„Azerbejdžan ni pod kojim uslovima neće pristati na nezavisnost Nagorno-Karabaha“: Intervju sa Alijevim

- Gospodine predsedniče, ako govorimo o kompromisima, na koje kompromise biste i dalje bili spremni? I postoji li linija preko koje se ni pod kojim uslovima nećete povući?

Alijev: Naš stav je uvek bio vrlo konstruktivan i dosljedan. Takođe se oslanja na norme međunarodnog prava u pogledu sprovođenja četiri rezolucije Saveta bezbednosti UN, koje su zahtevale potpuno, trenutno i bezuslovno povlačenje jermenskih snaga sa naših teritorija. Naš stav se uvek zasnivao na pragmatičnom pristupu i mislim da razvoj događaja za pregovaračkim stolom to jasno pokazuje. Što se tiče „crvenih linija“, to smo vrlo jasno izjavili i kopredsedavajući Minske grupe su toga svesni - ni pod kojim okolnostima teritorijalni integritet Azerbejdžana ne može biti narušen, Azerbejdžan ni pod kojim uslovima neće pristati na nezavisnost Nagorno-Karabaha. Ali u isto vreme, naš predlog je proizašao iz činjenice da u budućnosti jermenska zajednica i azerbejdžanska zajednica treba da mirno žive i koegzistiraju na teritoriji Nagorno-Karabaha. Inače, to se događa, inače, u drugim naseljima Azerbejdžana, uključujući Baku, gde postoji više hiljada jermena, u Rusiji, Gruziji, u drugim zemljama, gde Jermeni i Azerbejdžanci ponekad žive i rade u istom selu i između njih nema protivrečnosti. Zašto se to kod nas ne može postići? Posvećeni smo tome, ali, naravno, posledice etničkog čišćenja moraju biti eliminisane i sve naše interno raseljene osobe moraju se vratiti svojim kućama. Ovde sam vam, u principu, otkrio malo više od osnovnih principa, našeg pristupa mogućim kompromisima.

- Gospodine predsedniče, brutalnost ovog rata već je ušla u istoriju, a vi ste već deo istorije ovog rata. Kako biste voleli da ostanete u istoriji?

- Znate, svaki rat je surovost, žrtve, patnja ljudi, gubitak voljenih, ali razlika je u tome što je za azerbejdžanski narod ovaj rat oslobodilački, a za Jermeniju osvajački rat. Za nikoga nije tajna, a činjenica je, koju međunarodni posrednici već znaju, da takozvana vojska Nagorno-Karabaha ne postoji. Danas, u udruženju koje tako naziva jermenska strana, 90 posto vojnika su državljani Jermenije, jermenska vojska ih registruje i poziva na služenje vojnog roka i šalje na okupirane teritorije Azerbejdžana: u Agdam, Fizuli, Džebrail, Kelbadžar, Kubatli, Lačin, Zangelan. Pitanje je - šta oni tamo rade? Danas su jermenske okupacione snage na međunarodno priznatim teritorijama Azerbejdžana. I ovo ništa ne može opravdati: ni sa stanovišta međunarodnog prava, ni sa stanovišta ljudskog morala. Trideset godina je nemoguće voditi politiku sprečavanja Azerbejdžanaca da uđe u svoju zemlju predaka. To su iste teritorije na kojima jermensko stanovništvo nikada nije živelo. Druga je stvar što je tamo sve uništeno, a za povratak tamo je potrebno puno vremena i truda, ali takav stav nikako ne može biti opravdan. Stoga se mi i naši službenici borimo i umiremo na azerbejdžanskom tlu, a jermenski vojnici umiru na zemlji koju njihova vlada želi da održi pod okupacijom.
Čitajte više na Sukob u Nagorno-Karabahu - pregled situacije