Kako je Rusija pomagala Srbiji u Prvom svetskom ratu?

 
Prvi svetski rat je jedna od najtragičnijih epizoda u istoriji čovečanstva. U taj konflikt je bilo uvučeno 38 od ukupno 59 država koje su tada postojale. Za Rusku imperiju je to bio poslednji rat. On je izazvao zaoštravanje društvenopolitičkih protivrečnosti i ekonomske krize, rušenje monarhije i početak najstrašnije revolucije i građanskog rata u svetskoj istoriji. U tako teškim uslovima Rusija nije bila spremna za rat, ali je ipak smatrala svojom dužnošću da uđe u rat i podrži pravoslavnu Srbiju. Rusija je ušla u rat zbog Srbije koju je tradicionalno štitila. Početkom 20. veka su još uvek bila sveža sećanja na rusko-turske ratove 19. veka usled kojih je srbski narod dobio nezavisnost.

Austrougarska je postavila Srbiji ultimatum 23. jula 1914, nepunih mesec dana posle atentata koji je na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu izvršio Srbin Gavrilo Princip. I pored ustupaka koje su Srbi učinili (Srbija je prihvatila 9 od 10 tačaka ultimatuma), formalan povod za početak rata je bila činjenica da ultimatum nije ispunjen u potpunosti, ali je rat zapravo već odavno lebdeo nad Evropom.

Atentat na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda (1863-1914) i njegovu suprugu Sofiju (1868-1914) 28. juna 1914. Ilustracija iz francuskog lista Le Petit Journal, 12. jul 1914.

Pravi razlog rata bile su protivrečnosti između Sila Antante (Rusija, Engleska i Francuska) i Trojnog pakta (Nemačka, Austrougarska i Italija), koje su se borile za sfere uticaja i pokušale da izvrše preraspodelu već podeljenih kolonija. Kada su u tu konfrontaciju umešani učesnici izvan Evrope ona je prerasla u globalni konflikt.

Zašto je Rusija ušla u rat?

U noći između 23. i 24. jula 1914. godine Aleksandar Karađorđević je posetio Rusku misiju. Iz nje je tadašnji ministar spoljnih poslova Sergej Sazonov dobio telegram sledećeg sadržaja: „Njegovo Veličanstvo mi je rekao da se sve nade polažu u imperatora i Rusiju, jer samo carska reč ima težinu i može spasti Srbiju“. Imperator Nikolaj II je 30. jula dao pozitivan odgovor, i Rusija je 1. avgusta ušla u rat za koji uopšte nije bila spremna.

Posle poraza u Rusko-japanskom ratu (1904-1905) u Rusiji je pokrenuta vojna reforma, ali ona u trenutku kada je počeo svetski rat nije bila završena. Na primer, zbog finansijskih poteškoća sporo se obnavljala njena ratna mornarica. Posebno je alarmantan bio nedostatak savremenog oružja, municije, sredstava veze i vozila.

U tako teškoj situaciji Rusija počinje da pruža Srbiji pomoć – najpre političko-diplomatsku, a ubrzo zatim i vojno-humanitarnu. Treba istaći da u trenutku kada je počeo rat nije postojao ugovor o savezništvu između Rusije i Srbije. Rusija je na Balkanu pored crnomorskih moreuza imala još jedan strateški cilj. To je bila reka Dunav. I u vezi sa tim je novi rat zadirao u njene interese. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da je u tom periodu glavni rival Ruske imperije bila Nemačka, a ona je podržavala Austrougarsku. To je bio još jedan razlog zbog koga Rusija nije mogla ostati po strani u tim događajima, pored izvesne moralne odgovornosti koju je osećala za sudbinu braće Srba.

Kako je Rusija pomagala Srbiji?

Rusko Ministarstvo pomorske flote je 16. avgusta 1914. formiralo Ekspediciju posebne namene, koja se bavila organizacijom i slanjem vojne pomoći. Ova ekspedicija je prevozila teret Dunavom. Za prevoz su korišćeni brodovi Crnomorske flote Rusije koji su mogli ploviti rekom. Uglavnom su to bili teretni i trgovački brodovi. Ekspedicija je angažovala i Rusko brodarstvo na Dunavu, a uskoro je pomenuto ministarstvo izdvojilo finansijska sredstva za nabavku teretnih brodova.

Sve što je slato u Srbiju kupljeno je od ruskog novca. Ruska luka Reni (na teritoriji današnje Ukrajine) bila je polazište za brodove koji su prevozili teret do srbskih gradova Radujevac i Prahovo, gde je vršen istovar. Čuvao ih je specijalni ruski konvoj za slučaj napada austrougarskih jednica ili nailaska na mine.

Prva ekspedicija je imala 7 parobroda i 16 teretnih brodova. Nosila je vojnu opremu za srpsku armiju. Stigla je na odredište 23. oktobra.

Ruska vojna misija je brojala 600 mornara i nalazila se na teritoriji Kraljevine Srbije već od kraja avgusta. Ona je obučavala srpske vojnike i bavila se formiranjem Odreda za komandovanje rečnim minerskim odredima. To je bila prva organizacija rečnog miniranja u Srbiji. Rusija je takođe isporučila veliki broj podvodnih mina. Nikola Pašić je u svojoj molbi za pomoć, upućenoj Rusiji već 11. avgusta, govorio o potrebi za takvim minama.

Odstupanje srpske armije i ultimatum Nikolaja II 

Nikolaj II, Wikipedia

U jesen 1915, posle dužeg zatišja koje je usledilo nakon pobede srbskih trupa u Kolubarskoj bici (od 16. novembra do 15. decembra 1914. godine), Austrougarska balkanska i 11. nemačka armija krenule su u veoma moćnu ofanzivu na Srbiju sa severa, a dve bugarske armije sa juga, odsekavši tako Srbima put za povlačenje prema Solunu. U tim uslovima Srbima nije preostalo ništa drugo nego da se preko Albanije upute prema Jadranskoj obali gde je trebalo da ih sačekaju saveznici kojima bi se Srbi pridružili. Saveznici, međutim, nisu pružili obećanu pomoć. Oni su u suštini ostavili na cedilu preko 100.000 vojnika koji su bili krajnje iscrpljeni posle teškog povlačenja srpske armije.

Tada je saveznička Italija (koja je raskinula ugovor sa Trojnim paktom i 23. maja 1915. objavila rat Austrougarskoj) blokirala Srbima prolaz prema Jadranu, zabranivši im da pređu reku Škumbu i preteći im oružanim sukobom u slučaju kršenja zabrane. Ruski ambasador u Rimu Mihail Girs je pokušao da ubedi Italiju da ispuni obećanje, ali je italijanski ministar spoljnih poslova Sidnej Sonino odgovorio da je za spasavanje Srba učinjeno sve što nije zadiralo u interese Italije.

Tada se Nikola Pašić 15. januara 1916. godine obratio sa molbom za pomoć caru Nikolaju II. Ruski car je 18. januara uputio telegram svom rođaku Džordžu V, kralju Velike Britanije, i predsedniku Francuske Rajmonu Poenkareu. U telegramu je najavio da će Rusija izaći iz rata ukoliko srbska armija ne bude spasena. Posle intervencije Rusije Italijani su propustili Srbe u Valonu, a krajem januara je Francuska poslala brodove za transport srpske armije na ostrvo Krf.

Najveća moguća pomoć

Tokom Prvog svetskog rata ruske trupe su u borbenim dejstvima sve do jeseni 1917. godine nanele nemačkoj i austrijskoj armiji udarac koji se pokazao kao fatalan i doveo do poraza Trojnog pakta i propasti obeju imperija.

Istoričari iznose različite podatke o broju žrtava učesnica strašnog konflikta, ali je on svakako ogroman. Rat je odneo milione života vojnika i civila, stotine hiljada vojnika su tretirane kao nestale bez traga, stotine hiljada ljudi je osakaćeno ili ostalo bez krova nad glavom.

Procentualno gledano najviše je stradala Srbija. Prema zvaničnim podacima iz 1924. godine srbska armija je izgubila skoro 400.000 vojnika. Pored toga, ogroman je bio broj ranjenih i zarobljenih. Usled gladi, epidemija i represija okupatora Srbija je ostala bez 10% svog civilnog stanovništva, a 500.000 dece je ostalo bez roditelja. Zemlja je bila na ivici demografske katastrofe, čije posledice, zajedno sa gubicima u Drugom svetskom ratu, oseća i dan-danas.

 RIA Novosti

S obzirom na sve to, može se reći da se najveća pomoć koju je Rusija u Prvom svetskom ratu pružila Srbiji i drugim zemljama sastoji u tome što je ona uopšte ušla u rat i učestvovala u njemu. Na Istočnom frontu, čija se dužina merila hiljadama kilometara, bila je koncentrisana polovina svih trupa Austrougarske i Nemačke. Da Rusija nije uzela učešća u ratu, sve te snage bi bile usmerene na druge frontove, pa i na Srbiju, što bi neminovno dovelo do njene propasti.

Međutim, ni sama Ruska imperija nije opstala u tom ratu. Ona je još 1913. godine beležila nezapamćeni ekonomski rast, ali se nije mogla izboriti sa unutrašnjim protivrečnostima, utonula je u državnu krizu, doživela odricanje imperatora i liberalnu revoluciju u februaru 1917. godine, koja je za nekoliko meseci dovela do potpunog kraha države i boljševičkog prevrata u oktobru 1917. godine.

Boljševici su povukli Rusiju iz rata potpisavši Brest-litovski mir, kojim je konačno uništena Ruska imperija, i lišili Rusiju ogromnih teritorija, ali je time nisu izbavili od daljih potresa. Već 1918. godine u Rusiji je počeo dugogodišnji građanski rat koji je odneo milione ljudskih života i stotine hiljada Rusa ostavio bez otadžbine. Srbija se 1918. godine našla među zemljama-pobednicama, a srbska dinastija Karađorđevića stala je na čelo nove pravoslavne monarhije Srba, Hrvata i Slovenaca. Tako je počela nova istorijska epizoda, koja je srbskom i ruskom narodu donela nove potresne i tragične događaje...

Russia beyond