Težnja stvaranja „Velike Albanije“ — san ili realnost?

Da li je želja Šiptara da sednu za pregovarački sto i započnu dijalog realnost, ili samo maska ispod koje se sakriva njihova, još od Prizrenske lige težnja, da stvore Veliku Albaniju?

Hoće li podpomognuti mentorima sa Zapada, za čiju su «naklonost» godinama izdvajali značajna sredstva uspeti da svoje želje ostvare, ili će one ostati samo želje, zavisi umnogome od nas samih.

Put kojim sada biramo da koračamo može biti prav i popločan našim čvrstim stavom, ili prepun nesigurnih krivina, iza kojih nas mogu sačekati još nečije megalomanske želje.

Analizu šiptarskih težnji za stvaranjem velike Albanije, za News Front dao je stručnjak za bezbednost Ilija Životić.

              «Što pre narod u Srbiji shvati da politika nema nikakve veze sa stanjem na Kosovu i Metohiji bolje ćemo rešenje problema naći. Za Šiptare je totalno nebitan politički oblik vladavine u Srbiji. Da li su na vlasti u Beogradu komunisti, radikali, naprednjaci ili demokratske snage, to za njih nema veze. Razlog je taj što oni na Kosovo i Metohiju nikada nisu gledali kao na političko, već kao na geostrateško pitanje. Njima je oduvek, još od Prizrenske lige, bilo samo do stvaranja velike Albanije.

Nikada oni nisu bili za neke političke pregovore. Nikada nisu tražili da participiraju u centralnoj vlasti Srbije na osnovu njihovog broja. Ne oni su oduvek tražili nezavisnost. Same terorističke aktivnosti koje su oni sprovodili nikad nisu bile radi osvajanja vlasti, ne one su bile etnoseparatističke i to je trebalo prepoznati i u skladu sa tim dejstvovati. Kada su te terorističke grupe prerasle u gerilu to je trebalo prepoznati i prilagoditi borbu. A nije.

Podsećam, Šiptari su još 1992 proglasili nezavisnost Kosova, formirali vladu u egzilu i krenuli da skupljaju novac preko dijaspore za taj projekat. Da li su imali podršku Zapada za to? Da, jesu, ali ne potpunu.

To je bila podrška sa strane ne još uvek totalna i bezuslovna a nekoliko godina ni javna. Tek nekoliko godina kasnije usled jačanja šiptarskog pokreta, priliva ogromnog novca raznim lobistima i naše nemogućnosti da rešimo problem, ona postaje jaka. Da smo na vreme u samom početku eliminisali tzv. OVK kada je to bila samo jedna grupa, bolje rečeno banda od 20 ljudi, sprečili bismo omasovljenje, a samim tim i podršku Zapada. Jer Zapad je u potpunosti, ne računamo podršku pojedinih delova službi, počeo da ih javno i glasno na svim stranama podržava kada je shvatio da oni, Šiptari, stvarno mogu da uzmrdaju Srbiju.

Da li smo grešili na Kosovu? Jesmo, i politički i vojno-policijski ! Da li nas je to koštalo? Jeste i to preskupo, u svakom pogledu ! Zato ovaj unutrašnji dijalog ne sme dovesti do pogrešnog izbora.

Mi sada možemo izaći sa najboljim, najpravednijim predlogom u Istoriji, ali ako nas ne podrži bar jedna velika sila, koja može uticati na Šiptare ili njihove mentore, džabe trošimo vreme.

Devedesetih su nam puna usta bila kako Albanci plaćaju lobiste da rade za njih, potplaćuju strane političare, a sve to vreme mi smo mogli dati nekoliko puta veći novac za našu stvar. A nismo. Učili su nas da pravda pobeđuje.

Jedan stari mislilac je rekao:»Veruj u pravdu samo kada si ti taj koji je deli, ili ako si mnogo dobar sa njim».

Amerika ne veruje, niti sprovodi pravdu. Samo sprovodi svoj interes. Zašto je 90 ih nismo ubedili da je jaka Srbija njen interes, već su ih Albanci ubedili da je bolje da im oni budu ratni saveznik protiv nas. Nadam se da se to neće ponoviti. Možda je sada prilika da ubedimo Zapad da je njihov interes jaka Srbija.»

Karte koje u ovom deljenju imamo u ruci možda baš i nisu najjače, ali i sa takvim kartama treba znati odigrati najbolje.

Priredila Lola Đorđević,
newsfront