booking.com
Početna stranica > Komentari

KOMENTARI

VASOJEVIĆI I NJEGOŠ

02.01.2014. god.
U vremenu kada proslavljamo dvesta godina od  Njegoševog rođenja moramo se prisjetiti Njegoševog odnosa prema tada najumnijim Vasojevićima. Među njima svakako je zanimljiv odnos Njegošev prema knezu  Nikoli  Vasojeviću.         Godine 1835. knez Nikola Vasojević obilazi Skadar i Skadarski pašaluk, pa iste godine iz Skadra dolazi na Cetinje da se upozna sa Njegošem i obiđe zavičaj. 24.novembra te godine Njegoš mu, na osnovu Povelje koju je našao u arhivi Cetinjskog manastira, izdaje uvjerenje kojim se dokazuje plemićko porijeklo kneza Nikole......

VLADIKA PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ

Pesnik, vladika i vladar Crne Gore Petar II Petrović Njegoš, koji se pre kaluđerstva zvao Rade, rođen je na Njegušima 13. novembra 1813. godine, od oca Toma Markova i majke Ivane Proroković, u porodici koja je bila u najbližem srodstvu sa tadašnjim vladikom crnogorskim Petrom I Petrovićem Njegošem. Njegošev otac bio je rođeni brat vladike Petra I. Porodica Njegoševa živela je u zaseoku Erakovićima, na rubu Njeguškog polja, i bila je dosta imućna. Tu je Njegoš proveo svoje najranije detinjstvo. Njegov život u detinjstvu se ni po čemu nije razlikovao od života druge crnogorske dece: čuvao je stoku kao i ostala čobančad, igrao se viteških igara, duhovno zapajao predanjima o crnogorskom junaštvu i narodnim pesmama.

U mladosti Njegoš je školu učio u manastiru Savina, kod kaluđera Josifa Tropovića, koji je za ono vreme bio prilično obrazovan čovek. Osim ostalog, Tropović je znao i italijanski, i za godinu i po, koliko je proveo kod Tropovića, Njegoš je naučio i nešto italijanski, ali je glavna nauka bila sticanje pismenosti. Pre Tropovića, Njegoša su osnovama pismenosti učili cetinjski kaluđer Misail i Jakov Cek, sekretar Petra I.

Njegoševo intenzivnije i šire obrazovanje počelo je onda kada je na Cetinje, krajem 1827. godine, stigao iz velikog sveta Sima Milutinović Sarajlija, koji je tada bio najčuveniji srpski pesnik i već bio objavio svoje delo "Serbijanku". Sima Milutinović je odmah po dolasku stekao sve simpatije Crnogoraca i vladike Petra I i postao narodni sekretar i učitelj mladome Njegošu. Milutinović je učio Njegoša onako kako je znao i umeo, i vojničkom i državnom poslu, a i književnosti. Iako je to poučavanje i vaspitanje bilo lišeno svakog plana i sistema i izvođeno po sopstvenom i neuobičajenom metodu, Njegoš je od Sime Milutinovića mnogo naučio i sačuvao uvek visoki pijetet prema svome učitelju, i u znak tog pijeteta i zahvalnosti posvetiće mu svoje prvo veće delo, "Luču mikrokozma", 1845. godine. Bogoslovsko, pak obrazovanje Njegoševo bilo je oskudno i Njegoš se nije o njemu mnogo brinuo. Ali je zato celog života uporno radio na tome da učenjem i čitanjem proširi druga znanja. Učio je vrlo marljivo strane jezike. Znao je ruski, francuski, italijanski i nemački; učio je još i grčki i turski. Pratio je sa živim interesovanjem savremenu srpsku i rusku književnost, a dobro je znao i poznavao svetske klasike. U maloj Crnoj Gori, primitivnoj, bez ikakvih škola i mogućnosti ma za kakvo obrazovanje, Njegoš je stekao sam, samoučki najviše, vanredno široku i bogatu ličnu kulturu. Svi koji su ga poznavali ističu tu njegovu kulturu, a jedan od njegovih poznavalaca, rudarski inžinjer Jegor Kovaljevski, koji je posetio Crnu Goru 1838, čak veli da je Njegoš bio "jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena". Sve to, osim njegovih dela, dokaz je ne samo njegove izuzetne radne sposobnosti, njegove uporne težnje za saznanjima nego i njegovog naročitog dara.

Na vladičanski presto, tj. za "predvoditelja naroda crnogorskog", Njegoš je došao kao sedamnaestogodišnjak, 31. oktobra 1830. godine, kad mu je umro stric Petar I. Neposredno posle smrti Petra I, pred okupljenim glavarima i narodom, na Ivanbegovom guvnu ispred Cetinjskog manastira pročitan je njegov testament po kome njegov sinovac Rade Tomov postaje zakoniti naslednik na vladarskom tronu Petra I. Skupština crnogorskih i brdskih glavara potvrdila je ovaj izbor. Arhimandrit Manastira Ostrog, Josif Pavićević, po crkvenim pravilima zamonašio je vladičinog naslednika. U monaštvu je dobio ime Petar. Na molbu crnogorskih i brdskih glavara došao je prizrenski vladika Hadži-Zaharija Ananija u Zetu i rukopoložio je u februaru 1831. godine u crkvi Uspenskoj na ostrvu Komu u Skadarskom jezeru gospodara Crne Gore Petra za jerođakona i jereja i proizveo ga je za arhimandrita. Na samom početku Njegoševe vladavine javili su se otpori njegovoj vlasti od strane crnogorskog guvernadura Vuka Radonjića. Radonjićev uticaj u doba Petra I bio je veoma mali i smenu vladika pokušava da iskoristi za jačanje svog položaja. Potpomognut glavarima, Njegoš je ukinuo čin guvernadura 1830. godine, a Vuka Radonjića proterao je iz Crne Gore 1832. godine. Idući za ostvarenjem težnji svoga strica, koji je od Crne Gore želeo da stvori organizovanu državnu zajednicu, na narodnom zboru na Cetinju u oktobru 1831. ustanovio je u Crnoj Gori Praviteljstvujušči senat s funkcijom izvršne vlasti. Članovi Senata bili su plaćeni za svoj rad. Da bi mogao da osigura svoju vlast, Njegoš je osnovao gvardiju kao oružani odred. Istovremeno je osnovan i poseban odred, perjanici, koji su služili kao izvršni organ.

Promenio je sastav centralnih i lokalnih organa vlasti u čitavoj zemlji. Uspeo je da stvori jak državni aparat koji je odlučno sprovodio odluke centralne vlasti. Time je značajno suzbijena plemenska samoupravnost i stvoreni su uslovi za jedinstvo države. Godine 1833. doneta je odluka o zavođenju poreza u Crnoj Gori. Ustanovio je državnu blagajnu i budžet od poreza i pomoći koju je dobijao od Rusije. Troškovi administracije podmirivani su iz državne kase. Od 1837. godine ostvarivani su redovni poreski prihodi, a plemena koja su odbijala da plaćaju državni porez bila su kažnjavana. Podigao je 1838. godine na Cetinju čuvenu Biljardu, oveću zgradu i u njoj smestio Senat i svoju rezidenciju. Njegoš se već na početku svoje vladavine odlučio da radi na unapređivanju prosvetnih prilika u Crnoj Gori. Od novčane pomoći koju je dobio u Rusiji 1833. godine, vladika je kupio jednu malu štampariju. Prvu osnovnu školu u Crnoj Gori, Njegoš je osnovao 1834. godine na Cetinju. Škola je radila u cetinjskom manastiru. Novoosnovana štamparija izdala je prvi crnogorski godišnjak - "Grlicu" (1835-1839), pod uredništvom Dimitrija Milakovića. U ovoj štampariji Njegoš je štampao svoja dva dela "Lijek jarosti turske" i "Pustinjak cetinjski" (1834). Godine 1833. Njegoš odlazi na put u Rusiju da tamo bude zavladičen. Njegoš nije mnogo držao do svog duhovnog zvanja, ali mu je to zavladičenje bilo potrebno radi utvrđivanja ličnog autoriteta; ono je u stvari značilo priznavanje stanja u Crnoj Gori posle smrti Petra I od strane Rusije, koja se tada smatrala zaštitnicom Crne Gore. U Rusiju je Njegoš putovao preko Trsta, Beča i Poljske. Prilikom tog putovanja Njegoš će, naročito u Beču i Trstu, uspeti da stvori poznanstva i da stekne prijatelje. U Beču se, između ostalih, upoznao i sa Vukom Karadžićem, koji je tada već bio poznat književnik, i sa kojim će ostati prijatelj do smrti. U Rusiji je posvećen (hirotonisan) za mitropolita. Od ruskog dvora dobio je značajnu finansijsku pomoć. Nabavio je preko četiri stotine raznih knjiga, više svetovne no duhovne sadržine. Iz Rusije je tada doneo štampariju. U vreme Njegoševa boravka u Rusiji, predsednik Senata Ivan Vukotić uspostavio je vezu s nezadovoljnim glavarima u nameri da uzme svu svetovnu vlast u svoje ruke, a da Njegošu ostavi u nadležnost samo vođenje crkvenih poslova. Po povratku, Njegoš je Vukotića proterao iz Crne Gore, pa je iz Rusije počeo da vodi borbu protiv Njegoša.

Vukotić je oklevetao Njegoša u Rusiji, pa je ruska vlada obrazovala specijalnu komisiju na čelu sa ruskim vicekonzulom u Dubrovniku Jeremijom Gagićem da u Crnoj Gori ispita pravo stanje. Istraga se za Njegoša povoljno završila. Teške unutrašnje i spoljašnje okolnosti uslovile su njegovo drugo putovanje u Rusiju 1836. godine. I ovom prilikom u Sankt Peterburgu je dobro primljen. Prihvaćeno je da se Crnoj Gori, radi jačanja državne vlasti ubuduće daje subvencija od 80.000 rubalja u asignacijama. Pomoć Crnoj Gori je uvećana sa hiljadu na devet hiljada dukata. Sa Njegošem je iz Rusije u Crnu Goru doputovao potpukovnik Jakov Ozereckovski, da prikupi što više podataka o društvenim, ekonomskim, političkim i kulturnim prilikama u Crnoj Gori, da pomogne Njegošu na unutrašnjem uređenju zemlje, da pazi da se novčana sredstva koja Rusija daje "najdelotvornije upotrebljavaju" i da nastoji da Crna Gora uspostavi dobre susedske odnose s Turskom. Nakon Ozereckovskog u Crnoj Gori su boravili ruski emisari, rudarski inžinjer Jegor Kovaljevski i oficir Čevkin.

Petar II je dao podršku velikim pobunama koje su protiv centralne vlasti u Turskoj organizovali 1831. godine Mustafa-paša Bušatlija, u Albaniji, i kapetan Husein Gradaščević, u Bosni, jer je smatrao da bi ovi pokreti mogli koristiti i širenju oslobodilačke borbe ugnjetenih naroda u Turskoj. Posle propasti pobune skadarskog vezira Mustafa-paše, crnogorski vladar je preduzeo dva neuspešna napada za oslobođenje Podgorice krajem 1831. i početkom 1832. godine. Nakon dva napada na Podgoricu, Njegoš je odustao od daljih sukoba sa Turcima, a na održavanju mira između Crne Gore i Turske insistirala je i Rusija, glavni zaštitnik i pokrovitelj Crne Gore u tom periodu. Sukobi su se ipak nastavljali, kako na granici prema Hercegovačkom tako i prema Skadarskom sandžaku. Nesporazumi između Crne Gore i hercegovačkog vezira Ali-paše Rizvanbegovića izbijali su oko Grahova. Grahovo je bilo zborno mesto hajdučkih četa koje su iz Crne Gore upadale u Hercegovinu. Te čete je pomagao i podstrekavao Njegoš, koji je želeo da Grahovo uključi u sastav Crne Gore.

Zbog toga su izbili sukobi između Ali-paše i Njegoša. Do većeg sukoba došlo je na Grahovu 1836. godine kada je velika turska vojska Ali-pašina i muselima Smail-age Čengića teško porazila crnogorsku. Po sugestijama ruske diplomatije, Njegoš se starao da uspostavi mir na granicama. Na Grahovu su se sastali Vladika i Ali-paša. Sporazum o miru je postignut 1. novembra 1838. Po ovom sporazumu Grahovo je ostalo u sastavu Turske, ali su stanovništvu date povlastice i garantovana im je bezbednost i imovina. Do konačnog regulisanja odnosa došlo je u Dubrovniku 24. oktobra 1842. godine, kada su Njegoš i Ali-paša potpisali ugovor o pograničnom miru, kojim se Crna Gora tretira kao "nezavisna oblast". Razvijajući jaku propagandu među brđanskim i hercegovačkim plemenima, vladika Petar II je imao nameru da ujedini Crnogorce, Brđane i Hercegovce u borbi protiv Turaka. Jedan od najopasnijih neprijatelja takvim vladičinim planovima bio je čuveni turski junak Smail-aga Čengić. Zbog toga je vladika zatražio od kneza Drobnjaka Novice Cerovića i drugih drobnjačkih, moračkih i uskočkih vođa da ubiju Smail-agu. Oni su na to rado pristali, i kad je Smail-aga došao u Drobnjak da sakuplja harač, jedna četa Drobnjaka, Moračana, Uskoka, Bjelopavlića, Rovčana i Pipera napala je 5. oktobra 1840. godine njegov logor na Mljetičku. Posle kratke borbe Smail-aga je sa svojom pratnjom ubijen. Njegovom pogibijom otpočela je borba za konačno oslobođenje durmitorske oblasti. Mnogo više problema Njegoš je imao sa turskim upravnicima iz Skadra, a naročito sa Osman-pašom Skopljakom koji je postao zapovednik Skadarskog ejaleta 1843. godine. Jedan odred Ceklinjana, Ljubotinjana i Kuča napao je 1835. godine osmansku posadu i oslobodio grad Žabljak. On je tada bio nekoliko dana u rukama Crnogoraca, ali su vodeće sile odlučile da Žabljak pripadne Turcima. Godine 1843, zauzimanjem skadarskojezerskih ostrva Vranjine i Lesendra, Osman-paša Skopljak je, pored faktičkog dobitka, demonstrirao svoju (tursku) suverenost nad Crnom Gorom. Osman-paša je u proleće 1847. godine podstakao pobunu protiv Njegoša u Crmničkoj nahiji i napao na njega sa velikom vojskom. Napad je odbijen, a pobuna je ugušena. Osman-paša je podmićivao i Kuče, Vasojeviće, Bjelopavliće i Pipere i tako na direktan način uticao da se u ovim plemenima formira i održava jaka turkofilska politička struja, koja je bila brana integraciji ovih plemena u crnogorsko državno tkivo.

Od početka Njegoševe vladavine Austrija se starala da na neki način reguliše pitanje granica sa Crnom Gorom, kao i pitanje statusa i vlasništva nad manastirima Maine i Stanjevići, koji su se nalazili na austrijskoj teritoriji, ali su bili u vlasništvu crnogorskih mitropolita. U noti koju je bečka vlada poslala Njegošu i Senatu, Crna Gora se tretira kao nezavisna država sa kojom je nužno uspostaviti korektne odnose u obostranom interesu. Iako su pregovori o razgraničenju trajali relativno dugo, ugovor o razgraničenju potpisan je 1841. godine. Bio je ovo prvi međunarodno-pravni akt kojim jedna velika evropska sila priznaje crnogorske državne granice, pa je zato ovaj ugovor znatno uticao na učvršćenje položaja Crne Gore. Bio je to uspeh Njegoša. Prethodno je prodao Austriji manastir Maine 1837. godine, a tokom povlačenja granice između Crne Gore i Austrije, prodao je i manastir Stanjeviće 1839. godine. Za oba manastira Njegoš je dobio 35.000 talira.

Krajem 1846. godine Njegoš putuje preko Trsta u Beč državnim poslom i tom prilikom štampa u Beču svoje najveće delo, "Gorski vijenac", poemu u dramskom obliku u kojoj je opevao pokolj poturica u Crnoj Gori na Badnje veče 1703. godine, u vreme vladike Danila.

Velike događaje iz 1848. godine narod u Crnoj Gori shvatio je kao početak buđenja narodnooslobodilačkih pokreta u zemljama Austrije. Ali, Njegoš nije shvatio mađarsku borbu: mislio je da je ona uperena samo protiv interesa srpskog i hrvatskog naroda, te je bio spreman da uputi crnogorske odrede u pomoć hrvatskom banu Jelačiću protiv Mađara. Istovremeno je nagovarao Srbiju da zajedničkim snagama oslobode Bosnu i Hercegovinu ispod turske vlasti. Ishodom događaja nije bio zadovoljan; rezignirano je rekao da bi bilo bolje da se na "Bosnu krenulo".
S jeseni 1849. godine Njegoš je počeo da poboljeva od tuberkuloze. U proleće i leto 1850. godine proveo je oko tri meseca na lečenju u Boki Kotorskoj, u Kotoru i Prčnju, a te iste godine putovao je u dva maha u Italiju da tamo nađe sebi leka. Tu se sreo sa Ljubomirom Nenadovićem, koji je opisao taj susret sa pesnikom "Gorskog vijenca" u svojim "Pismima iz Italije". Leto 1851. godine proveo je takođe na lečenju u Beču i Hicingu (blizu Beča). Zdravlje mu se nije poboljšalo, i bolestan, svestan da mu je blizu kraj, vratio se na Cetinje. Tu je umro 31. oktobra 1851. godine, u trideset osmoj godini života, u isti dan kad je, dvadeset i jednu godinu ranije, primio upravu nad Crnom Gorom. Sahranjen je najpre u Cetinjskom manastiru, a zatim su njegovi zemni ostaci preneti u kapelu na Lovćenu, koju je podigao 1845. godine.

Njegoševo književno delo nastajalo je u posebnim i vrlo teškim uslovima. Stvarano napretrg, u časovima večite brige i trzavica, u stalnim borbama za slobodu i opstanak crnogorskog naroda, ono nosi odraz tih stremljenja i raspoloženja i skoro celo je prožeto oslobodilačkom misli, koja je u njemu bila večito živa i prisutna.

Njegoš je pevao neke šaljive pesmice još kao đače u Cetinjskom manastiru da zabavi staroga vladiku Petra I. Njegov ozbiljan književni rad počinje tek onda kada se upoznao sa pisanom književnošću i kada je shvatio pravi zadatak pesnika. Prve pesme, posle dečačkih pesama u narodnom duhu, jesu pesme sakupljene u zbirku "Glas kamenštaka", koju je Njegoš poneo sa sobom kada je prvi put putovao u Rusiju 1833. godine i koju je hteo da štampa u Beču i da ponese na dar ruskom caru. Pesme iz te zbirke Njegoš je docnije preradio i proširio u spev "Svobodijada". U toj prvoj zbirci pesama, "Glasu kamenštaka", dvadesetogodišnji Njegoš, koji ide u Rusiju da ga posvete za vladiku da bude budući arhijerej, ovako peva:

"Srpstvuj djelom, vjeruj što vjeruješ,
laktom vjere glupost čojka mjeri..."

Njegoš je tom prilikom pokazao Vuku svoje stihove, i Vuku su se ovi svideli, ali cenzura u Beču nije dopustila da se knjiga štampa jer se u njoj govorilo protiv Turaka sa kojima je Austrija bila i želela da ostane u dobrim odnosima.

Posle te prve zbirke pesama, Njegoš će 1834. godine štampati druge dve zbirke: "Pustinjak cetinjski" i "Lijek jarosti turske". Pesme u prvoj zbirci pokazuju jasno trag tadašnje Njegoševe lektire - to su mahom ode, ali se iz nekih pesama već jasno određuje budući misaoni Njegošev pesnički lik. Pesme iz druge zbirke su druga komponenta Njegoševog pesničkog lika: one opevaju borbu protiv Turaka.

Najzreliji period pesničkog stvaranja Njegoševog i njegovog punog sazrevanja jeste period između 1845. i 1847. godine. Tada je Njegoš napisao svoja najbolja dela: "Luču mikrokozma", religiozno-filozofski spev o nastanku sveta, 1845, i "Gorski vijenac", 1847. godine. Odmah posle "Gorskog vijenca", još u toku 1847. godine, Njegoš je napisao poslednje svoje delo "Lažni car Šćepan Mali", dramu o samozvancu koji je vladao Crnom Gorom od 1767. do 1774. godine. Ovo delo je štampano 1851. godine.

Od ostalog književnog rada značajno je pomenuti i neke njegove pesme ("Oda suncu spjevata noću bez mjeseca", "Crnogorac svemogućem bogu", "Misao", "Kula Đurišića", "Čardak Aleksića") i zbirku narodnih pesama "Ogledalo srpsko", u kojoj ima i Njegoševih pesama ispevanih sasvim u duhu narodne poezije.
(2m, 31.10.2019. 22:08:30) [15797]
VLADIKA PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ

Pesnik, vladika i vladar Crne Gore Petar II Petrović Njegoš, koji se pre kaluđerstva zvao Rade, rođen je na Njegušima 13. novembra 1813. godine, od oca Toma Markova i majke Ivane Proroković, u porodici koja je bila u najbližem srodstvu sa tadašnjim vladikom crnogorskim Petrom I Petrovićem Njegošem. Njegošev otac bio je rođeni brat vladike Petra I. Porodica Njegoševa živela je u zaseoku Erakovićima, na rubu Njeguškog polja, i bila je dosta imućna. Tu je Njegoš proveo svoje najranije detinjstvo. Njegov život u detinjstvu se ni po čemu nije razlikovao od života druge crnogorske dece: čuvao je stoku kao i ostala čobančad, igrao se viteških igara, duhovno zapajao predanjima o crnogorskom junaštvu i narodnim pesmama.

U mladosti Njegoš je školu učio u manastiru Savina, kod kaluđera Josifa Tropovića, koji je za ono vreme bio prilično obrazovan čovek. Osim ostalog, Tropović je znao i italijanski, i za godinu i po, koliko je proveo kod Tropovića, Njegoš je naučio i nešto italijanski, ali je glavna nauka bila sticanje pismenosti. Pre Tropovića, Njegoša su osnovama pismenosti učili cetinjski kaluđer Misail i Jakov Cek, sekretar Petra I.

Njegoševo intenzivnije i šire obrazovanje počelo je onda kada je na Cetinje, krajem 1827. godine, stigao iz velikog sveta Sima Milutinović Sarajlija, koji je tada bio najčuveniji srpski pesnik i već bio objavio svoje delo "Serbijanku". Sima Milutinović je odmah po dolasku stekao sve simpatije Crnogoraca i vladike Petra I i postao narodni sekretar i učitelj mladome Njegošu. Milutinović je učio Njegoša onako kako je znao i umeo, i vojničkom i državnom poslu, a i književnosti. Iako je to poučavanje i vaspitanje bilo lišeno svakog plana i sistema i izvođeno po sopstvenom i neuobičajenom metodu, Njegoš je od Sime Milutinovića mnogo naučio i sačuvao uvek visoki pijetet prema svome učitelju, i u znak tog pijeteta i zahvalnosti posvetiće mu svoje prvo veće delo, "Luču mikrokozma", 1845. godine. Bogoslovsko, pak obrazovanje Njegoševo bilo je oskudno i Njegoš se nije o njemu mnogo brinuo. Ali je zato celog života uporno radio na tome da učenjem i čitanjem proširi druga znanja. Učio je vrlo marljivo strane jezike. Znao je ruski, francuski, italijanski i nemački; učio je još i grčki i turski. Pratio je sa živim interesovanjem savremenu srpsku i rusku književnost, a dobro je znao i poznavao svetske klasike. U maloj Crnoj Gori, primitivnoj, bez ikakvih škola i mogućnosti ma za kakvo obrazovanje, Njegoš je stekao sam, samoučki najviše, vanredno široku i bogatu ličnu kulturu. Svi koji su ga poznavali ističu tu njegovu kulturu, a jedan od njegovih poznavalaca, rudarski inžinjer Jegor Kovaljevski, koji je posetio Crnu Goru 1838, čak veli da je Njegoš bio "jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena". Sve to, osim njegovih dela, dokaz je ne samo njegove izuzetne radne sposobnosti, njegove uporne težnje za saznanjima nego i njegovog naročitog dara.

Na vladičanski presto, tj. za "predvoditelja naroda crnogorskog", Njegoš je došao kao sedamnaestogodišnjak, 31. oktobra 1830. godine, kad mu je umro stric Petar I. Neposredno posle smrti Petra I, pred okupljenim glavarima i narodom, na Ivanbegovom guvnu ispred Cetinjskog manastira pročitan je njegov testament po kome njegov sinovac Rade Tomov postaje zakoniti naslednik na vladarskom tronu Petra I. Skupština crnogorskih i brdskih glavara potvrdila je ovaj izbor. Arhimandrit Manastira Ostrog, Josif Pavićević, po crkvenim pravilima zamonašio je vladičinog naslednika. U monaštvu je dobio ime Petar. Na molbu crnogorskih i brdskih glavara došao je prizrenski vladika Hadži-Zaharija Ananija u Zetu i rukopoložio je u februaru 1831. godine u crkvi Uspenskoj na ostrvu Komu u Skadarskom jezeru gospodara Crne Gore Petra za jerođakona i jereja i proizveo ga je za arhimandrita. Na samom početku Njegoševe vladavine javili su se otpori njegovoj vlasti od strane crnogorskog guvernadura Vuka Radonjića. Radonjićev uticaj u doba Petra I bio je veoma mali i smenu vladika pokušava da iskoristi za jačanje svog položaja. Potpomognut glavarima, Njegoš je ukinuo čin guvernadura 1830. godine, a Vuka Radonjića proterao je iz Crne Gore 1832. godine. Idući za ostvarenjem težnji svoga strica, koji je od Crne Gore želeo da stvori organizovanu državnu zajednicu, na narodnom zboru na Cetinju u oktobru 1831. ustanovio je u Crnoj Gori Praviteljstvujušči senat s funkcijom izvršne vlasti. Članovi Senata bili su plaćeni za svoj rad. Da bi mogao da osigura svoju vlast, Njegoš je osnovao gvardiju kao oružani odred. Istovremeno je osnovan i poseban odred, perjanici, koji su služili kao izvršni organ.

Promenio je sastav centralnih i lokalnih organa vlasti u čitavoj zemlji. Uspeo je da stvori jak državni aparat koji je odlučno sprovodio odluke centralne vlasti. Time je značajno suzbijena plemenska samoupravnost i stvoreni su uslovi za jedinstvo države. Godine 1833. doneta je odluka o zavođenju poreza u Crnoj Gori. Ustanovio je državnu blagajnu i budžet od poreza i pomoći koju je dobijao od Rusije. Troškovi administracije podmirivani su iz državne kase. Od 1837. godine ostvarivani su redovni poreski prihodi, a plemena koja su odbijala da plaćaju državni porez bila su kažnjavana. Podigao je 1838. godine na Cetinju čuvenu Biljardu, oveću zgradu i u njoj smestio Senat i svoju rezidenciju. Njegoš se već na početku svoje vladavine odlučio da radi na unapređivanju prosvetnih prilika u Crnoj Gori. Od novčane pomoći koju je dobio u Rusiji 1833. godine, vladika je kupio jednu malu štampariju. Prvu osnovnu školu u Crnoj Gori, Njegoš je osnovao 1834. godine na Cetinju. Škola je radila u cetinjskom manastiru. Novoosnovana štamparija izdala je prvi crnogorski godišnjak - "Grlicu" (1835-1839), pod uredništvom Dimitrija Milakovića. U ovoj štampariji Njegoš je štampao svoja dva dela "Lijek jarosti turske" i "Pustinjak cetinjski" (1834). Godine 1833. Njegoš odlazi na put u Rusiju da tamo bude zavladičen. Njegoš nije mnogo držao do svog duhovnog zvanja, ali mu je to zavladičenje bilo potrebno radi utvrđivanja ličnog autoriteta; ono je u stvari značilo priznavanje stanja u Crnoj Gori posle smrti Petra I od strane Rusije, koja se tada smatrala zaštitnicom Crne Gore. U Rusiju je Njegoš putovao preko Trsta, Beča i Poljske. Prilikom tog putovanja Njegoš će, naročito u Beču i Trstu, uspeti da stvori poznanstva i da stekne prijatelje. U Beču se, između ostalih, upoznao i sa Vukom Karadžićem, koji je tada već bio poznat književnik, i sa kojim će ostati prijatelj do smrti. U Rusiji je posvećen (hirotonisan) za mitropolita. Od ruskog dvora dobio je značajnu finansijsku pomoć. Nabavio je preko četiri stotine raznih knjiga, više svetovne no duhovne sadržine. Iz Rusije je tada doneo štampariju. U vreme Njegoševa boravka u Rusiji, predsednik Senata Ivan Vukotić uspostavio je vezu s nezadovoljnim glavarima u nameri da uzme svu svetovnu vlast u svoje ruke, a da Njegošu ostavi u nadležnost samo vođenje crkvenih poslova. Po povratku, Njegoš je Vukotića proterao iz Crne Gore, pa je iz Rusije počeo da vodi borbu protiv Njegoša.

Vukotić je oklevetao Njegoša u Rusiji, pa je ruska vlada obrazovala specijalnu komisiju na čelu sa ruskim vicekonzulom u Dubrovniku Jeremijom Gagićem da u Crnoj Gori ispita pravo stanje. Istraga se za Njegoša povoljno završila. Teške unutrašnje i spoljašnje okolnosti uslovile su njegovo drugo putovanje u Rusiju 1836. godine. I ovom prilikom u Sankt Peterburgu je dobro primljen. Prihvaćeno je da se Crnoj Gori, radi jačanja državne vlasti ubuduće daje subvencija od 80.000 rubalja u asignacijama. Pomoć Crnoj Gori je uvećana sa hiljadu na devet hiljada dukata. Sa Njegošem je iz Rusije u Crnu Goru doputovao potpukovnik Jakov Ozereckovski, da prikupi što više podataka o društvenim, ekonomskim, političkim i kulturnim prilikama u Crnoj Gori, da pomogne Njegošu na unutrašnjem uređenju zemlje, da pazi da se novčana sredstva koja Rusija daje "najdelotvornije upotrebljavaju" i da nastoji da Crna Gora uspostavi dobre susedske odnose s Turskom. Nakon Ozereckovskog u Crnoj Gori su boravili ruski emisari, rudarski inžinjer Jegor Kovaljevski i oficir Čevkin.

Petar II je dao podršku velikim pobunama koje su protiv centralne vlasti u Turskoj organizovali 1831. godine Mustafa-paša Bušatlija, u Albaniji, i kapetan Husein Gradaščević, u Bosni, jer je smatrao da bi ovi pokreti mogli koristiti i širenju oslobodilačke borbe ugnjetenih naroda u Turskoj. Posle propasti pobune skadarskog vezira Mustafa-paše, crnogorski vladar je preduzeo dva neuspešna napada za oslobođenje Podgorice krajem 1831. i početkom 1832. godine. Nakon dva napada na Podgoricu, Njegoš je odustao od daljih sukoba sa Turcima, a na održavanju mira između Crne Gore i Turske insistirala je i Rusija, glavni zaštitnik i pokrovitelj Crne Gore u tom periodu. Sukobi su se ipak nastavljali, kako na granici prema Hercegovačkom tako i prema Skadarskom sandžaku. Nesporazumi između Crne Gore i hercegovačkog vezira Ali-paše Rizvanbegovića izbijali su oko Grahova. Grahovo je bilo zborno mesto hajdučkih četa koje su iz Crne Gore upadale u Hercegovinu. Te čete je pomagao i podstrekavao Njegoš, koji je želeo da Grahovo uključi u sastav Crne Gore.

Zbog toga su izbili sukobi između Ali-paše i Njegoša. Do većeg sukoba došlo je na Grahovu 1836. godine kada je velika turska vojska Ali-pašina i muselima Smail-age Čengića teško porazila crnogorsku. Po sugestijama ruske diplomatije, Njegoš se starao da uspostavi mir na granicama. Na Grahovu su se sastali Vladika i Ali-paša. Sporazum o miru je postignut 1. novembra 1838. Po ovom sporazumu Grahovo je ostalo u sastavu Turske, ali su stanovništvu date povlastice i garantovana im je bezbednost i imovina. Do konačnog regulisanja odnosa došlo je u Dubrovniku 24. oktobra 1842. godine, kada su Njegoš i Ali-paša potpisali ugovor o pograničnom miru, kojim se Crna Gora tretira kao "nezavisna oblast". Razvijajući jaku propagandu među brđanskim i hercegovačkim plemenima, vladika Petar II je imao nameru da ujedini Crnogorce, Brđane i Hercegovce u borbi protiv Turaka. Jedan od najopasnijih neprijatelja takvim vladičinim planovima bio je čuveni turski junak Smail-aga Čengić. Zbog toga je vladika zatražio od kneza Drobnjaka Novice Cerovića i drugih drobnjačkih, moračkih i uskočkih vođa da ubiju Smail-agu. Oni su na to rado pristali, i kad je Smail-aga došao u Drobnjak da sakuplja harač, jedna četa Drobnjaka, Moračana, Uskoka, Bjelopavlića, Rovčana i Pipera napala je 5. oktobra 1840. godine njegov logor na Mljetičku. Posle kratke borbe Smail-aga je sa svojom pratnjom ubijen. Njegovom pogibijom otpočela je borba za konačno oslobođenje durmitorske oblasti. Mnogo više problema Njegoš je imao sa turskim upravnicima iz Skadra, a naročito sa Osman-pašom Skopljakom koji je postao zapovednik Skadarskog ejaleta 1843. godine. Jedan odred Ceklinjana, Ljubotinjana i Kuča napao je 1835. godine osmansku posadu i oslobodio grad Žabljak. On je tada bio nekoliko dana u rukama Crnogoraca, ali su vodeće sile odlučile da Žabljak pripadne Turcima. Godine 1843, zauzimanjem skadarskojezerskih ostrva Vranjine i Lesendra, Osman-paša Skopljak je, pored faktičkog dobitka, demonstrirao svoju (tursku) suverenost nad Crnom Gorom. Osman-paša je u proleće 1847. godine podstakao pobunu protiv Njegoša u Crmničkoj nahiji i napao na njega sa velikom vojskom. Napad je odbijen, a pobuna je ugušena. Osman-paša je podmićivao i Kuče, Vasojeviće, Bjelopavliće i Pipere i tako na direktan način uticao da se u ovim plemenima formira i održava jaka turkofilska politička struja, koja je bila brana integraciji ovih plemena u crnogorsko državno tkivo.

Od početka Njegoševe vladavine Austrija se starala da na neki način reguliše pitanje granica sa Crnom Gorom, kao i pitanje statusa i vlasništva nad manastirima Maine i Stanjevići, koji su se nalazili na austrijskoj teritoriji, ali su bili u vlasništvu crnogorskih mitropolita. U noti koju je bečka vlada poslala Njegošu i Senatu, Crna Gora se tretira kao nezavisna država sa kojom je nužno uspostaviti korektne odnose u obostranom interesu. Iako su pregovori o razgraničenju trajali relativno dugo, ugovor o razgraničenju potpisan je 1841. godine. Bio je ovo prvi međunarodno-pravni akt kojim jedna velika evropska sila priznaje crnogorske državne granice, pa je zato ovaj ugovor znatno uticao na učvršćenje položaja Crne Gore. Bio je to uspeh Njegoša. Prethodno je prodao Austriji manastir Maine 1837. godine, a tokom povlačenja granice između Crne Gore i Austrije, prodao je i manastir Stanjeviće 1839. godine. Za oba manastira Njegoš je dobio 35.000 talira.

Krajem 1846. godine Njegoš putuje preko Trsta u Beč državnim poslom i tom prilikom štampa u Beču svoje najveće delo, "Gorski vijenac", poemu u dramskom obliku u kojoj je opevao pokolj poturica u Crnoj Gori na Badnje veče 1703. godine, u vreme vladike Danila.

Velike događaje iz 1848. godine narod u Crnoj Gori shvatio je kao početak buđenja narodnooslobodilačkih pokreta u zemljama Austrije. Ali, Njegoš nije shvatio mađarsku borbu: mislio je da je ona uperena samo protiv interesa srpskog i hrvatskog naroda, te je bio spreman da uputi crnogorske odrede u pomoć hrvatskom banu Jelačiću protiv Mađara. Istovremeno je nagovarao Srbiju da zajedničkim snagama oslobode Bosnu i Hercegovinu ispod turske vlasti. Ishodom događaja nije bio zadovoljan; rezignirano je rekao da bi bilo bolje da se na "Bosnu krenulo".

S jeseni 1849. godine Njegoš je počeo da poboljeva od tuberkuloze. U proleće i leto 1850. godine proveo je oko tri meseca na lečenju u Boki Kotorskoj, u Kotoru i Prčnju, a te iste godine putovao je u dva maha u Italiju da tamo nađe sebi leka. Tu se sreo sa Ljubomirom Nenadovićem, koji je opisao taj susret sa pesnikom "Gorskog vijenca" u svojim "Pismima iz Italije". Leto 1851. godine proveo je takođe na lečenju u Beču i Hicingu (blizu Beča). Zdravlje mu se nije poboljšalo, i bolestan, svestan da mu je blizu kraj, vratio se na Cetinje. Tu je umro 31. oktobra 1851. godine, u trideset osmoj godini života, u isti dan kad je, dvadeset i jednu godinu ranije, primio upravu nad Crnom Gorom. Sahranjen je najpre u Cetinjskom manastiru, a zatim su njegovi zemni ostaci preneti u kapelu na Lovćenu, koju je podigao 1845. godine.

Njegoševo književno delo nastajalo je u posebnim i vrlo teškim uslovima. Stvarano napretrg, u časovima večite brige i trzavica, u stalnim borbama za slobodu i opstanak crnogorskog naroda, ono nosi odraz tih stremljenja i raspoloženja i skoro celo je prožeto oslobodilačkom misli, koja je u njemu bila večito živa i prisutna.

Njegoš je pevao neke šaljive pesmice još kao đače u Cetinjskom manastiru da zabavi staroga vladiku Petra I. Njegov ozbiljan književni rad počinje tek onda kada se upoznao sa pisanom književnošću i kada je shvatio pravi zadatak pesnika. Prve pesme, posle dečačkih pesama u narodnom duhu, jesu pesme sakupljene u zbirku "Glas kamenštaka", koju je Njegoš poneo sa sobom kada je prvi put putovao u Rusiju 1833. godine i koju je hteo da štampa u Beču i da ponese na dar ruskom caru. Pesme iz te zbirke Njegoš je docnije preradio i proširio u spev "Svobodijada". U toj prvoj zbirci pesama, "Glasu kamenštaka", dvadesetogodišnji Njegoš, koji ide u Rusiju da ga posvete za vladiku da bude budući arhijerej, ovako peva:

"Srpstvuj djelom, vjeruj što vjeruješ,
laktom vjere glupost čojka mjeri..."

Njegoš je tom prilikom pokazao Vuku svoje stihove, i Vuku su se ovi svideli, ali cenzura u Beču nije dopustila da se knjiga štampa jer se u njoj govorilo protiv Turaka sa kojima je Austrija bila i želela da ostane u dobrim odnosima.

Posle te prve zbirke pesama, Njegoš će 1834. godine štampati druge dve zbirke: "Pustinjak cetinjski" i "Lijek jarosti turske". Pesme u prvoj zbirci pokazuju jasno trag tadašnje Njegoševe lektire - to su mahom ode, ali se iz nekih pesama već jasno određuje budući misaoni Njegošev pesnički lik. Pesme iz druge zbirke su druga komponenta Njegoševog pesničkog lika: one opevaju borbu protiv Turaka.

Najzreliji period pesničkog stvaranja Njegoševog i njegovog punog sazrevanja jeste period između 1845. i 1847. godine. Tada je Njegoš napisao svoja najbolja dela: "Luču mikrokozma", religiozno-filozofski spev o nastanku sveta, 1845, i "Gorski vijenac", 1847. godine. Odmah posle "Gorskog vijenca", još u toku 1847. godine, Njegoš je napisao poslednje svoje delo "Lažni car Šćepan Mali", dramu o samozvancu koji je vladao Crnom Gorom od 1767. do 1774. godine. Ovo delo je štampano 1851. godine.

Od ostalog književnog rada značajno je pomenuti i neke njegove pesme ("Oda suncu spjevata noću bez mjeseca", "Crnogorac svemogućem bogu", "Misao", "Kula Đurišića", "Čardak Aleksića") i zbirku narodnih pesama "Ogledalo srpsko", u kojoj ima i Njegoševih pesama ispevanih sasvim u duhu narodne poezije.
(DIDA , 31.10.2019. 22:18:02) [15798]



Svi komentari i poruke objavljeni na web portalu su privatno mišljenje autora i komentatora i ne predstavljaju stavove vlasnika web portala, njegove administracije i redakcije mojeNovosti.com
Detaljnije o uslovima korišćenja
Preporučujemo da se registrujete za unos komentara >>

Ostavite Vaš komentr

:) :D ;) B-) :P :-o :( x-(


Svi komentari