Domeni i hosting
Početna stranica > Novosti

Od Ararata do Beograda: Osmeh boginje osvete

Od Ararata do Beograda: Osmeh boginje osvete
30.09.2020. god.
Malo je poznato da je jedan od najvećih jermenskih nacionalnih junaka dobar deo života proveo u Srbiji. Ovako je to bilo...

 


Dvadesetih godina prošlog veka Berlin je bio prilično čudno mesto. Prestonica carstva koje je izgubilo rat, glavni grad nove Vajmarske republike, pun nezadovoljnih demobilisanih vojnika koji, okupljeni u desničarske milicije, neprestano ratuju protiv levičarskih stranaka i same države. Sprema se jedna od najvećih inflacija u istoriji.


U tom haosu po Berlinu mota se i jedan jermenski student, dvadesetpetogodišnji Sogomon Telirijan. Prispeo je u grad početkom 1921. godine, a već krajem februara je promenio stan. Činilo se da traži nešto jeftinije, pa je dospeo u Šarlotenburg. Samo on je znao da se ne radi o novcu. Uselio se kod nekih studenata, takođe Jermena. Sustanari ga takoreći nisu ni upoznali, pošto ga nije bilo po ceo dan. Kada bi došao da prespava, uglavnom je ćutao. Otpisali su mu to na učenje, prilagođavanje velikom gradu. A Sogomon je tragao.


U glavi mu je stalno bilo naređenje da mora da nađe Broja jedan. Taj čovek, označen samo pseudonimom, iz Turske se preselio u Berlin. Oni koji su ga poslali u Nemačku znali su samo toliko. Njegovo je bilo da ga nađe. A kada ga nađe...

Potraga za Brojem jedan

Sogomon nije bio bez iskustva u poslovima konspiracije. Ipak, zadatak koji je dobio od Šahena Natalija bio je važniji od svih dosadašnjih. Bio je deo „Operacije Nemeza”, koju je Jermenska revolucionarna federacija pokrenula kako bi osvetila genocid nad svojim narodom. Natali je bio predvodnik operacije. Sastavljena je lista od 200 turskih imena, onih koji su najviše okrvavili ruke. Osudili su ih na smrt, a Sogomon je bio jedan od onih poslatih da izvrše presudu. Prvo je u Istanbulu likvidirao jermenskog izdajnika koji je Turcima omogućio da sakupe jermenske intelektualce i ostale ugledne ljude i nedugo zatim ih, kako bi obezglavili stanovništvo, likvidiraju. Drugi zadatak bio je daleko teži. Valjalo je naći onog Broja jedan, čoveka najodgovornijeg za genocid nad Jermenima. Nekoliko dana pre preseljenja u Šarlotenburg sreća mu se osmehnula. Ili ona Nemeza, boginja osvete.

Sogomon je, uobičajeno, pošao u bioskop. Dok se mimoilazio s trojicom ljudi, učinilo mu se da pričaju na turskom. Obratio je pažnju. Glavni među njima bio mu je poznat. Krupan čovek, bradat. Još jedan pogled, i gotovo da je bio siguran. Ipak, sumnji nije smelo da bude mesta. Pratio je trojku, sve dok se nisu zaustavili na blagajni bioskopa. Potom je jedan od njih oslovio onog krupnog bradonju sa „paša”, i sagnuo se da mu celiva ruku. Svaka sumnja je razvejana, pred njim je stajao Broj jedan.


Mehmed Talat-paša, bivši veliki vezir, bivši ministar unutrašnjih poslova Turske, čovek koji je zajedno s Enver-pašom i Džemal-pašom činio trijumvirat paša koji je vladao Turskom tokom Prvog svetskog rata. Talat-paša je bio čovek koji je naredio hapšenje jeremenskih intelektualaca 24. aprila 1915. godine, upućenih u grad Dijabekir, u internaciju. Tamo nikada nisu stigli, sprovodnici su ih pobili, a to je bio okidač za još strašniji događaj, genocid nad jermenskim narodom u Otomanskoj imperiji. Krajem maja Talat-paša potpisao je i Zakon o preseljenju stanovništva, kojim je genocid ozakonjen. Kasnije, kad su mu strane diplomate spočitavale da će kad-tad odgovarati za stravični zločin, odgovorio je da nema pred kim da snosi odgovornost, pošto Jermena više nema. Ispostaviće se da ih je ipak bilo... Jedan od njih je bio i Sogomon.


Posle rata trojicu paša su Nemci izvukli na sigurno. U Turskoj su u odsustvu osuđeni na smrt. Formalno, pošto ih niko nije ni tražio. Talat je živeo u Berlinu, pod lažnim imenom. Pustio je bradu, ali se slobodno kretao gradom, uvek u pratnji dvojice telohranitelja. I baš tog Talat-pašu Sogomon je tražio i našao.

Dobro jutro, Talat-pašo!

Telirijan je za pašom ušao u bioskop. Razmišljao je da li da odmah deluje ili da čeka povoljniju priliku. Na film nije obraćao pažnju. Umesto pokretnih slika na platnu pred očima su mu igrale slike pobijenih jermenskih žena i dece. Kada se film završio, Sogomon je rešio da prati pašu i utvrdi gde stanuje. Turčin i njegov pratilac zaustavili su se ispred jedne vile u Šarlotenburgu. Ušli su unutra, dok je Telirijan bezuspešno obigravao okolo. Brzo je shvatio da je gotovo nemoguće da se neprimećen probije unutra. Ipak, baš u zgradi preko puta se izdavao stan. Već sutradan se preselio tamo.

Ubrzo je ustanovio da je paša načinio kobnu grešku. Uspostavio je dnevnu rutinu. Svakog jutra bi iz kuće izlazio tačno u 11 sati. Ponekad bi to bilo s telohraniteljima, ponekad bez njih. Vraćao se u rano popodne, pa opet izlazio. I tako svakog dana. Sogomon je rešio da nema vremena za gubljenje, ko zna šta može da se desi da paša opet nestane.


Talat-paša je i 15. marta 1921. godine tačno u 11 sati izašao iz kuće. Bez telohranitelja. To je gotovo ozarilo Sogomona, koji je stajao na drugoj strani ulice. Držeći ruku u džepu, krenuo je za pašom. Kada je bio u istoj ravni, ubrzao je i pretekao ga. Prešao je ulicu, našao se nekoliko koraka ispred Turčina. Onda se naglo okrenuo i pošao mu u susret. Hteo je još jednom da se uveri da se zaista radi o Broju jedan. Da ne pogreši, da ne strada nevin čovek. U glavi mu je odzvanjalo naređenje s kojim ga je Šahen Natali ispratio na put:


„Raznesi glavu ubici našeg naroda! Posle toga, nemoj da bežiš! Ostani na poprištu, stani nogom na leš i predaj se policiji!”


Mimioišao se sa pašom i bio potpuno siguran. Stao je posle dva koraka. Berlinskom ulicom odjeknulo je:


„Dobro jutro, Talat-pašo!”

Čuvši pozdrav na turskom jeziku, paša se okrenuo. To je bila konačna potvrda koju je Sogomon čekao. Talat je razrogačio oči. Kako i ne bi, kada se našao suočen s cevi „lugera”. Okrenuo se u pokušaju da pobegne. Sogomon je povukao obarač. Odjeknuli su pucnji. Po nekim izvorima, samo jedan. Po drugim četiri – dva u glavu, dva u leđa. Tek, paša se mrtav stropoštao na pločnik. Osveta je izvršena, Nemeza je namirena. Sogomon Talirijan nogom je stao na leš zlotvora jermenskog naroda.


Kad su prolaznici, privučeni pucnjavom, nagrnuli, atentator je počeo da viče na nemačkom:


„Ja sam Jermenin! On je Turčin! Ovo nije stvar Nemačke!”


Tada je ispustio pištolj. Svetina je nagrnula, krenuli su u linč. Neko ga je udario ovećim svežnjem ključeva, dok su drugi dohvatili motke. Sogomon je pokušao da pobegne i natrčao na policajce. Mirno im se predao.



Suđenje

Suđenje je počelo 2. juna. Kako je ubistvo odjeknulo, to je maltene ceo svet pomno pratio suđenje. To su Sogomon i njegovi drugovi iz organizacije i priželjkivali. Stizali su telegrami, na stotine njih, sa zahtevom da se mladi student oslobodi. Novinari su opisivali tihog studenta koji je mirno sedeo na optuženičkoj klupi. A onda je Sogomon počeo da priča. Odjeknule su njegove reči da jeste ubio čoveka, ali nije ubica.

Potom o sebi, o detinjstvu. Kako je sa ocem, početkom 20. veka, dospeo u Srbiju, u Valjevo, gde je stari Hačadur otvorio prodavnicu kafe. Kako je, po izbijanju Prvog svetskog rata, pohitao nazad u Jermeniju, gde se pridružio snagama generala Antranika Ozanijana koje su ratovale protiv Turaka.


Front je bio nedaleko od jermenskog grada Van. Posle genocida, do Sogomona su počeli da stižu glasovi da se desilo nešto strašno. Po svedočenju njegove unuke, Anice Melikijan Šolaje, koja živi u Beogradu, on je bio određen u jedinicu koja je po okolnim šumama i pećinama tragala za preživelima, uglavnom decom.

ZA I PROTIV

Turska do danas poriče genocid nad Jermenima 1915. godine. Ukazivanje na to je po njihovom zakonu kažnjivo, često i opasno. Tako je nobelovcu, turskom piscu Orhanu Pamuku 2005. godine suđeno zbog „uvrede Turske”.

Nasuprot tome, više od dvadeset zemalja je masovne pokolje Jermena označilo kao genocid. Prošle godine je i papa Franja rekao da je stradanje Jermena „prvi genocid u 20. veku”. Turska se bunila, pa reč neko vreme nije korišćena, sve do juna ove godine, kad je papa ponovio svoj stav, i žestoko osudio svako poricanje. U mnogim zemljama, kao što su Francuska i Grčka, poricanje genocida nad Jermenima kažnjivo je čak i zatvorom.

Tako je naišao i na svoju dvanaestogodišnju nećaku, od koje je saznao strašnu istinu. Osamdeset i pet rođaka je pobijeno na najbrutalniji način. Među njima i njegova majka. Posle toga stalno mu je dolazila u san i govorila da ih osveti. Opisivao je sudu strahote pokolja, ono što je lično video, i ono što je samo čuo. U nekoliko rečenica, ubica na optuženičkoj klupi pretvorio se u žrtvu.

Odbio je dalje da svedoči o pokoljima. Umesto njega, sud je pozvao profesora Johanesa Lepsiusa, najvećeg nemačkog stručnjaka za Jermeniju. Od njega je nemačka i svetska javnost čula još štošta. O ranama na koje je utrljavana so i sirće. Delovima tela guranim u usta. Deci koju su majke bacale u Eufrat, kako bi ih spasle mučenja. Reke crvene od krvi Jermena. Mučitelje, koji se smeju i fotografišu. Sudu su predočene i te fotografije.


Činjenice o gotovo milion i po pobijenih Jermena. Upravo to su Sogomon i drugovi i želeli da postignu. Da se čuje za genocid, za tragediju Jermena. Inače, ko bi obraćao pažnju na neki nepoznat narod u Turskoj? Verovatno bi se pokolj brzo zaboravio, kao što je i počeo da se zaboravlja.


Suđenje je trajalo samo dva dana. Porota je većala dva sata. Sogomon Telirijan oslobođen je svih optužbi. Kako bi ga zaštitili od verovatne turske osvete, Nemci su mu dodelili novo ime, kao i sve papire.

Ljubav u Tbilisiju

Pod imenom Saro Melikijan otputovao je u SAD, gde se nastanio u Klivlendu. Brzo se snašao i počeo uspešne poslove. A onda je stiglo pismo...

Pisala mu je Anaid Tatkijan. Po nedavnom svedočenju njihove unuke Anice ovom novinaru, Sogomon je u toku rata išao na oporavak u Tbilisi. Bio je običaj da bogate jermenske porodice primaju ratnike na odmor i oporavak. Između Sogomona i kćerke domaćina Tatkijana, Anaid, planula je ljubav.


Rat ih je razdvojio. Anaid četiri godine nije znala ni da je Sogomon živ, sve dok nije otvorila novine sa vestima o atentatu. Neznano kako, verovatno preko brojnog jermenskog rasejanja, našla je njegovu novu adresu u SAD i poslala ono pismo. On joj je odgovorio pozivom da dođe kod njega i poslao novac za put. Međutim, Jeremenija se u međuvremenu našla u Sovjetskom Savezu, pa pasoš nije bilo lako dobiti. Odbili su je, a onda su ona i njena sestra, koja je trebalo da putuje sa njom, naišle na mesnog moćnika. On im je pomogao, pa su pasoši ubrzo stigli. Otplovile su za Marselj.


Anica Šolaja danas kaže da je s njima, kao pratnja, išao neki Turčin iz komšiluka. I on je poslovao u SAD, pa ga je otac Tatkijan zakleo da mu pazi kćerke na dugačkom putu. Bilo je to vreme kada se nije lako putovalo, a pogotovo to nisu činile mlade devojke, potpuno same. Zanimljivo je da im je, kad je brod pristao u Istanbul, Turčin pokazivao tamošnje znamenitosti. Među njima, i kuću Talat-paše, kojeg je ubio neki jermenski terorista. Baš onaj s kim je Anaid hitala da se nađe.


U Marselju su ih odbili za američke vize, pa se sestra vratila nazad. Anaid je imala uputstva od Sogomona: morala je da se javi nekim njegovim poznanicima, koji bi je onda uputili dalje. I tako od stana do stana, od porodice do porodice. Prava mreža saradnika. Kada su Telirijana izvestili da ona ne može do Amerike, on je rasprodao sve što je imao u Klivlendu i došao u Marselj. Tamo su se venčali. Kako povratka u SAD nije bilo, da odu u Sovjetski Savez nije im padalo na pamet, odlučili su se da se nastane u Jugoslaviji. Tamo je bio Sogomonov otac, i još neka rodbina, i dalje u Valjevu. Pored toga, Telirijan je tokom boravka u Srbiji stekao i prijatelje.

„Luger” u Dunavu

Tako se porodica Telirijan, odnosno Melikijan, nastanila u Beogradu, u Knez Danilovoj ulici. Sogomon, ili Saro, odlučio je da nastavi porodični posao. U Kolarčevoj broj 7 otvorio je pržionicu i prodavnicu kafe, „Vardar”. Anaid i on dobili su dva sina, Šahena, 1925. godine, i Zavena, 1929. godine. Živeli su mirno, a „Vardar” je ubrzo postao zvanični dvorski snabdevač kafom. Po svedočenju sina Zavena, vozikao se okolo u svom kamionetu „ford”, i isporučivao kafu. Živeo je mirno, omiljen među komšijama i prijateljima.



Postoji i priča da je povremeno dolazilo do trzavica. Sin Šahen svedočio je Babkenu Simonjanu, danas profesoru univerziteta i počasnom konzulu Srbije u Jermeniji, da je tridesetih godina Turska od jugoslovenskih vlasti zvanično potraživala teroristu Sogomona Telirijana. Odnekud su saznali da živi u Beogradu i poslali potražnicu.


Tokom te potrage, šef beogradske policije pozvao je Sara na razgovor. Bili su dobri prijatelji, lovci, članovi istog lovačkog udruženja. Pitao ga je da li poznaje nekog Jermenina njegovih godina, a prezimena Telirijan. Umesto da počne da vrda, da se pravi lud, Sogomon je hrabro odgovorio da je to on, glavom i bradom. Onda je ispričao priču o genocidu, pa priču o atentatu. Jugoslovenska policija odgovorila je Turcima da niko s tim imenom ne živi u Beogradu.


Melikijani su u Beogradu preživeli i Drugi svetski rat. Na samom početku rata Sogomon je onaj „luger” bacio u Dunav. Bilo je previše opasno da ga drži u kući. Ako bi ga Nemci našli, to bi značilo smrtnu presudu za celu porodicu.


Rat se okončao, ali je uz zemlju oslobođena i imovina porodice. Radnja im je nacionalizovana. Na sve to, tako naglo osiromašenim, zatvora je dopao i mlađi sin Zaven, koji ih je izdržavao svirajući violinu u orkestru Narodnog pozorišta. Ispisivao je parole protiv nove vlasti, pa je godinu dana proveo na robiji. Posle sinovljevog oslobađanja Sogomon Telirijan rešio je da opet s celom porodicom krene na put. Preko Trsta su dospeli u Maroko, gde je postojala brojna jermenska zajednica. Namerili su da tu sačekaju vizu za SAD. Zaven je u međuvremenu otišao u Pariz, na studije, dok se Šahen sa suprugom i malom kćerkom Anicom vratio u Beograd.


Konačno, Anaid i Sogomon su posle pet godina čekanja dobili vizu i otputovali u Kaliforniju. Tamo je u jermenskoj zajednici dočekan kao heroj, iako je bio tih i miran čovek koji o svom poduhvatu nikada nije voleo da govori. Ponekad je držao patriotske govore, ali nije previše pominjao Talat-pašu i atentat. Umro je 23. maja 1960. godine. Anaid je takođe umrla u SAD, osamdesetih godina. Atentatoru na Talat-pašu je na groblju Arfag u Freznu (Kalifornija) podignut veličanstven spomenik: na vrhu visokog granitnog stuba zlatni orao koji ubija zmiju!

Politikin zabavnik

Broj: 3382 2016.
Autor: Nemanja Baćković
Ilustrator: Milan Ristić


  • Izvor
  • Tanjug
  • Ilustrator: Milan Ristić / Politikin zabavnik/ vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

"Nikada ovaj aksiom nije bio slikovitije prikazan nego tokom dugotrajnog rata Klintonove administracije protiv Srba tokom 1990-ih. Klintonova administracija, čiji je Blinken bio važan član, omogućila je dolazak međunarodnih...


Zahvaljujući redovnim vojnicima zemlja u slučaju potrebe može mobilisati dva miliona obučenih boraca, ali da li je to jedini razlog? Dva puta godišnje ruska armija organizuje prijem regruta od 18....

Piše: Vladimir Prebiračević Direktor Srbsko-Ruskog centra „Majak&ld


Dok iza filma o „genocidu“ u Srebrenici stoje Bakirova Bosna, NATO i Evropska unija sa ogromnim kapitalom, mi se ovde preganjamo sa pokušajima da se „Bitka za Košare“ onemogući....

U kasnu jesen 1915, dok neprijatelj svom silinom nadire na Srbiju, povlače se žitelji severnijih srbskih varoši ka južnim krajevima. U Kraljevo se tada sliva više desetina hiljada izbeglica....


Učešće u svetskom konfliktu završilo se fatalno po Rusiju. Ona nije samo doživela poraz, nego i haos, raspad armije i revoluciju. Pa ipak, u tom ratu je bilo i...


Ostale novosti iz rubrike »