155 godina od rođenja Knuta Hamsuna „pisca sa dalekog severa“

Zadivljujući su čak i sami datumi njegovog rođenja i smrti (1859-1952): počeo je književničku karijeru dok su još bili živi Dostojevski, Tolstoj, Ibzen, Bernson,  prekoračio  granicu HH veka, verovao u Treći rajh i preživeo njegov krah, gladovao,  kupao se u novcu, dobio Nobelovu nagradu, bio slavan, zatim od svih zaboravljen i trebalo mu je samo još pet godina života pa da doživi  lansiranje prvog veštačkog satelita u Zemljinu orbitu. 

Genijalni štreber

Knut Hamsun se rodio  u siromašnoj  seljačkoj porodici,  pa je još kao   dete  bio prinuđen da radi pomažući majci  i  zbog toga nije završio školu. 

Celokupno  oficijelno obrazovanje koje je tokom celog života stekao sastojlo se od ukupno 252 školska dana koliko je pohađao nastavu (otprilike jedan razred). 

Životno iskustvo  iz kojeg je crpeo materijal  za ceo dalji život  i za formiranje  spisateljske ličnosti, Hamsun je dobio dok je  gladovao i skitao po Americi i  Norveškoj  radeći fizičke poslove.   Uporedo sa Maksimom Gorkim,  Hamsun je  je bio među prvim piscima nove  formacije „koji su se podigli sa dna„.   Na kraju  XIX  i početkom   XX  veka takva biografija za umetnika je bila idealna.  Kasniji uspeh (Hamsun je već imao 30 godina)  došao mu  je  nakon objavljivanja romana „Glad“ koji ga je odjednom svrstao među glavne pisce svoga doba.  U mnogome   roman uspeh  duguje temi koju obrađuje:u njemu je Hamsun opisao  dane svoge bednog života u prestonici Norveške,  stanje  psihe  čoveka  koji se nalazi na granici  da umre od gladi. 

Ibzenu rekao u lice: “Krajnje je vreme da siđete sa književne scene!„

Hamsun je bio jedan od najskandaloznijih figura  u književnosti  kraja XIX – početka HH veka.  Dugo vremena je krstario  po  celoj Norveškoj  držeći predavanja  u kojima je objašnjavao razliku između savermene  i književnosti prošlosti. Propovedao je dubinsko porinuće pisaca u dušu književnog junaka,  psihologizam i krajnji realizam. 

„Krajnje je vreme  je da odete!„ govorio je on prvo u lice norveškim klasicima Ibzenu i Bernsonu,  koji su sedeli u prvom redu.  Začuđujuće jeste,  ali mu zbog toga niko nije  „zavrnuo šiju“,  mada su neki kritičari pozivali da mu se nešto slično uradi.  
Ma kavi bili Hamsunovi odnosi prema piscima starije generacije,  on je uvek umišljao da su oni obavezni da mu pomažu,  kako finansijski tako i propagirajući njegova dela. 
I, makar koliko to izgledalo čudno „ pisci  matorci „su to i radili izalzeći mu u suret u svemu,   svesni koliko je Hamsun zanačajan za norvešku i svetsku kulturu. 

Nobelovac postaje 1920. 

Godine 1920.  Hamsun dobija Nobelovu nagradu za književnost sa obrazloženjem:
„Za monumentalno delo „Plodovi zemlje „ o životu norveških seljaka  koji su sačuvali svoju vekovnu privrženost  zemlji  i vernost patrijarhalnim tradicijama „. 

Napisao je više od 30 romana,  bezbroj priča, članaka,  eseja, i za sve to vreme nijedan promašaj,  ništa  što bi imalo efemernu vrendost. 

Seljački fašizam

Junaci Hamsunovih književnih dela su strasni,  ali ta strast pokazuje i tamnu stranu.  U njihovim karakertima  je skriven neki naivni, prirodni cinizam.  

U svojoj publicistici Hamsun je   nejendokratno   odvraćao čitaoca od pacifizma,  tvrdeći da  rat nije neka neprirodna pojava.  Po njegovom mišljenju rat koji se vodi radi  zadoviljenja živtnih poterba države  je deo samog života.  U takvoj poziciji  dolaze do izražaja   seljačaki koreni kojima je on tako voleo da se hvali. 
Za seljaka je  klanje  domaće životinje  bilo nešto nephodno, i nazvati takav odnos prema živim bićima surovim,  mže samo neko ko živi u gradu i koji  nikad nije upoznao mukotrpan seljački život. 

Protivnik progresa

Hamsun je negirao progres   verujući da će se  novi svet osloboditi od svih nanosa dekadencije  koje kje  donela zapadna civilizacija.  Bio je ubeđen da  spasenje može doneti samo surova istina,  a ne komforna lakirovka. 

Mlada Nemačka  će osvežiti zaparloženi Stari svet

Hamsun je bez  razmišljanja  grdio Englesku,  Ameriku i ceo Stari svet  smatrajući da će  uskoro doći novo vreme koje će u taj zaparloženi svet doneti mlada Nemačka.  
Mogu se razumeti  Hamsunova stremljenja k novome na samom početku HH  veka.   Epoha humanizma je prošla sa XIX vekom,  a takvi pisci kao što su bili Tolstoj,  Čehov,  Dostojevski  ne mogu se pojaviti pre revolucije i svetkog rata.   Da bi se pod nogama osetio čvrt oslonac,  neophodna je bila nova filosofija  koja bi bila u stanju da oprvda sve ono što je u svetu stvoreno u prvoj polovini HH veka,  pa je Ničeova ideja o nadčoveku dbro došla . 

Ideja o nadčoveku primenljiva u svim,  čak i protivurečnim, totalitarnim režimima

Pokazalo se da se  ta ideja može primeniti  u bilo  kojim totalitarnim režimima,  čak i onim koji su po svojoj suštini protivurečni jedan drugom. 

Tako je Gorki verovao da će  novi čovek biti stvoren u Sovjetskom Savezu, dok je,  pak,  Hamsun,  sa svoje strane,  smatrao da nove ljude stvaraju  Hitler i  Gebels. 

Međutim,  tražiti ničeovske korene u Hamsunovoj  naklonosti prema Nemačkoj, bilo bi odveć jednostavno zato što su njegove ničeovske ideje bile tako udaljene od  ideja ncional-socijalizma  kao što su i ideje naconal-socijalzma bile daleke  od tačke gledišta Jevreja na ulogu svog naroda u istoriji.  

Govoriti s punom uverenšću zašto je Hamsun baš odabrao nacistički  Nemačku kao svoj državni ideala predstavljalo bi krajnju uobraženost.  Što daješ više odgovora  vezanih s uzajamnim odnosima Hamsuna i Nemačke, tim iskrsava sve veći broj pitanja. 

Uvek iskren u svojim ubeđenjima

Hamsun je uvek bio iskren u svojim ubeđenjima  i sa punom oziljnošću je verovao u svetlu budućnsot Norveške pod rukovdstvom Nemačke,  a krvavu okupaciju na čijem je čelu bio Kvisling smataro je  nesporazumom. 

Upravo je ta tema bila glavna na jedinstvemnom susretu  Hamsuna s Hitlerom,  i  upornost pisca po tom pitanju je izavala jarost firera. 

Razumeti da li se posle tog susreta pokolebala njegova vera u Rajh,  dosta je složeno. 

Uputno bi bilo razmotriti još jednu,  reklo bi se,  ne bš tako značajnu činjenicu, iz  Hamsunove biografije.  U prvo vreme on je crpeo nadahnuće iz ideja fašizma, ali od 1938.   pa sve do kraja života nije mogao napisati nijedan red proze.  

Zbog „čistog  viteštva„ napisao nekrolog  Hitleru

Mnogi  su vezivali njegov odnos prema Hitleru osobinom svojstvenom piscu:uvek je terao inat društvu.   Kad je krajem rata postalo poznato da je Hitler izvršio samoubistvo,  Hamsun mu je napisao nekrolog  u kome je firera nazavao „borcem za prava naroda“,  premda su ga njemu bliski ljudi molili da to ne čini jer je bilo jasno da će režim Kvislinga  u Norveškoj pasti za dva-tri dana. 

Posle je on sinu objašnjavao  svoj motiv: “.  .  .   zbog čistog viteštva,   sine,  zbog čistog viteštva.  .  .   „

Vi ste tako meki,  mister Molotov

Na sudu posle rata Hamsun je lagao  govoreći da ništa nije znao o zločinima fašista jer je „sve vreme bio zatvoreniik u  radnom  kabinetu na   drugom spratu svoje kuće.„

Nije se odrekao svojih ubeđenja, nije priznao da je kriv, bez obzira što su prikaznai kadrovi iz nemačkih „logora smrti„. 
On je hteo to suđenje  za razliku od vlasti koje su nastojale da se sačeka do delo ne počne da se zaboravlja inscenirajući pri tom  psihijatrijsku eskpertizu koja je utvrdila dijagnozu „staračka slaboumnost„. 

Ironijom sudbine  ishod Hamsunove optužnice rešavao se u Moskvi.  Dan pre izricanja presude u Norveškoj    je bila formirana nova koaliciona vlada,  i  svi  minstri u njoj su znali šta je bilo rečeno u Moskvi u novembru 1944. g. 

Tada su se  norveški mnistri u izgnnastvu Trigve Li (koji će kasnje postati prvi genralni sekretar OUN) i Terje Vold,   susreli sa Molotovom koji je zahtevao da  se svim ratnim zločincima  koji su podržavali fašistički režim sudi  sa svom primenom strogosti zakona. 

Ali kad je je na red došao Knut Hamsun,  surovi Molotov je najednom promenio lice.  

Kasnije je Trigvi Li ovako opiso taj susret:
„Kad je Vold saopštio Molotovu da  Hamsuna u Norveškoj tretiraju kao nacistu i nameravaju da mu sude, Molotov je napravio dugu pauzu,  očevidno nezadovoljan.  Rekao je da treba Hamsunu sačuvati život.  Pisac koji je napisao „Viktoriju „ i „Pana „je veliki umetnik i njemu ne treba suditi kao običnom nacisti.  Velikom umetniku treba omogućiti da spokojno proživi svoj vek „ rekao je Molotov.   Tu se u razgovor umešao  norveški ministljr pravde koji je izgovorio onu svju čuvenu rečenicu: “You are too soft,  mr.   Molotov „(Suviše ste meki,  mister Molotov.)

Govor na suđenju - poslednja blistavo odigrana uloga

Govor koji je Hamsun održao na svom  suđenju imao je za cilj u prvom redu da unese zabunu kod svih koji nisu bili ravnodušni rema njegovom  stavralaštvu.  Taj govor je bio njegova poslednja blistsvo odigrana uloga .  Kao da je iz ribarevih   ruku iskliznula  riba i skrila s-e u mutljagu. 

Dugo je govrio o tome kako voli Norvešku, da  je sve što je radio bilo isključivo usmereno na dobrobit zemlje,  kleo se da ništa nije čuo o ratu,  smatrao  da nije zaslužio da bude osuđen. 
S druge stane, on se nijednom jedinom rečju nije odrekao svojih uverenja,  nije se izvinuo svojim sunarodnicima stradalim od fašista. 

U jednimn norveškim novinama je izašao u to vreme ovakav osvrt na utisak koji  je Hamsun ostavio na  suđenju:
„Evo kakav je utisak ostavilo suđenje Hamsunu: stari i slepi velikan se probijao krroz šumu,  išao jednom njemu dobrom poznatom stazom, dok istovremeno njegovi teški postupci mešaju pod nogama saputnika  sitno šipražje.  Možda se on upravo tako probijao  i za vreme rata kad nam je naneo ovu neverovatnu štetu ? Moj odgvor je  nedvosmislen „da „. 

Njegova sopstevna završna reč,  inače veoma efektivna, može izgledati da svedoči protiv njega,  ali ja smatram da baš taj govor potvrđuje moje mišljenje.  

Sve njegove rečenice, njegove pauze,  pune su one dramatske snage  kao  i njegovi novinski članci i sentence, kojima su tako lako i uspešno koristili nacisti u svojoj agitaciji i propagandi. 

Kakav je moj zaknjučak iz svega ovoga? Hamsun,  taj slepi velikan,  takođe se kretao  po šumskom bespuću i  za vreme rata i mi ga ne možemo smatrati pravno  nesposobnim i moralno ga osuditi. 
Za samog Hamsuan situacija je postala složena- to je  tragedija ;ali za istoriju književnosti,  to je drama koja se završila zantno bolje nego što smo mi očekivali „. 

Presuda

Sud je   Hamsuna proglasio krivim za saučesništvo sa neprijateljem,  ali kazna je bila začuđujuće blaga: pisac je obavezan da plati kaznu u iznosu od 425.  000 norveških kruna (oko 80.  000 dolara  po tadašnjem kursu ).  Tako je ostao na slobodi,  ali  mu je istovremeno konfiskovana imovina. 

Na zaraslim stazama

U polsenjim godinama svesnog života  Hamsun je svu svoju   snagu   usmerio na izdavanje poslednje knjige koju je počeo pisati u psihijatrijskoj bolnici,  a završio u  staračkom domu  gde  je bio  smešten posle izricanja presude. 

Svi koji su ga posećivali pričali su da je Hamsun sedeći u  bednom sobičku prepunom stenica i staračkog zadaha,  bio srećan.   On je ponovo mogao da piše .  Iskoristio je sve mogućnosti kojima je raspolagao da objavi tu knjigu pre svoje smrti,  premda je izadvač insistirao na tome da knjiga izađe pošto autor umre jer njegovo ime na koricama neće izdavaču doneti ništa dobro. 

Hamsun je dobio i tu, poslednju u svom životu bitku: knjiga „Na zarslim stazama „ objavljena za njegova života  i postigla je uspeh. 
Posle njenog objavljivaenja svima je postalo jasno da se sintagma „slaboumni starac  „ ni u kom slučaju ne može primenti na Knuta Hamsuna. 

Do današnjih dana mnogi režiseri  odbijaju da postave na scenu njegove drame, dok čitaoci složmo odustaju od kupovine njegovih knjiga. 

Neki pokušavaju da ličnost Hamsuna razdele na pisca i političara,  ali im to ne polazi za rukom. 

Bilo kako bilo, ali intersovanje za „pisca  sa dalekog severa„  kako je Hamsun  sebe nazivo,   ne jenjava ni duže od pola veka od njegove smrti. 


Branko Rakočević