Kraljev gardista nasmejan proslavio stotu

Šainovci na Zlatiboru – Da ste mi svi zdravi i da dočekate moje godine”, govorio je gostima okupljenim juče na svom stotom rođendanu Panto Vranešević iz Šainovaca, najstariji Zlatiborac. Vitalan i bistrog uma, ceo vek pregazio. Nasmejan, s lakoćom je izgasio plamen svećica na rođendanskoj torti. Tu u porodičnoj kući usred livada i borova zlatiborskih, okružen pažnjom svojih potomaka, kao i kumova Jovanovića i sestrića Stojana Udovičića koji su došli da s dedom Pantom obeleže njegov stoti rođendan. Veselo, uz narodnu pesmu „iz vika” kojoj se stogodišnjak obradovao, uz bogato posluženje pršutom, jagnjetinom, tortom i drugim, kao da je prvi a ne stoti rođendan.

Život ovog starine je poput sadržajne knjige, pun dešavanja, rada, umeća i uglavnom lepih trenutaka. Rodio se Panto usred Velikog rata, 11. oktobra 1917, s druge strane Tornika, u Dobroselici, u porodičnoj zadruzi sa 16 čeljadi. Uvek je radio i stvarao: od rane mladosti rabadžijao s volovima, terao luč, katran, vunu sve do Smederevske Palanke da ih proda ili razmeni za žito, devet dana u jednom pravcu. Kakvog god bi se posla prihvatio, vešt je u njemu bio. U selu pamte da je odlično pravio burad i kačice, bio katrandžija, aščija (kuvar), pčelar, stočar... Vele i da je srećne ruke: ovce su mu se bliznile i trojanile, jedna i četvoro ojagnjila.

Oženio se Stanojlom 1935. godine (umrla pre 10 godina). S njom je dobio kćerku i dva sina, od kojih sada ima petoro unuka i devet praunuka. Već su dvojica praunuka pred ženidbom, pa Panto očekuje da uskoro bude i čukundeda. Dobro se seća da su ga pred rat 1938. za vojsku regrutovali u kraljevu gardu.

– Bio sam gardista na Paliluli. Posle se vratio kući na Zlatibor, a kad je drugi rat prošao preselio sam se s porodicom iz Dobroselice u Šainovce. Ovde je sada i stara kuća brvnara u kojoj smo živeli, a uz nju i nova zidana kuća – kazuje stogodišnjak koji živi sa sinom Milomirom i snajom Cmiljom.

– Mislim da je malo ovakvih kumova kao što je moj kum Panto. Čim sam ovde došao i seo, a 30 godina sam mlađi od njega, on je ustao i dvorio me gotovo sat, iz poštovanja prema kumu, bez obzira na to što mu je 100. Uvek je bio pažljiv prema svima, pomagao kome je mogao, sve poslove znao, mudriji je i u ovim godinama od mnogih mlađih. Svako bi ovakvog kuma poželeo – priča Pantov kum Matija Jovanović i nazdravlja. A ovom slavlju se pridružio i predstavnik kompanije „Zlatiborac” iz Mačkata, darujući prigodan poklon najstarijem Zlatiborcu.

Stogodišnji Vranešević nikad nije bio zaposlen, bavio se poljoprivredom, mirno i skromno živeo. Do pre neku godinu lekaru nije ni odlazio, tek pošto mu je vid oslabio operisao je kataraktu. A i u stotoj se odlično oseća.

– U svemu sam uvek bio umeren. Jeo i pio šta sam stigao, nije bilo biranja, ali ni u čemu nisam preterivao. A uvek sam bio voljan da radim. Sada me u ovim godinama sramota od mlađih što ne mogu da im u poslu pomognem, makar da čobanišem za ovcama. Ali šta se može, još mogu da prošetam, lepo spavam i jedem. Prošle zime sam išao u Čajetinu, vodila me unuka Nada da zamenim staru ličnu kartu i izvadim novu. Rekli su da mora. Uradio sam to. Kazaše mi u čajetinskoj opštini da nema starijeg od mene na Zlatiboru – ispričao nam je stogodišnjak Panto Vranešević i čašicom rakije nazdravio za stupanje u svoj drugi vek.

Panto Vranešević,
Politika