Nustrašivi megdandžija i verni sin crkve

Od iskona su u ruskoj tradiciji vojni podvizi i zaštita otadžbine bili jednako vrednovani kao i podvizi u ime vere u Hrista. Junaci, koji su se na bojnom polju žrtvovali za svoje saborce, smatrani su od strane svojih sunarodnika mučenicima, koji su primili nebeski venac svetosti od Gospoda. Možemo uzeti za primer drevne ruske letopise koji govore o Mamajevom bojištu, u kojima je opisano kako anđeli ovenčavaju vencima Carstva nebeskog mnoge poginule ruske vojnike na Kulikovskom polju. I u skorijoj prošlosti, našim podvižnicima su se ukazivali slični prizori, za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. A u 19. veku Svetitelj Filaret (Drozdov) je izrekao: «Samo je onaj istinski nepobediv, kome je venac mučeništva za Veru, Cara i Otadžbinu jednako ugodan, kao i venac pobede» i «onaj koji se oružjem podvizava u ovoj borbi dostiže podvig vere i istine, koji su hrišćanski mučenici dostizali ispovedanjem vere i istine, stradajući i umirući za svoje ispovedanje.»

U ruskoj istoriji ima mnogo vojskovođa – kneževa, generala – za koje su ratnička i hrišćanska dužnost bile neraskidivo povezane. Mnoge od njih je i Crkva proslavila i pribrojila ih svetima. Ali u tom saboru, venac Svetog pravednog admirala Ušakova sija posebno jarko.
 

Ipak, Ušakova od Aleksandra Nevskog deli veliki broj stoleća i ne previše uzvišeno aristokratsko poreklo, a od monaških podvižnika – zvanje mirjanina. Ispostavlja se da je Fjodor Ušakov najbliži nama samima. Nama, koji smo od admirala udaljeni svega oko 200 godina, koji, kao i on, provodimo svoj život okruženi svetovnim brigama, ali ga posvećujemo služenju, pritom ne samo ratničkom pozivu, već i otadžbini, Bogu, bližnjim.

Provincijalni plemić iz neimućne porodice, samim svojim poreklom predodređen za oficirski poziv, Fjodor Ušakov je postao hrišćanski uzor, blizak i razumljiv savremenom pravoslavcu. On je časno vršio svoju dužnost, uvek imajući na umu Božije zapovesti stavio je Rusiji na raspolaganje sve svoje talente, voleo je ljude i milosrdno se odnosio prema njima. Nikada se njegove reči nisu razlikovale od njegovih dela, njegove misli bile su nerazdvojne od molitve, a njegova duša puna blagodarnosti za sve darove koje je primio od Boga.

Pa ipak još uvek nije svima jasno zašto je admirala Ušakova posvetila Crkva – spočetka kao lokalnog sveca, a potom i kao opštecrkvenog. Da li je to učinjeno zbog njegovih pobeda nad inovernim Turcima ili bezbožničkim Francuzima? Možda zbog vojne uspešnosti i profesionalizma? Zbog uspešnog ostvarenja težnji Ruske carevine? Da li zbog slave ruske flote, koja je pod njegovom komandom dostigla svoj vrhunac? Zarad lične skormnosti, brige o podčinjenima i dobrobiti ljudi? Ima li politika udela u toj kanonizaciji? I da li je to prosto slučajnost? Jer ipak smo mi imali mnogo talentovanih, skromnih i brižnih vojskovođa, zaslužnih za velike pobede. Zašto je od svih njih samo Ušakov proglašen za sveca? Da li samo zato što je on bukvalno činio čuda u morskim okršajima i daleko je iznad drugih ruskih admirala po broju pobeda?

O tome ćemo malo kasnije, a sada ćemo govoriti o onome što je Rusija dobila, zahvaljujući admiralu Ušakovu.

Pre više od hiljadu godina Crnim morem su krstarile lađe drevnih ruskih kneževa i trgovaca, zbog čega su Vizantinci ovo more i nazvali Ruskim. Posle su to područje osvojili Tatari i Turci, te Rusi više nisu bili poželjni na tim prostorima. Petar Prvi je pokušao da prokrči Rusiji izlaz ka Crnom moru, ali bezuspešno. Probala je to da učini i carica Ana, ali nije uspela da privede stvari kraju. Tek je Katarina Velika u ratu sa Turcima (1768—1774) dobila saglasnost sultana da ruski trgovački brodovi mogu ploviti po Crnom moru i dalje kroz moreuze u Sredozemlje. Ruski ratni eksadroni su i tada još uvek bili primorani da do obala južne Evrope plove iz luka Baltičkog mora. Čak i ruski trgovci nisu bili pošteđeni raznih poteškoća koje su im nametali Turci. Crnomorska flota još nije bila osnovana. Ona je tek bila u povoju, a u brodogradnju su bile upregnute sve sile tadašnje Imperije.

Rusija je oslobodila Krim od Tatara 1783. godine. A kroz četiri godine počeo je drugi rusko-turski rat pod vođstvom carice Katarine.

Admiral Ušakov je zaslužan za to što je Crno more opet postalo rusko, lomeći turske vojne lađe na param-parčad, lukavim manevrima i neviđenom odvažnošću prevarivši turske mornare, on je svojom novonastalom Crnomorskom flotom uspeo ono što mnogi pre njega nisu mogli ni da sanjaju.

Već posle prve pobede kod Zmijskog ostrva nadomak obale Rumunije, gde je, tada kapetan, Ušakov komandovao prethodnicom i uspeo da uvede revolucionarnu promenu u linijsku taktiku morskog boja, posilni turskog admirala Hasan Paše je javio sultanu neočekivanu novost: osmanska mornarica se ne može suprotstaviti ruskoj floti! Sve to pod okolnostima u kojima je turska sila nekoliko puta prevazilazila rusku, i po broju brodova i njihovom kvalitetu. Turska mornarica je u tom trenutku bila modernizovana uz pomoć Francuske i Švedske.

Posle sledećeg uspeha – desetkovanja turske flote kod Kerčenskog moreuza – osmanlije su počele da se plaše «Ušak Paše». U toj bici Fjodor Ušakov je pomutio planove sultana koji je nameravao da sprovede veliki desant na Krim u cilju osvajanja poluostrva. A kroz dva meseca, kod Rta Tendra, Turci su se dali u beg čim su na horizontu spazili eskadron Ušakova. Oni, svejedno, nisu mogli da izbegnu boj. «Naši su, zahvaljujući Bogu, tako isprašili Turke, da je to divota», pisao je carici Potemkin i hvalio Ušakova: «Gde još ima tako slavnog megdandžije!»

Kruna tog rata je bio boj kod grebena Kaliakra u Bugarskoj. Osmanlijama, koje su nameravale da nanesu direktni udarac «Ušak Paši», nisu pomogli ni alžirski gusari, ni već uobičajeno premićustvo u broju brodova. Ostaci razbijenog turskog eskadrona jedva su doplovili do Carigrada. Sultanu je pročitana tužbalica: «O, uzvišeni, tvoje flote više nema!» Nakon toga je on požurio da zaključi mir sa Rusijom. Katarina Druga je tom prilikom zapisala da je sultan, «koji se dvadeset četiri časa ranije uznosio, sada postao mio i prijemčiv, kao tele.»

Rusija je učvrstila svoj suverenitet nad Crnim morem, prikovavši Turke za obalu. Novosnovana Crnomorksa flota je za samo nekoliko godina postala jedna od najvećih pomorskih sila na svetu. Čitav niz veličanstvenih pobeda Ušakova približio je Rusiju državama Sredozemlja, olakšala rusku politiku oslobođenja pravoslavnih naroda na Balkanu i omogućila učešće Crnomorske flote u predstojećim ratovima protiv Napoleona. Drugim rečima, Ruska carevina je zahvaljujući Ušakovu postala mnogo bitniji akter evropske međunarodne politike. Posle oslobođenja Jonskih ostrva od Francuza, za vreme Sredozemnog pohoda Ušakova, osvajanja Krfske tvrđave s mora i potiskivanja Napoleonove vojske desantima na obalama južne Italije, njegovo ime je ulivalo strah i trepet po celoj Evropi, zajedno sa velikim maršalom Suvorovim.

«Naravno, nikada nije bilo slučaja, koji se može porediti sa ovim, – oduševljeno je napisao Italijan, očevidac ovih bitaka. — Jedino je ruska vojska mogla da napravi takvo čudo. Kakva hrabrost, kakva disciplina, kakvi krotki, ljubazni ljudi! Ovde Ruse obožavaju, i pomen na njih će biti zapečaćen u svim srcima građana naše otadžbine.»

Ušakov je postao i osnivač nezavisne pravoslavne grčke države – Republike Sedam Jonskih Ostrva. Uz dozvolu ruskog cara Pavla Prvog, sakupio je vladu sastavljenu od meštana i podario im ustav. Do današnjih vremena Grci sa ovih prostora proslavljaju admirala Ušakova kao svog nacionalnog heroja. Istini za volju, u budućnosti će njegovo delo delimično doživeti tužnu sudbinu.

«Kada sam 1988. godine prvi put otišao da istražujem dokumente u arhivu na Krfu rekli su mi da nikakvih dokumenata o Fjodoru Ušakovu nema, – pričao je biograf admirala Ušakova, V. Ganičev. — To se, naravno, ispostavilo kao neistina… Pronašao sam potrebne dokumente u fascikli sa natpisom 'Rusko-turska okupacija'. Pitao sam arhivara da li ga je stid? Pa ovaj čovek vas je oslobodio, podario vam ustav, dao vam državnost. Arhivar je bukvalno pocrveneo i rekao da je taj termin ustaljen još od vremena engleske uprave ovim ostrvima od 1815. do 1864. godine. Pa da, kada Englezi okupiraju ostrvo to je demokratija, a kada ga Rusi oslobode od muslimanskih osvajača to se onda zove okupacija. Danas su ti termini izbačeni iz upotrebe. Dolazio sam u isti arhiv i kasnije, lokalni istoričari su počeli da objavljuju svoja istraživanja i ovaj pristup se promenio.»

Svojevremeno su Ušakova zvali «morski Suvorov». Kao i o Suvorovu, i o admiralu su govorili: «Pobeda je tamo gde je Ušakov!» Ta dva velika čoveka svoje epohe su bili slični. Obojica su samopožrtvovano, ne misleći na sebe, ratovali za dobrobit otadžbine. Obojica su uneli velike izmene u taktici linijskog boja i zamenili je taktikom brzog manevrisanja – jedan na moru, a drugi na suvom. Obojica su iz duše volela obične vojnike i mornare. Obojica su čistili Evropu od francuske revolucionarne kuge i ovenčali se nečuvenom slavom. Obojica su bili askete u svakodnevnom životu i skrušeno su spuštali glavu pred Bogom, koji im je zbog njihove vere i molitve darovao nepobedivost.

Možemo se nadati da će nekada doći red i na Aleksandra Suvorova da bude proslavljen kao sveti ratnik. Ušakov ga je u tome pretekao.

Krf

«Zadivljujuća ličnost, zadivljujuć čovek. On je kanonizovan, razume se, najpre zbog svetosti njegovog života. Ali njegove podvige i hrabrost nije moguće odvojiti od celog njegovog života… nepobediv je bio veliki ratnik admiral Ušakov, zahvaljujući sili molitve i zastupništva pred Bogom u bitkama s neprijateljem» — tako ga je opisao mitropolit, a sada patrijarh, Kiril.

 
Hrišćanska blagočestivost Ušakova je bila dobro poznata njegovim savremenicima. Posle svakog povratka u Sevastopolj, nakon još jedne u nizu pobeda, prvo njegovo naređenje bi glasilo: «Predlažem da sutrašnjeg dana svi budemo u crkvi Nikolaja Čudotvorca kako bismo se pomolili i zablagodarili Svevišnjem na tako divnoj darovanoj pobedi…» Carica Katarina je, pozvavši Ušakova u Peterburg na zvaničnu audijenciju 1793. godine, poklonila admiralu ništa drugo do zlatni kovčežić sa česticama moštiju svetih. O Vaskrsu, na tek od Francuza oslobođenom Krfu, je po molbi admirala bila održana litija oko gradske tvrđave. Fjodor Ušakov je lično nosio kivot sa moštima Svetog Spiridona Trimituntskog, čije se mošti čuvaju u glavnom hramu tog ostrva. Njegova velikodušnost nije znala za granice. Mnogo puta je iz svog džepa plaćao provijant i opremu svojim podčinjenima ili davao novac za potrebe flote. Čak i neznanci su sasvim lako mogli da dobiju prijem u njegovom domu i da mu se obrate za pomoć.

Posebno su hrišćanskom ljubavlju bile ispunjene poslednje godine života Fjodora Ušakova. Primao je sve kome je bio potreban novac ili nešto drugo. Za vreme rata, 1812. godine, admiral u penziji je, dok je živeo u Tambovskoj guberniji, svojim sredstvima izdržavao vojnu bolnicu u obližnjem gradu Temnikovu i kupovao opremu za Tambovski puk. Posle izgnanja francuskih zavojevača iz Rusije, on je svu svoju štednju dao ljudima koji su najviše postradali u ratu.