Zašto ćutiš Srbine?

Iako svesni opšte degradacije svih temeljnih vrednosti našeg naroda, ćutimo. Reče neko da „nije heroj onaj koji bije, već koji trpi“, pa se u toj kategorizaciji danas možemo smatrati herojima. Jadno. Ja-dno.

I svako JA danas dodirnulo je dno, jer ćutimo, nahranjeni slikama obilnog obroka, napojeni ambalažiranom vodom sa prodatih izvora, nastanjeni na ustupljenoj zemlji, zaposleni u tuđim kompanijama, ošamućeni stalnim šamaranjem egzistencije. Ćutimo. Jadni, a ćutimo.

Čak se i pod otomanskom okupacijom čuo glas predaka, prenošen na novorođene uz zvuke gusala, ritam kola i predanje sa kolena na koleno. I kada su glave letele, i kada su deca odvođenja, i kada se slava dobijala prostim prekrštavanjem, ostajali smo dosledni sebi, odbijajući da se sami odreknemo onoga što je jedino bilo naše. Ne videsmo kako iz razgrađenog Carigrada grade Evropu, pa se zaljubismo u recikliranu kulturu, pa joj pohitasmo.

Evropa? NE! Odbrusiše neke pametne glave, ali neke odevene „po evropskim standardima“ nas pokloniše ološu. Razgrabiše relikvije, preprodaše neprocenjivo, izdaše i nas i sebe. Nas izdaše, sebe naplatiše i za večnost osramotiše.

Ne može se trgovina s đavolom isplatiti, niti izaći pametniji, jer da je pameti ne bi se tu račun ni pravio. Razoreni iznutra zatrovanim odrodima, korumpiranim vlastodršcima uz izdaju srbljoljubaca i čovekomrzaca, dođosmo na rub sopstvene propasti, dobrovoljno, svojim potpisom, svojim izborom, jer ćutanje je izbor.

Inat, koji nam je uvek bio poslednja linija odbrane, ostao je kao sredstvo za naše međusobne obračune oko ostataka lešine koju danas nazivamo Otadžbinom. Mudrost trošeći na besplodna nadmetanja i sitne pilićarske interese, ostadosmo na ledini nacionalne budućnosti, obezdušeni, mlitavi. Ćutimo.

Svako isticanje nacionalnih simbola odmah dobije epitet retrogradnog, svaki patriotski zanos osudu, a svaka izgovorena reč kojom bi zvali na buđenje uspavane duše, bivala bi zatrpavana gomilom praznih usklika zlatnom teletu. Danas kao da gluvima govorimo, kao da nove generacije nemaju sposobnost da čuju, zapamte, a kamoli razmisle o veličini i težini nasleđa i slave kojom se odenuše odmah na rođenju, a koju uflekaše već u ranoj mladosti.

Danas orden dobija samo onaj koji herojski ćuti i junački trpi, jer je za svakog sa sačuvanom zdravom pameću ćutanje jako bolno, mučno i tegobno. Veće se rane otvaraju ćutanjem, nego borbom, ali se pravimo da rana nema, jer se ne vide, a gnoje. Jer ćemo pasti, naizgled, čitavi, a bićemo truli iznutra.

Prazna ljuštura koja se nekad zvala čovek, ali je ćutala.

A na koga dići glas?- pita ćutač. Na sebe, prvo!

Na svoju lenjost, bezobzirnost, na sramotni odnos prema nasledstvu i obavezama iz nepisanog testamenta predaka. Zbog koga su zakorovljena groblja, zapuštene kosturnice, zaturene uspomene, upodkrovljene gusle. Ko se predao u predavanju nasleđa? Pod kojim izgovorom?

Egzistencija? Ko te je ugrozio? Pa na njega viči! Otmi mu svoje! Vrati sinu ono što ti otrgnuše, a što si njemu dužan predati! Ne povlači se, jer nazad nema.

Iza tebe je ambis zaborava.

Naši stari su to znali. Gde je nada u vaskrsenje Srbije? – opet pita ćutač. Nije vreme za nove Sinđeliće, niti neki novi Princip mora dokazivati svoje prezime.

Nema danas prostora za – juriš! U ovoj letargiji je vreme za male pobede. Za usnulu generaciju i buđenje je uspeh. Za nas je dockan.

Uložimo svo naše bolno stečeno iskustvo u našu decu. Predajmo im nasleđe. Upoznajmo ih sa herojima. Pred njima proslavljajmo velikane, junake i intelektualnu elitu, a demistifikujmo starlete, fukare i otpad društva.

Pokažimo im da se na kolena pada samo kada se prosi ruka buduće supruge.

Da se ćuti samo tokom Svete tajne i u biblioteci. Da se otrov ne pakuje samo u malim bočicama, već i u vidu medijskog sadržaja i da konzumacija nije obavezna. Razgolitimo zapadnu podvalu. Obnovimo razoreni sistem vrednosti. Otvorimo im um, kako bi oni otvorili usta, ako već mi ćutimo….a to će nas sahraniti.

Za News Front Boško Kozarski osnivač Srbsko-ruskog obrazovnog centra.

Priredila Lola Đorđević,