BitLab hosting
Početna stranica > Novosti

Slučaj Arcaha i odbrana Republike Srpske

Slučaj Arcaha i odbrana Republike Srpske
02.12.2020. god.
Dragocena iskustva i pouke iz najnovijeg rata na Zakavkazaju nam sa aspekta geostrategije pružaju mnoštvo korisnih informacija za pripremu odbrane Republike Srpske

 Nedavno se okončao rat (po mišljenju ruskog vojnog eksperta Konstantina Sivkova, tek oružani konflikt)[1] u Zakvakazju, koji je trajao 44 dana. Formalno posmatrano, zaraćene strane su bili Republika Azerbejdžan (inicijator rata) i međunarodno nepriznata jermenska država Arcah (Nagorno-Karabah) na teritoriji Azerbejdžana, sa kojom je tesno sadejstvovala Republika Jermenija.

Suštinski, bio je to sukob između oružanih snaga Jermena u obe države (sveukupno oko tri miliona stanovnika, kako u samoj Jermeniji, tako i u Arcahu) i oružane sile više nego trostruko brojnijih Azerbejdžanaca (oko deset miliona žitelja) iz kojih je u političkom, diplomatskom, propagandnom i vojno-tehničkom smislu, kao i u ljudskim resursima (savetnici, instruktori, specijalisti različitih profila), stajala Republika Turska (preko 80 miliona stanovnika). Cilj rata bio je potpuno azerbejdžansko zauzimanje Arcaha i strateškog tampona oko njega (sedam srezova).

Kako je početkom novembra zapazio komentator izraelskog Begin-Sadat Centra za strategijske studije (BESA) Lev Stesin, „na strateškom nivou, Jermenija je u konfliktu sa Turskom, a ne sa Azerbejdžanom“.[2] Na ovo zapažanje moglo bi se još dodati, zarad preciznosti, da je u ovom ratu „glavni izvođač radova“ bila Turska, a „podizvođač“ Azerbejdžan za kojeg su tokom ne predugog trajanja sukoba bili rezervisani krv, suze i znoj (na kraju, naravno, i slavlje). Prirodno, kada je tako manifestan asimetričan odnos suprotstavljenih snaga, uz prisustvo niza objektivnih i subjektivnih faktora koji su išli u prilog jačoj strani, jedini ishod mogao je da bude jermenski poraz (moglo bi se slobodno reći – kapitulacija) i azerbejdžanski (turski) trijumf koji će za pet godina, po svemu sudeći, biti sasvim kompletiran.

Rat se završio uz rusko posredovanje, sporazumom o primirju, po kojem će u delu Arcaha koji nije vojnički pao pod Azerbejdžan biti raspoređen kontingent ruskih mirotvoraca, dok će sve ostalo oko Arcaha biti pod azerbejdžanskom čizmom, uključujući i srezove koje Baku nije uspeo da osvoji tokom rata. Aranžman traje pet godina, a produžava se automatski ako nijedna strana ne izađe iz njega.

Kada je u maju 1994. godine, nakon višegodišnjeg rata između dva naroda, zaključeno primirje između Jermenije (Arcaha) i Azerbejdžana, situacija je bila sasvim drugačija – ne samo da je najveći deo Arcaha ostao u jermenskim rukama, već je i sedam srezova, koji su većinski bili naseljeni Azerbejdžancima, a koji okružuju tu drevnu jermensku zemlju, ostalo pod jermenskom upravom. Ti srezovi predstavljali su svojevrstan odbrambeni tampon koji je Arcahu, u vojnom pogledu, davao ne samo taktičku, već i operativnu dubinu, i omogućavao organizovanje jače i ešalonirane odbrane.

Reč je o fenomenu koji bi se najadekvatnije mogao opisati sintagmom Jovana Cvijića – „antietnografska nužnost“. U pitanju je zauzimanje etnografski tuđe oblasti zarad očuvanja vlastitih vitalnih interesa, odnosno zarad životnih potreba sopstvene nacije. Bez tih srezova, Arcah je teško branjiv jer se on ne naslanja neposredno na Jermeniju, već je spojen sa njom samo jednom saobraćajnicom, tzv. Lačinskim koridorom koji takođe prolazi preko teritorije jednog od tih sedam srezova. Nakon najnovijeg rata, sve jermenske vojne tekovine iz 1990-ih godina su poništene, pošto ugovorom o prekidu ratnih dejstava Jermeni moraju one srezove koje nisu vojnički izgubili da prepuste svojim ljutim neprijateljima. Sada, nakon ovog rata, Lačinski koridor će takođe biti pod kontrolom ruskih mirotvoraca.

Scenario za Republiku Srpsku

Sveukupno posmatrano, u Srbiji i Republici Srbskoj ovaj rat u medijskoj sferi nije izazvao pažnju koju inače zavređuje. Šteta, trebalo bi. Jer ono što se zbivalo na Zakavakzju, i posebno katastrofa koja je zadesila jermenski narod, sa kojim srbski narod može da pronađe više zajedničkih tačaka za upoređivanje, saosećanje i identifikaciju, može da se ponovi, doduše u drugačijoj formi, konstelaciji i kontekstu, i na Balkanu, odnosno srbskom narodu ili preciznije Republici Srbskoj.

Na takav mogući scenario je početkom oktobra ukazao (i faktički ga prizvao) izvesni Emir Suljagić, trenutno direktor Memorijalnog centra Srebrenica. Suljagić je lepo primetio da su odmrzavanje sukoba u Nagorno-Karabahu i njegov tok od velike važnosti danas za region bivše Jugoslavije.[3] Na kraju svog kratkog ogleda, on navodi kako je Nagorno-Karabah bio rani model za „uspostavu međunarodno nepriznatih entiteta (…)“, dok „sada može poslužiti kao model uklanjanja takvih entiteta iz historije“.[4]

Kraj Suljagićeve rečenice je formalno-logički posmatrano besmislen, jer ne može Nagorno-Karabah biti model uklanjanja niti samog sebe, niti sebi sličnih pojava, već to može biti samo ono što se tada u oktobru realno i zbivalo, a to je rat. To je u stvari onaj proces/instrument kojeg Suljagić i većina njegovih sunarodnika priželjkuju, ali još uvek nemaju „petlju“, poput nekadašnjeg generala Armije BiH Sefera Halilovića, da to otvoreno i kažu.

Foto: Tanjug/Zoran Žestić

Građani Banjaluke za trobojkom tokom obeležavanja Dana Republike Srpske, 09. januar 2017. (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)

 

 

 

Sada, kada je ishod rata poznat, i na radost bosansko-hercegovačkih muslimana sasvim u korist Turske i njenog štićenika Azerbejdžana, može da se sa vrlo velikom sigurnošću pretpostavi da se u pojedinim glavama naših komšija sa druge strane Drine već uobličavaju prizori turskih bespilotnih letelica kako dominiraju bosanskim nebom, dok dole, na zemlji, hrabre gazije ispravljaju (pardon, poništavaju) jednu veliku, kako nedavno reče Bakir Izetbegović, nepravdu – Dejtonski mirovni sporazum[5] – faktički, samu Republiku Srpsku.

Pošto, međutim, o pitanju rata i mira na ovim prostorima ne odlučuju samo Srbi i bosansko-hercegovački muslimani, kao što o skorašnjem ratu (njegovom otpočinjanju, toku, ishodu i posledicama) na Zakavkazju nisu odlučivali samo Jermeni i Azerbejdžanci, valjalo bi baciti svetlo na ponašanje većih aktera tokom najnovijeg jermensko-azerskog rata, koje ovi manji narodi percipiraju (pogrešno ili ne, tek će se pokazati) kao pokrovitelje i ključne pomagače u realizaciji/zaštiti vitalnih nacionalnih interesa.

Pored Azerbejdžana, retko gde je u islamskom svetu Turska tako omiljena zemlja kao kod bosansko-hercegovačkih muslimana (kao, uostalom, i kod onih koje žive u Polimlju i Raškoj oblasti). S druge strane, i u Srbiji (Republici Srbskoj) je nemali broj ljudi koji se kunu u „majku Rusiju“ i prizivaju njenu zaštitu i pomoć. Valjalo bi stoga sagledati/analizirati kako su se ponašale ove dve države tokom sudbonosna 44 dana.

Samouverena Turska

Kakav god stav imali prema liku i delu Redžepa Tajipa Erdogana, ne može se osporiti da je pod njegovim, skoro dvodecenijskim vođstvom, Turska izrasla u istinsku regionalnu silu, sposobnu da projektuje svoju moć u bliže i dalje okruženje, kombinujući političke, ekonomske, propagandno-psihološke i vojne instrumente moći. Turska je već početkom 1990-ih godina počela da uvlači spomenuti Azerbejdžan u svoju sferu uticaja preko trgovine, investicija, medija, školovanja i usavršavanja azerbejdžanskog oficirskog kadra.

Ipak, svi ti postupci bili su ograničenih razmera i dometa budući da je Turska tada još uvek bila čvrsto ukotvljena u NATO-u, pod američkim nadzorom, relativno nejake privrede i skromnih finansijskih mogućnosti. U međuvremenu, najviše tokom Erdoganove vladavine, sveukupna turska moć se višestruko uvećala (ekonomija, tehnologija, finansije, masovna kultura i zabava, vojna industrija), što je omogućilo njenom vladaru da se osiono ponaša na međunarodnoj sceni, demonstrira silu prema manjim i slabijim državama (na primer prema Kipru ili Grčkoj), dok sa većim, posebno evropskim zemljama, vodi neprekidan verbalni rat, koristeći često vokabular koji nije ni diplomatski, niti pristojan.

Foto: Clemens Bilan/EPA

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan tokom završne konferencije za medije na samitu G20 u Hamburgu, 08. jul 2017. (Foto: Clemens Bilan/EPA)

 

 

Pored toga, Erdogan se predstavlja, kako to dobro primećuje francuski geopolitikolog Aleksandar del Val, kao „zaštitnik/lider sunitskog sveta“ kada su mu konkurenti iranski šiitski revolucionarni islamizam i saudijski vahabizam, ali i kao nacionalni vođa koji „svuda brani tursku i turkomansku braću tamo gde su oni u opasnosti“.[6] Tako Erdogan već duže vreme „brani“ višestruko brojniju „azerbejdžansku braću“ od Jermena, i to čini, mora se priznati, vrlo uspešno. Još u aprilu 2016. godine, tokom kratkotrajnog oružanog sukoba (četiri dana) između oružanih snaga Arcaha i Azerbejdžana, Turska je nedvosmisleno stala na stranu Azerbejdžana, koji je i tada prvi započeo sukob.[7] Ipak, realna, opipljiva i pobedonosna podrška stigla je tokom ovog rata (septembar-novembar).

Iako ovaj rat, prema mišljenju poznatog italijanskog vojnog analitičara Đanandreje Gajanija, ima sve odlike međunacionalnog konflikta sa teritorijalnim, etničkim i verskim (muslimani protiv hrišćana) motivima, on može da se tumači i kao deo šireg turskog ofanzivnog manevra, odnosno taj rat se može čitati, smatra Gajani, kao „poslednja (za sada) turska ratna inicijativa, nakon okupacije različitih delova severne Sirije, vojne intervencije u Libiji, i vojnih provokacija učinjenih na štetu Grčke i Kipra u istočnom Mediteranu“.[8] (Namerno citiramo stavove Del Vala i Gajanija budući da se radi o zapadnim analitičarim koji nisu rusofobi; štaviše, pokazuju blagu naklonost ka Rusiji.)

Sveukupno, što simbolički, što u značajnijem obimu, turska vojska je prisutna u 13 zemalja (Kipar, Sirija, Libija, Irak, Azerbejdžan, Somalija, Katar, Avganistan, Albanija, Liban, BiH, KiM-Srbija, Sudan).[9] No, vratimo se Kavkazu. Turski geostrategijski cilj je u ovom ratu ostvaren samo delimično. Azerbejdžan jeste povratio najveći deo teritorija koje je izgubio početkom 1990-ih godina (ostatku se može nadati nakon pet godina), ali između Turske i azerbejdžanske pokrajine Nahčivan i glavnine teritorije Azerbejdžana i dalje nema direktne kopnene veze, jer se između njih nalazi uklinjena teritorija same Jermenije, ponegde širine svega tridesetak kilometara, odnosno tzv. Megrinski rejon. Još dok je rat bio u punom jeku, ruski stručnjak za Kavkaz Aleksandar Krilov konstatovao je da danas Ankara u Arcahu bez sumnje rešava vlastite zadatke, ali da taj pravac za nju ima sekundarni značaj, odnosno da je za nju glavna stvar zauzimanje Megrija. To je, smatra Krilov, „verovatno glavni cilj Turske u regionu“.[10]

Identično upozorenje sunarodnicima uputio je, otprilike u isto vreme, i predsednik parlamenta Jermenije Ararat Mirzojan koji je ustvrdio da ustupanje Arcaha znači ustupanje Megrija, a potom i predaju samog Jerevana. Cilj rata je pretvaranje Jermenije u jadan rekvizit (v bednuю butaforiю), možda njeno brisanje sa političke karte i potpuno istrebljenje.[11] Na jermensku žalost, jedan deo ove tursko-azerske agende je već realizovan. U svakom slučaju, Turska bi preko teritorije Azerbejdžana mogla mnogo lakše da projektuje svoj uticaj dalje, preko Kaspijskog mora na Srednju Aziju.
Naravno, Turska nije velesila, i njena moć takođe ima znatnih „šupljina“. Tehnološki, ona još uvek značajno zaostaje za glavnim centrima inovacija i proizvodnje sofistikovanih sistema elektronike, komunikacija, kao i kada je reč o klasičnoj mašinogradnji. Tako se ispostavilo da „slavna“ turska bespilotna letelica „bajraktar“, u stvari, i nije baš turska, s obzirom da barem desetak važnih komponenti (na primer motor i kamera) nisu domaće proizvodnje, već su uvezeni sa Zapada.

 AFP Photo

Turski dron „bajraktar TB2“ u vojnoj vazduhoplovnoj bazi Gectikale blizu Famaguste na Severnom Kipru (Foto: AFP Photo)

 

Takođe, finansijska situacija nije sjajna – dosta investitora napušta ovu zemlju, a turska lira je u padu, pa je turski kreditni rejting označen sa B2, što je na nivou Egipta, Ruande i Jamajke.[12] S druge strane, posebno kada je reč o vojnoj industriji, Turska s vremena na vreme napravi značajan korak napred. Krajem oktobra ove godine obznanjeno je konstruisanje prvog turskog besposadnog plovila Ulak (Ulaq), sa vrlo naprednim tehnologijama koje će imati radijus od 400 km i brzinu od 65 čvorova na sat.[13]

Može li i koliko dugo Turska da održava svoje imperijalne ambicije, ostaje da se vidi. Čak i posle Erdogana, kada jednog dana ode sa vlasti, ne treba očekivati da će Turska tek tako odstupiti od svoje politike neoosmanizma, upozorava Darko Tanasković.[14] Ipak, jedna druga sila se još uvek nada da će nekako splasnuti turske geostrategijske aspiracije, da će Turska u međuvremenu bankrotirati, da je sa Turskom moguće načiniti trajniji kompromis, i da se od Turske može stvoriti pouzdan, ako ne saveznik, onda makar partner, mada su u današnjem svetu obe ove reči – saveznik i partner – u znatnoj meri obesmišljene i ispražnjene od sadržaja. Znaju to dobro u Jermeniji.

Neodlučna Rusija

Iz proteklih događaja, ako je išta nesumnjivo, jeste činjenica da je Turska saveznik Azerbejdžana i da je Azerbejdžan napao Arcah, odnosno Jermene (dakle, započeo rat). Prateći intenzivno rat na Kavkazu, međutim, nikako nisam mogao da odgonetnem šta današnja Rusija dođe Jermeniji, odnosno jermenskom narodu?

Za početak, treba da se pođe od proste i nesumnjive činjenice. Jermenija nije najavila izlazak iz ODKB-a, nije ni zvanično pokrenula proceduru napuštanja, a kamoli izašla iz „ruskog NATO-a“ čiji je član od začetka tog odbrambenog saveza. Nije izašla ni iz režima objedinjenog PVO-a (Ruska Federacija i Jermenija). Dakle, deluje na prvi pogled, ipak saveznik. Čak i nakon tzv. obojene revolucije u Jermeniji 2018. godine. Ipak, tokom ovog poslednjeg kavkaskog rata, Rusija se držala uzdržano, za razliku od Turske čiji su, kako sami ruski mediji prenose, trojica generala i dvesta vojnih savetnika[15] (ne zaboravimo dronove) doneli pobedu Azerbejdžanu.

Kada jedna država neće da pomogne drugoj, takvo postupanje može da „opravda“ sa stotinu razloga. Ruski predsednik Vladimir Putin opredelio se za ne baš originalan izgovor – međunarodno pravo. Kako je rekao u jednom intervjuu, sažeto prepričano, zaštita ODKB-a odnosi se samo na teritorije država-članica, Jermenija nije bila napadnuta, a Arcah nije Jermenija, čak ni Jermenija nije priznala Arcah. Dakle, po međunarodnom pravu, ta teritorija je Azerbejdžan – iz čega proizilazi da on ima pravo na tu oblast.[16] Napomena kako čak ni Jermenija nije priznala Arcah nije ni umesna, ni fer. Kako kaže latinska poslovica – što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu (Quod licet Iovinon licet bovi).

Jermenija je u prošlosti pažljivo izbegavala pružanje povoda Azerbejdžanu za rat (casus belli), dakle da prizna Arcah ili da ga pripoji sebi. Da je to učinila, osim što bi pružila sjajan legitimitet azerbejdžanskom napadu, pritisak tzv. međunarodne zajednice na malu i siromašnu kavkasku državu bio bi nepodnošljiv. Taj „luksuz“ davanja priznanja mogu sebi da priušte veće i jače države (kao što je Turska svojevremeno priznala Severni Kipar). A inače, Rusija se drži međunarodnog prava kao „pijan plota“. Osim kada svojeručno poseje i uzgaja tuce nepriznatih državica na post-sovjetskom prostoru (Pridnjestrovlje u Moldaviji, Donbas i Lugansk u Ukrajini, Abhazija i Južna Osetija u Gruziji… beše nekad i Adžarija), a neke, bogami, i prizna. I osim kada deo druge države (Krim) pripoji sebi bez njene saglasnosti (Ukrajine).

Putinovo objašnjenje sa međunarodnim pravom primljeno je u srbskoj javnosti „zdravo za gotovo“. Ipak, da li ono realno objašnjava motive ruskog ponašanja? Da je kojim slučajem Azerbejdžan, poput Gruzije ili Ukrajine, tokom poslednjih decenija od sticanja nezavisnosti, formulisao kao svoj političko-bezbednosni prioritet učlanjenje u NATO, branila bi Rusija oberučke Arcah (uprkos međunarodnom pravu), isto onako odlučno kako je to činila u slučaju Abhazije ili Južne Osetije, zato što je još 1994. godine Alijansa ustanovila pravilo da nema učlanjenja u nju bez rešenih teritorijalnih sporova i pitanja.

Primarna motivacija ruskih intervencija u Gruziji ili Ukrajini (i kreiranja nepriznatih entiteta) bilo je sprečavanje učlanjenja tih država u NATO. Azerbejdžan je po tom pitanju svakako bio mudriji. Mada, Azerbejdžan je učinio jednu drugu, vrlo interesantnu stvar – tokom rata, on je faktički pretpočinio svoju oružanu silu jednoj drugoj armiji (turskoj), koja je, gle čuda, još uvek deo NATO.

Foto: AFP/Arif Akdogan/Anadolu Agency

Turski ministar odbrane Hulusi Akar (u crnom) sa pripadnicima oružanih snaga Turske tokom zajedničke vojne vežbe sa Azerbejdžanom, Perekeškul, 13. avgust 2020. (Foto: AFP/Arif Akdogan/Anadolu Agency)

 

Dakle, to što je Putin naveo sigurno nije razlog ruske apstinencije. Osim toga, teritorija Jermenije je tokom ovog četrdesetčetvorodnevnog rata više puta napadana (bombardovanje Vardenisa, obaranje jermenskog SU-25 nad njenom teritorijom, uništavanje raketnog postrojenja u srezu Geharkunik, obaranje azerbejdžanskih dronova nad Jerevanom),[17]ali na sve to Moskva je, kako dobro primećuje jermenski komentator David Stepanjan, zatvarala oči, dok se Jermenija nije ni obraćala ODKB-u, shvatajući fiktivnu suštinu tog saveza, već direktno Rusiji.[18] Pored toga, u julu ove godine, kada su na granici između Jermenije (dakle, ne Arcaha) i Azerbejdžana (opet na njegovu inicijativu) izbili ozbiljni oružani okršaji (više mrtvih sa obe strane), Jermenija je zatražila posebno zasedanje u okviru ODKB-a, koje, međutim, nikada nije održano.[19]

Pošto je argument sa međunarodnim pravom i kompetencijama ODKB-a plitak, ruska „dvorska“ analitika i njeni domaći prepisivači dohvatili su se druge teze – ne bi se Jermenima dogodila katastrofa samo da su u Jermeniji bile na vlasti proruske stranke, i da Jermenija nije okrenula leđa Kremlju. Zato, da bi se osporio ovaj argument, vratimo se samo za trenutak u april 2016. godine, kada je između Arcaha i Azerbejdžana izbio kratkotrajan, ali izuzetno žestok četvorodnevni oružani sukob.

Tada je u Jermeniji na mestu predsednika bio Serž Sargsjan, a premijer Ovik Abramjan, obojica iz Republikanske stranke Jermenije. Reč je o stranci povezanoj sa jermenskim oligarsima, koji su opet sa svoje strane bili, a verovatno i ostali, u dobrim odnosima sa ruskim biznismenima. Reklo bi se – proruska vlast. Međutim, i tada, 2016. godine, ruska reakcija na izuzetno jak azerbejdžanski napad bila je vrlo uzdržana, i Rusija je jedino imala funkciju posrednika. Nešto docnije „zli jezici“ u Rusiji sugerisali su kako je Kremlj još onda priželjkivao da uvede svoje mirotvorce u Arcah, upravo tamo gde su azerbejdžanske trupe napale – na severu, u rejonu Martakerta, i na jugu, u rejonu Horadiza.[20]

Održavanje „balansa”

Naime, po ovom tumačenju, u Kremlju je postajao scenario – kratak, ali žestok sukob u kome Azerbejdžan brzo napreduje, dok Jermenija traži pomoć od ODKB-a/Rusije, i ubrzo posle toga mirotvorci se raspoređuju u Karabahu, a Rusija stiče poluge upravljanja i nad Jermenijom, i nad Azerbejdžanom. Međutim, 2016. godine se nisu stekli osnovni uslovi za tako nešto – Azerbejdžan tada nije napravio nikakav veći napredak (dronovi nisu korišćeni u velikoj meri i jermenski otpor je bio tvrd), a Sargsjan (naslućujući možda rusku taktiku) nije zatražio pomoć Moskve, već je odmah po potpisivanju primirja otišao na zasedanje Evropskog parlamenta u Berlin, gde je navodno izjavio da Jermenija od sada nema političkog pokrovitelja, što je bio signal Zapadu za mogućnost zbližavanja.[21] Time je, prema nekim tumačenjima, sebi potpisao politički kraj, odnosno lišio sebe ruske podrške.

Dve godine kasnije, mnogim posmatračima biće iznenađujuća indolentnost Moskve kada su Sargasjana nezadovoljna javnost i opozicija primorali na ostavku. Međutim, paralelno sa tim događajima, pojavila su se svedočanstva u kojima se nedvosmisleno navodi da su „pobunjenici“ oko Nikola Pašinjana imali kontakt sa ruskim zvaničnicima i službenicima ambasade RF, i da je suštinski, zahvaljujući izostanku bilo kakve podrške iz Moskve Sargsjanu, prevrat izvršen glatko i bez nasilja.[22]

Iz perspektive savezničkih odnosa Rusije i Jermenije, uvek je bio problematičan i višegodišnji (decenijski) transfer ubojitog ruskog naoružanja u Azerbejdžan, koji je, pored Turske, ključni jermenski neprijatelj. Jermenska strana je tu trgovinu s vremena na vreme spočitavala Moskvi jer, mora se priznati, stvar deluje vrlo čudno – imaš strateškog saveznika čijem krvnom neprijatelju „nemilice“ prodaješ vlastito naoružanje. Bilo bi to kao kada bi SAD, mimo Izraela, snabdevale Hamas ili Hezbolah svojim najsavremenijim sistemima za, recimo, protivavionsku ili protivtenkovsku borbu. U ruskoj analitici i zvaničnom stavu Kremlja, prodaja oružja Azerbejdžanu se obrazlaže stavom da se tako održava balans u regionu (a kakav je „balans“ u pitanju, videlo se tokom ovog poslednjeg rata).

Kada su se 2016. godine u jermenskoj javnosti uzburkali duhovi zbog te prodaje, tadašnji potpredsednik ruske vlade, kod Srba vrlo omiljeni Dmitrij Rogozin, odgovorio je nediplomatskim rečnikom, poručivši kako je (kod Jermena) u pitanju, hajde da budemo pristojni u prevodu, „verbalna dijareja“ (slovesnый ponos), kako će Rusija nastaviti da prodaje oružje Azerbejdžanu, kako oni (Azerbejdžanci) to oružje plaćaju, i naravno, kako se tom prodajom održava balans.[23]

Foto: kremlin.ru

Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev i predsednik Rusije Vladimir Putin tokom zajedničke konferencije za medije nakon sastanka u Sočiju, 01. septembar 2018. (Foto: kremlin.ru)

 

Ako neko u srbskoj javnosti misli da ta trgovina zaista nije problematična, zamislimo sledeću situaciju – Srbija je u ODKB-u, ima na svojoj teritoriji rusku vojnu bazu, i sticajem okolnosti još postoji RSK, kao nepriznat entitet kojeg Hrvatska hoće da povrati milom ili silom. I Rusija isporučuje toj istoj Hrvatskoj, recimo, sto tenkova, šezdeset helikoptera, više desetina samohodnih haubica, višecevnih bacača raketa, kompleks S-300… (ovo je samo deo oružja isporučen Azerbejdžanu). Da li to izgleda kao savezničko ponašanje? Dakle, i ovaj „argument“ – da bi Rusija bila angažovanija u poslednjem ratu da je u Jerevanu bila proruska vlast – pada u vodu.

Rusija je mogla značajno da pomogne Jermeniji a da uopšte ne ulazi u rat sa Azerbejdžanom (Turskom). Kako? Prvo nezgodno pitanje za Kremlj glasi: Da li je rusko rukovodstvo znalo da Azerbejdžan priprema opšti napad 27. septembra? Ako nije, mada je teško u to poverovati, onda je u pitanju još jedan veliki „kiks“ ruskih obaveštajnih struktura. Ako jeste – ako je Moskva znala šta se sprema i kada se sprema, zašto informacija nije prosleđena u Jerevan, odnosno Stepanakert? U analizi ruskih vojnih stručnjaka, pored niza zamerki jermenskoj strani, ali i pohvala borbenom moralu, posebno se ističe zapažanje da je prelomni period ovog rata zapravo njegov početak, odnosno prvih tri-četiri dana. Još davno je zapaženo „da savremeni uslovi vođenja rata sve više pokazuju tendenciju traženja odsudnih rešenja u početnoj fazi“.[24]

Faktor iznenađenja

Analizirajući ovaj rat, ruski vojni analitičar Aleksej Ram u tekstu – Dve taktike, jedna pobeda – ističe, između ostalog, da je Azerbejdžan u startu postigao iznenađenje, i da su u većini utvrđenih rejona odbrane na jermenskoj strani bile samo dežurne jedinice, dok se glavni deo ljudstva nalazio u mestima stalnog rasporeda, i kada su počela borbena dejstva to ljudstvo se pod vatrom moralo probijati ka svojim pozicijama. Po njegovom mišljenju, nije isključeno da komanda oružanih snaga Arcaha nije percipirala napad Azerbejdžana kao početak sveobuhvatnog rata i da je polazila od pretpostavke da će posle dva-tri dana Azerbejdžan, prethodno zauzevši izvesnu teritoriju, prekinuti nastupanje, objavljujući svoju pobedu.[25]

Drugi vojni stručnjak, doktor vojnih nauka Konstantin Sivkov, smatrajući kako je Azerbejdžan izveo blagovremenu i potpunu koncentraciju i pripremu trupa za početak nastupanja, istovremeno primećuje da su rukovodstva Jermenije i Arcaha demonstrirala neoprezno ponašanje, što je svedočilo ili o nedostatku informacija o razmerama vojnih priprema Azerbejdžana, ili o potcenjivanju odlučnosti njegovog rukovodstva da počne borbena dejstava punog obima.[26]

Ko je mogao, morao i trebalo da pruži jermenskoj strani stratešku informaciju o početku napada? Ko je mogao, zahvaljujući satelitima, radarima, opremi za praćenje, osmatranje i prisluškivanje, da pruži jermenskoj strani informacije strategijsko-operativnog nivoa o koncentraciji, rasporedu i verovatnim pravcima napada azerbejdžanskih snaga? Ko je mogao, ne skoro na kraju rata, već pre njegovog početka ili na samom početku, da upotrebi moćna sredstva protivelektronske borbe, poput naprednih sistema Polje 21, i tako barem delimično otupi udar bespilotnog arsenala Azerbejdžana, koji je već sa prvim pucnjem 27. septembra počeo da satire i ljudstvo i tehniku jermenske strane upotrebom bespilotnih letelica?

Foto: Vugar Amrullayev/Azerbaijan’s Presidential Press Office 

Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev sa vojnim rukovodstvom tokom posete okruzima Fuzuli i Džabrail u Nagorno-Karabahu, 16. novembar 2020. (Foto: Vugar Amrullayev/Azerbaijan’s Presidential Press Office)

 

Da li je zaista moguće, kako komentariše i David Stepanjan, da u Rusiji nisu znali da se Azerbejdžan aktivno priprema za rat, da Turska još od leta prebacuje tehniku, avione, dronove, instruktore i teroriste u Azerbejdžan? Da li bi se ikada Ilham Alijev usudio da započne tako sveobuhvatan napad u zoni strateških interesa Rusije, a da nije prethodno dobio pristanak?[27]Jermenima nije potreban ruski pešadinac, tenkista ili artiljerac na bojnom polju, već strateška podrška u vidu obaveštajnih podataka, osmatranja i protivelektronske borbe. Zašto je nisu dobili?

Naravno, odgovor u Srbiji svi znaju – zbog Nikola Pašinjana. Ruskom suzdržanošću, međutim, nije kažnjen Pašinjan (političari dolaze i odlaze) već narod Arcaha, isti onaj narod koji je za vreme Velikog otadžbinskog rata podario SSSR-u, kako je u svom pismu Putinu napisao predsednik Arcaha Araik Arutjunjan, oko 90 hiljada boraca, tridesetak generala i nekoliko maršala.[28]

Razlozi ruske uzdržanosti (iako je bilo jasno da je Azerbejdžan poveo rat, nije bilo čak ni verbalne osude ruskih zvaničnika) zahtevaju poseban rad, ali, za kraj, mogu se ukratko navesti neki odgovori. Očigledno je da raspoređivanjem svojih mirotvoraca Kremlj želi da „ima u šaci“ obe strane (jermensku i azerbejdžansku), mada sada nije sasvim očigledno kako ta strategija može da funkcioniše kada prođe pet godina i kada se, na primer, Azerbejdžan jednostavno zahvali Rusiji na uslugama.

Popuštanje Erdoganu

Drugi deo odgovora krije se u očiglednoj želji Moskve da se ne konfrontira sa Turskom, insistirajući na narativu o strateškom partnerstvu, mada istorijsko iskustvo govori, kao i npr. dešavanja u Siriji ili Libiji, da su Turska i Rusija „prirodni neprijatelji“ i da je svako partnerstvo sa Erdoganovom Turskom, kako bi naš narod rekao, „sađenje tikvi sa đavolom“. Neke analitičare u Rusiji, poput Mihaila Demurina, popuštanje Moskve u odnosima sa Ankarom već je toliko zabrinulo da su počeli da povlače paralele između tekućih događaja na Kavkazu i perioda između 1939. i 1941. godine, kada je Staljin na svaki način nastojao da eskivira Hitlera (mislim da je jasno ko bi danas mogao da bude Staljin, a ko Hitler), popuštajući gde god je mogao.

Ali, Erdogan će, po Demurinovom sudu, produžiti antirusku spoljnu politiku (Krim, Ukrajina, Donbas) i nastaviće da podstiče ruske muslimane, ne samo protiv drugih konfesija, već i protiv ruske svetovne vlasti, i da stimuliše separatistička raspoloženja.


  • Izvor
  • Tanjug
  • foto: © Reuters/Stringer/ vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Baš kao i mnoge Trampove pristalice, američki liberalni intelektualci egzistiraju u svetu fantazije u kojem se vodeći dobavljač „međunarodnog terorizma“, američka vlada, doživljava kao fundamentalno benigna sila, rekao je...


Referat Sergeja Baburina, predsednika Međunarodnog Slovenskog Saveta i Međunarodne Slovenske Akademije, na konferenciji „Istočnoslovenska civilizacija: u traganju za jedinstvom“

Povećanje vojnog kontingenta, izgradnja vojne infrastrukture i dalja međunarodna konsolidacija - u 2021. godini NATO će pojačati pritisak na zapadne granice Rusije. U maju-junu, alijansa će održati najveće manevre...


Posle četiri godine špijunske fantastike "Rašngejt", vreme je za poslednje štivo: "Bivši romantični partner" izgrednika sa Kapitol Hila rekao je Ef-Bi-Aju da je njegova bivša ljubavnica ukrala laptop predsednice...

„Amerikanci imaju jednu patološku, malo proučavanu bolest, takav strah da će Rusi videti više nego što bi Amerikanci želeli“


Ministarstvo odbrane Belorusije saopštilo je da je u poodmakloj fazi pregovora sa Rusijom o dobijanju jednog od najsofisticiranijih PVO sistema na svetu. Igor Golub, komandant vazd


Ostale novosti iz rubrike »