nisu mogli spasti.

Kod Stalaća je, kao najstariji po rangu između vojvoda, zapovednik bio Mladen Milovanović, što će reći da se srpsko zapovedništvo nalazilo u slabim rukama. Snage, skupljene onde, u toku čitavog meseca boravka nisu pokazale nikakvu aktivnost i ničim nisu pomogle zamorene branioce Deligrada.

Posle poraza srpske vojske kod Stalaća položaj Deligrada sa slabim garnizonom, okruženog sa sviju strana, a zamorenog od devetonedeljne opsade, postaje beznadežan. Turska artilerija bacila je preko 30.000 zrna na utvrđenja, dovezla je opsadni top "Deli top" - i otpoče pionirske radove. Beše iskopan prilaz 4 metra širok i 3 metra dubok.

Kada Karađorđe, 31. jula, pođe Deligradu u pomoć, komandanti Deligrada - Petar Dobrnjac i Ljubeše - Milenko Stojković, dogovoriše se s Karađorđem u pogledu sastanka. Dobrnjac zamoli Mladena Milovanovića da ga neki drugi zameni za vreme njegovog odsustva. Izbor pade na Miloja Petrovića. Ovaj, čim ugleda turske pionirske radove, tako se uplaši, da pobeže iz tvrđave, za njim pobegne i ceo garnizon, ostavivši nezaštićene 200 ranjenih, koje Turci pobiju.

Posle pada Deligrada Dobrnjac pohita kući, odande u Beograd, pa pobeže iz Srbije zajedno s Rodofinikinom i ostalima.

U isto vreme padnu i utvrđenja na levoj obali - Ljubeša. Milenkova se vojska razbeže, izgubivši 3 topa.

Neposredno pre toga Karađorđe se bio krenuo s novim snagama upomoć Deligradu, levom obalom Morave, ali zadocni - Deligrad je već pao.

Sada Karađorđu nije preostalo ništa drugo, već da organizuje odbranu prelaza preko reke i da spreči dalje tursko nadiranje desnom obalom Morave.

Karađorđe preduzima sa zadivljujućom promišljenošću i svestranošću sve potrebne mere: kvari gazove i puteve, pravi zaseke, sprema pozicije, određuje mesta zaseda. Usled nepovoljnog položaja Jagodine u kotlini, zapali varoš, a vojska se utvrdi na položaju iza Menare.

Međutim, Turci, želeći iskoristiti uspeh, pokušali su prodreti jednom kolonom duž leve obale Morave, ali ih 17. avgusta junački napadnu 3.000 Srba, te su odustali od svoje namere.

Zatim, njihova prethodnica brojeći 6.000 ljudi, pređe Moravu u okolini Ćuprije, uđe u spaljenu od Srba Jagodinu i približi se položaju na Liparu, ali odstupi pošto pretrpi poraz. Druga kolona, od 12.000 ljudi krenu od Jagodine ka Kragujevcu, preko brda Crni Vrh, ali bila je razbijena.

Kob spase Srbiju. Turska pesnica podignuta nad njom ostade u vazduhu. Turci su najpre morali dovesti u red svoju vojsku pre daljeg nastupanja; sem toga, pojavi se nesuglasica između njihovih zapovednika; ali što je najglavnije, prilike na ruskom frontu primorale su uskoro Turke, da napuste dalje operacije protiv Srba. Od druge polovine avgusta pa do sredine septembra Turci nisu ništa preduzimali i ukopali su se na zauzetim položajima.

21. avgusta premine knez Prozorovski. Zapovedništvo preuzme energični knez Petar Bagration i ruski orlovi počeše kositi neprijatelja. Trpeći poraz za porazom, Turci behu prisiljeni skupiti sve svoje snage na Dunavskom frontu.

Služeći se zatišjem na frontu, Karađorđe sa namerom da izvidi pravo stanje protivnika, izvrši 21. septembra upad u tursku pozadinu sa 2.000 konjanika i razbi Turke na Manasiji.

Od tada su Srbi stalno uznemiravali Turke. Karađorđe je očekivao konačan odlazak Turaka iz Srbije, ali predvideo je svojom uobičajenom pronicljivošću (kao što se vidi iz njegovog pisma), da će pre toga izvršiti napad, s tim da sakriju svoju nameru. On piše: "... da će ovi Turci pobeći natrag, ali još jedan put oćeju se s nama udariti, ali mi dobro ukrepimo, da ih dočekamo".

Zaista, 28. septembra turski odred od 25.000 debuširao je Moravu, ali odstupi, sprečen spreda i napadnut sa oba krila od Hajduk Veljka i Stanoja Glavaša. Ovaj napad Turaka je bio demonstracija u cilju maskiranja svog povlačenja i zadržavanja Srba na njihovim položajima.

Turci se počeše polako povlačiti ka Nišu, gde je jedan deo pobegao, a ostali produže za Vidin.

Karađorđu se nametao zadatak očistiti od neprijatelja zapadni front.

Ostavivši na Moravi dovoljne snage, Karađorđe se uputi u oktobru ka Loznici, gde su se njegove vojvode uzalud starali skinuti opsadu; 17. oktobra on se zaustavi na 3-4 km na visovima drinske doline, gde se ukopa. U zoru ga Turci napadnu, ali budu odbijeni. Protivnapadom Karađorđe prodre do turskih utvrđenja pa se ponova ukopa. Turci opet napadnu Srbe. Karađorđe iskoristivši njihov neuspeh, baci se na njih. "Naša pobeda", piše on.

Tako se povoljno svrši mučna 1809. godina.
(Mrnjavko 992, 15.02.2020. 02:21:16) [15815]
Možete ovakve i slilične članke poslati putem stranice
http://www.mojenovosti.com/index.php?option=btg_dodaj_novost

Ko želi da piše, objavljuje članke na Moje Novosti, može se javiti na info@mojenovosti.com
(Administrator, 15.02.2020. 08:07:16) [15816]



Svi komentari i poruke objavljeni na web portalu su privatno mišljenje autora i komentatora i ne predstavljaju stavove vlasnika web portala, njegove administracije i redakcije mojeNovosti.com
Detaljnije o uslovima korišćenja
Preporučujemo da se registrujete za unos komentara >>

Ostavite Vaš komentr

:) :D ;) B-) :P :-o :( x-(


Svi komentari