Tradicionalno rusko pesničenje: Devet koraka do zvanja glavnog tabadžije u masovnim tučama

Pesničenje kao vrsta ruske razonode se ne može ni sa čim uporediti. Dva tabora golih do pojasa jakih muškaraca se zabavljaju mlateći jedni druge. Organizovane tuče su postojale oduvek kao rezultat osnovnih osobina ruskih muškaraca: oni su snažni, ne znaju za strah i cene prijateljstvo.

1. Sačekaj praznik

Tracicionalne borbe pesnicama su se organizovale za vreme velikih praznika, ali posebno za Novu godini ili Maslenicu (nedelju pred Veliki post), i pre početka poljoprivredne sezone, na simboličnom prelazu iz starog u novo.

Istoričari se slažu da su paganske tuče simbolizovale borbu između starog i novog života. Učesnici tuče bi se podelili u dve grupe, a postojale su i individualne „jedan na jedan“ borbe kao vrsta zagrevanja za glavnu bitku.

2. Znaj svoja prava

Ruska pravoslavna crkva je uvek bila protiv pesničenja zbog njegovih paganskih korena. Vlasti su takođe osuđivale ovu razonodu ali i gledale kroz prste, jer pesničenje se moglo razmatrati i kao način pripreme muškog stanovništva za ratovanje.

Crkva je sredinom 18. veka tražila da se masovne tuče zakonski zabrane, ali Senat je odbio, smatrajući da se radi o zdravoj muškoj tradiciji, dok bi bilo kakva zabrana samo naljutila narod. Čuvari reda nisu mogli ama baš ništa kada bi se oko 500 ljudi okomilo pesnicama jedni na druge.

3. Okupi svoj tim

Kadar iz filma „Sibirski berberin“ Nikite Mihalkova.

VideoLand

Borbe pesnicama su se odvijale uglavnom zimi na zaleđenom jezeru, ili toplijih meseci na poljani. Najpopularnije borbe su bile one masovne, tabor protiv tabora, ili kako Rusi kažu, „zid na zid“ (stenka na stenku). To je mogla biti, na primer, tuča između stanovnika leve i desne strane sela, ili dva susedna sela.

U gradovima su bile česte tuče zanatlija – mesari protiv obućara, ili radnici jedne fabrike protiv radnika drug fabrike. U 19. veku je na taj način mogao lako da se dobije posao. Vlasnici fabrika su voleli da zaposle jake ljude, koji bi se dokazali u tuči. Pobediti u tuči radnike fabrike konkurenta je bila velika čast.

4. Taktika

Svaki „zid“ je imao svog predvodnika, čoveka koj je okupljao borce uoči tuče i smišljao taktiku. Poput čuvanja snaga glavne „nade“ do najvažnijeg, presudnog momenta.

5. Spavaj, jedi i obuci se prikladno

Pesničenje nije zahtevalo poseban trening. Iskustvo se moglo steći samo u akciji. Dan pre okršaja ljudi su išli u banje, dobro spavali i jeli. Alkohol pre tuče nisu pili. Svi su shvatali ozbiljnost događaja i to da je lako moglo da se završi nečijom smrću. Da bi udarci bili mekši nosile su se kape i rukavice.

Tuče su posmatrali svi žitelji sela. Bio je to pravi vašarski događaj, prodavala se hrana, piće, sviralo se i pevalo. Dolazili su i plemići, padale su opklade.

Neki predstavnici aristokratije nisu imali ništa protiv da i sami malo mašu rukama. Grof Fjodor Rostopčin, gradonačelnik Moskve u vreme rata protiv Napoleona je trenirao engleski boks i voleo da se bije. Knez Grigorij Orlov, ljubavnik Jekaterine Druge je bio naprasiti čovek i tabadžija.  

6. Početak u velikom stilu

Ilustracija iz 19. veka

Fjodor Solncev/Wikipedia

Kao što se danas bokseri probijaju kroz publiku do ringa, tako su se i tada učesnici pesničenja šepurili glavnom seoskom ulicom. Zatim bi se podelili u dve grupe i počinjali da dobacuju jedni drugima sve i svašta. Zasvirala bi harmonika zbog podizanja morala. Dečaci sa obe strane bi se upustili u svoju tuču, zatim mladići, a pravi šou je počinjao kada se uzmu u koštac odrasli, porodični ljudi.

7. Čista borba

Smisao ruskog pesničenja nikada nije bio u iskaljivanju besa ili u pobedi bilo kojom cenom. Da bi se izbegle tragedije postojala su pravila.

1) Ne udaraj onoga koji leži, kleči ili obilno krvari;
2) Ne napadaj gledaoce i prolaznike;
3) Ne napadaj nikoga ko nije okrenut licem prema tebi;
4) Ne stavljaj teške predmete u rukavice. Ako bi neko prekršio ovo pravilo, tukli bi ga sami članovi njegovog tima i zabranili mu da ikad ponovo učestvuje u borbama. A učešće u pesničenju je čast svakog muškarca;
5) Tvoje jedino oružje je pesnica (udarci nogama ili bilo kakvim predmetima su nedozvoljeni);
6) Učesnik tuče nije smeo da pređe na drugu stranu, makar i borba trajala cele noći i nastavila se sledećeg dana.

8. Pauze

Neki praznici su zaista dugo trajali, i tuča je mogla da se nastavi sutradan. Obično je počinjala posle podne i odvijala se uz jednu ili dve pauze do uveče, da bi je nastavili narednog dana. Za vreme pauze protivnici su mogli zajedno da popiju, razgovaraju, odmaraju se, zabavljaju, raspravljaju o tuči i smeju se. Važno je bilo pokazati da se radi o zdravoj zabavi i normalnim ljudskim odnosima, a ne o mržnji.

9. Pobedi i kupaj se u slavi

Praznik u Suzdalju

Sergej Metelica/TASS

Nakon nekoliko okršaja postalo bi jasno koja je strana jača. Slabije su jurili čak do kraja sela. To se već smatralo dokazanom pobedom. Zatim su se sukobljene strane okupljale na zajednički ručak i ispijanje alkohola. Pobednički tim je uživao slavu, dobijao svu žensku naklonost  i poštovanje starijih. Naravno, samo do naredne tuče.

Georgij Manajev,
Russia beyond