Dvoboji ruskih plemića: Kako su ginuli za čast u Ruskoj Imperiji

Razloga zbog kojih su predstavnici ruske aristokratije bili spremni da izazovu na dvoboj je bilo previše. Saznajte kako su u carskoj Rusiji ginuli za čast.

Petar Prvi, koji je vladao u ranom 18. veku kada je u Rusiju iz Evrope dospela moda dvoboja, nije bio posebno srećan zbog toga. „Obesiti ih [učesnike dvoboja], žive ili mrtve“, naredio je imperator 1715. godine. Istina, te stroge reči nisu pomogle. U stvari, ne postoje pisani dokazi da je bar jedan učesnik dvoboja osuđen na smrtnu kaznu u vreme Petra. Doduše, dvoboji i nisu bili toliko popularni u njegovo vreme. Popularnost je došla na kraju 18. i početkom 19. veka. Kako se to dogodilo i zašto?

Zamena rata

U ranom 19. veku Rusija je ratovala protiv Napoleona i konačno pobedila francuskog imperatora 1812. godine. Plemići koji su učestvovali u ratu kao oficiri su već bili navikli da pokazuju i dokazuju svoju hrabrost, pa im je to nedostajalo u vreme mira.

Istovremeno, kako piše Aleksandar Vostrikov autor „Istorije ruskih dvoboja“, plemići su na taj način mogli da još jednom istaknu da su predstavnici odabranog društva. Trgovac ili, ne daj Bože, seljak nije imao prava da izazove na dvoboj plemića. Braniti svoju čast u dvoboju je bila privilegija.

 

Mary Evans Picture Library

Ali i dug. Plemić koji ne bi izazvao na dvoboj čoveka koji ga je uvredio, postajao je nepoželjan u visokom društvu. U 19. veku to je bilo verovatno gore od smrti, bar za aristokrate. I nije bilo važno što su dvoboji bili zabranjeni – mladi i ne toliko mladi plemići su bili uvek spremni da reše sve svoje nesporazume pištoljima ili sabljama.

Razlozi za dvoboj

Razlozi su mogli da budu različiti. Naravno da su se u većini slučajeva muškarci tukli zbog žena. Muževi su često izazivali na dvoboj ljubavnike svojih žena ili muškarce o kojima se pričalo da se udvaraju njihovim ženama (na sličan je način došlo do poslednjeg dvoboja Aleksandra Puškina), ili bi dva muškarca zaljubljena u istu ženu odlučila da preko dvoboja saznaju čije su šanse veće. Ali to su ipak samo neki od mnogih razloga.

Inače, pomenuti Puškinov dvoboj nije bio i jedini u njegovom životu. Pesnik je veoma lako izazivao ljude na dvoboj zbog manjka poštovanja prema njemu. Poslednji dvoboj sa Dantesom je bio bar 21. u njegovoj „karijeri“, iako se većina njih (15) završila bez pucanja i, naravno, bez žrtava. Uglavnom su Puškinovi prijatelji pomagali da se konflikt reši na miran način, pa su Puškin ili češće njegovi suparnicu tražili da im se oprosti. U svakom slučaju, najveći ruski pesnik je uvek bio spreman da se bije.

Razlozi njegovih dvoboja su bili i pijani konflikti, i nepošteno kartanje i neumesne šale, pa i rasprave oko književnosti. Kako je napisao Aleksandar Vostrikov, ako je ulica isuviše tesna da bi se kočije mimoišle, rešenje je jedno – dvoboj! Ako neko nekog slučajno gurne – dvoboj! Neko vas je popreko pogledao  - dvoboj! Mnogi ruski plemići su živeli kao prave tempirane bombe.

Bonton u procesu oduzimanja tuđeg života 

Pravila dvoboja su bila svima dobro poznata. Prvo uvreda, verbalna ili fizička, poput šamaranja. Uvređena strana, bez prava da izgovori reč „dvoboj“ (jer bilo je zabranjeno), kaže nešto poput „ovo se ovako ne može završiti“, a zatim se suparnici razilaze. Prema nekim nepisanim pravilima, oni će se sledeći put videti tek kada budu držali pištolje u rukama.

Učesnici dvoboja su morali da imaju svoje sekundate, pregovarače koji bi se sastali da pokušaju da reše konflikt na miran način. I, ako to nije uspevalo, dogovarali su vreme i mesto dvoboja. Većinom neke lokacije van grada i dalje od svedoka, u zoru.  

Oči u oči

Scena iz filma „Dvoboj“ prema priči Aleksandra Kuprina. Mosfiljm, 1957., Sputnik

Uslovi održavanja dvoboja su takođe mogli da budu različiti. Obično su suparnici birali pištolje, a ne sablje, jer nisu svi bili vešti u mačevanju, dok su sa pištoljima šanse bile skoro jednake. Pored toga, dvoboji sabljama su trajali do prve posekotine, dok se pucanje češće završavalo nečijom smrću.

Dok su u Evropi protivnici stajali na rastojanju od bar 15 koraka, Rusi su mogli da pucaju i sa rastojanja od tri koraka! Držeći, recimo, slobodnom rukom svako po jedan kraj istog šala. U takvoj bi situaciji neko obavezno poginuo.

Običnije je ipak bilo pucati „sa barijera“ na daljini od deset koraka (otud i značenje izraza «k barьeru», kao poziv na dvoboj). Sekundati bi obeležili na zemlji te granice kretanja, a protivnici su mogli da stanu nešto dalje i polako prilaze barijerama. Svako je sam odlučivao kada će da opali. Puškin je upravo tako poginuo. Dantes je pucao prvi, sa rastojanja od preko 20 koraka.

Kako su ruski dvoboji otišli u istoriju

U dvoboju je poginuo još jedna čuveni ruski pesnik – Mihail Ljermontov. Ruski car Nikolaj Prvi (1825 – 1856) nije podnosio dvoboje. Govorio je da su dvoboji varvarstvo koje ne može da ima ništa zajedničko sa aristokratijom. U godinama njegove vladavine učesnici dvoboja su mogli da budu osuđeni na 6 do 10 godina zatvora. Upravo je od tog zakona popularnost dvoboja počela da jenjava.

Međutim, u dvobojima su počeli da učestvuju i predstavnici drugih staleža. U Čehovljevoj priči „Dvoboj“ opisani su ljudi koji su odlučili da „stanu na barijeru“ jer to se od njih očekivalo, ali nisu znali kako se to radi. Dvoboji u Rusiji su polako počeli da iščezavaju početkom 20. veka i skroz nestali posle revolucije 1917. godine. Kao, uostalom, i rusko plemstvo.

Oleg Jegorov,
Russia beyond