Đoka Strip u raljama diplomatije

Kraljevina Jugoslavija bila je među poslednjim državama u Evropi koja je uspostavila diplomatske odnose sa SSSR-om. Naime, protivboljševička osećanja počivšeg kralja Aleksandra nasledio je knez-namesnik Pavle. U zemlji koja je primila veliki broj ruskih izbeglica posle revolucije, to osećanje bilo je nekako prirodno. Odbijala se svaka pomisao na saradnju sa režimom koji se najsurovije obračunao s carskom porodicom, pravoslavljem, slovenstvom, carstvom. Iako je SSSR izašao iz međunarodne izolacije, uspostavljao diplomatske odnose s gotovo svakom evropskom zemljom, uključio se i u Društvo naroda, knez je i dalje bio u strahu od naleta boljševizma na Kraljevinu Jugoslaviju. Kao i kralj Aleksandar, bio je ubeđen da Staljin samo čeka da izveze revoluciju. A zemlji opterećenoj mnogim unutrašnjim sukobima, samo je nedostajao zametak boljševizacije.

Ipak, 1940. godine prilike u Evropi se usložnjavaju. Rat je trajao od septembra 1939. godine, a ubrzo će se pokazati da ni sila zaštitnica Jugoslavije, Francuska, nije toliko moćna. Nemci su od maja do juna te godine samleli Francusku. Knez Pavle ubrzo je shvatio da u igru ulazi i Velika Britanija, koja pokušava da utiče na tok događaja u Jugoslaviji, ali bez značajnije vojno-materijalne podrške. Sve je ostalo na rečima i tapšanju po ramenu. Kako se od toga ne živi, to se knez okrenuo ka istoku. A tamo je stajao boljševički div, koji možda može i da pomogne. To je i ogromno tržište, baš ono što je Jugoslaviji nedostajalo.

Sve do septembra 1939. godine carska Rusija imala je svog diplomatskog predstavnika u Beogradu, Štradmana, kome je tad saopšteno da više ne može da deluje u dotadašnjem svojstvu i da predstavlja zemlju koja više ne postoji. Bila je to priprema terena za uspostavljanje odnosa s SSSR-om.

Dugo putovanje do Avale   






Kako to obično biva, trgovina je svemu prethodila. Tako je već 23. marta 1940. godine jugoslovenski poslanik u Turskoj predao sovjetskom kolegi predloge Beograda o zaključenju trgovinskog ugovora, pa onog o moreplovstvu i trgovinskim predstavništvima. Već 11. maja u Moskvi nalivpera diplomata parafiraju te ugovore. Sledi dugoočekivana poseta prve sovjetske delegacije Kraljevini Jugoslaviji.

Krajem maja u Beogradu se obreo poslanik SSSR u Sofiji, Anatolij Lavrentjev. Kako i priliči, pratnja je bila povelika. Pomoćnici, sekretarice, a tu se i našao i dopisnik agencije TASS, Vladimir Morozov. Po prirodi stvari, za novinara su bile zadužene ovdašnje kolege. Tako je Morozova prihvatio Dragoljub Lola Dimitrijević, urednik spoljne rubrike u „Politici”. Još prvog dana posete sovjetskog kolegu doveo je u redakciju. Priređena je i zakuska na terasi. Naši oduševljeni, Rus još više. Piće po piće i Morozov je počeo da priča o zvaničnom programu posete. Za sutradan je predviđena poseta spomeniku Neznanom junaku na Avali, potom poseta Oplencu.

Lola Dimitrijević obigravao je oko gosta, i u jednom trenutku shvatio da baš i ne govori tečno ruski. Ništa zato, imaju oni u redakciji pravog pravcatog Rusa, pa će on da prevodi Morozovu, a i da mu olakša protokol posete. Odnosno, negde da šmugnu, ako je ikako moguće. Dotični Rus bio je u redakciji glavom i perom Đorđe Lobačev, strip-crtač i ilustrator „Politike” i „Politikinog Zabavnika”, već tada čuven. Lobačev se decenijama kasnije sećao da je oberučke prihvatio predlog. Kako i ne bi, kada je to bio prvi put da uživo vidi Rusa iz Sovjetskog Saveza. Sve će on da mu pokaže, i ono što baš i nije po diplomatskom protokolu.

Sutradan je svako krenuo na zborno mesto na Avali. Sovjetska delegacija iz hotela „Srbski kralj”, a Lobačev, prirodno, iz „Politike”. U ševroletu preduzeća, u društvu Lole Dimitrijevića i foto-reportera Aleksandra Ace Simića. Obojica su se sve do Avale čudili špaliru duž puta. Sve seljak do seljaka, u svečanim nošnjama, mašu crvenim i trobojnim zastavicama. Organizovano krajnje spontano, razume se. U podnožju spomenika Sovjeti su već čekali. O delegaciji se brinuo vodič, dok se Morozov šetka okolo, kao da su zaboravili na njega. Zato se ozario kad su se pojavili Lobačev i Simić. Usledilo je ljubljenje i grljenje. Još se ispostavilo da su Morozov i Lobačev vršnjaci.

Sovjetski novinar pažljivo je slušao šta mu je o Avali, spomeniku, Meštroviću pričao Đorđe. Raspitivao se o ljudima, životu na selu, običajima. O onim usputno „spontano” okupljenim seljacima. Svuda okolo novinari, filmski snimatelji, foto-reporteri. Konačno su svi pošli prema spomeniku. Napred Lavrentjev, s pratnjom iz Ministarstva inostranih poslova. Tu je i zvanični prevodilac. Za njima novinari, Morozev i Lobačev. Ne trude se da stignu one napred. Zvanična govorancija prilično ih zamara. Zanimljivije je ono sa strane.

Lobačev je već tu primetio da prevodilac delegacije, iako zna ruski, ima teškoća sa simultanim prevođenjem. Pogotovo da brzo odgovara na pitanja.

Kvar na automobilu 

   
Delegacija je ubrzo nastavila ka Oplencu. Tu je već neko shvatio da Lobačev daleko bolje prevodi od zvaničnog tumača, pa su mu iz Ministarstva diskretno napomenuli da se prihvati te dužnosti. Već za vreme ručka prevodio je sve govore i zdravice. Posle ručka, s terase hotela, pričao je sovjetskoj delegaciji o Karađorđevom ustanku, o značaju Oplenca, o svemu što vide.

Raspored zgusnut, pa se delegacija brzo našla u poseti Venčačkoj vinarskoj zadruzi. Dočekao ih je uparađeni predsednik zadruge i proveo ih kroz podrume. Tu se opet zadesilo i nekoliko zadrugara, svi u prazničnim odelima. Lobačev i dalje prevodi, a Lavrentjev na njega ne obraća pažnju. Kao da je neka mašina koja se, eto, nalazi tu. Zato ga je pri kraju posete Morozov pitao da li je moguće da mu se udesi da s nekim porazgovara nezvanično. Recimo, s nekim seljakom, od onih što stoje duž puta. Lola Dimitrijević je prihvatio, znao je čovek šta je novinarska muka. Samo je rekao da sedne u kola „Politike” i sve će biti sređeno. Morozov je poslušao.

Vozač se potrudio da se nađu na samom kraju povorke automobila. Oko pet po podne krenuli su ka Beogradu. Samo, negde nasred puta, motor počne da kašljuca, neće da vuče i vozač, šta će, stane. Morozov i ekipa „Politike” izašli su iz kola. I odmah se oko njih okupila gomila sveta. Lobačev im pokazuje Morozova i objašnjava da je to sovjetski novinar, da je hteo da ih vidi izbliza, da malo porazgovaraju. A narod nagrnuo.

Tiskaju se, svako hoće da se rukuje, žele mu dobrodošlicu. Neko mu je dodao čuturu rakije, a onda se, takoreći niotkuda, stvorila i neka harmonika. Povelo se kolo, nasred puta, u koje se uhvatio i Morozov. I ko zna dokle bi trajalo veselje, da se iza krivine, u punoj brzini, nije pojavio policijski automobil. Onaj iz pratnje. Shvatili su da im nema jednog vozila, pa se vratili da vide šta je s novinarima. Baš tada je i šofer nekako uspeo da popravi „kvar”. Šta da se radi, dešava se. Novinari ulaze u kola, čuju se oproštaji, okupljeni narod sprema i poputnice, pa je Morozov dobio još nekoliko flaša i pogača, koliko za usput, dalek je i neizvestan put do Beograda. Vozilo „Politike” brzo stiže kolonu.

Saslušanje u Ulici gospodara Vučića

Mala ekspedicija stigla je u redakciju oko sedam sati uveče. Aca Simić odmah je krenuo da razvija filmove, sprema fotografije. U cinkografiji čeka dežurna smena. Lola Dimitrijević seo je da piše, ali mu je sinulo da će Đorđe to daleko bolje, ipak je prevodio. Lobačev je u svojim sećanjima napisao da mu nije bilo lako, ipak mu je to bila prva prava reportaža. A tu je i cela ekipa međunarodne rubrike. U štampariji čekaju slagači, ručni slagači, mehaničari. Žuri se. Čim Đorđe završi pisanje šlajfne, daje je na korekturu. Aca je već završio s fotografijama. Već su u cinkografiji. Biće i fotografija Morozova u razgovoru sa seljacima. Đorđe najzad predaje poslednju šlajfnu. Pogledao je na sat – 23:07. Uspeli su. Ceo materijal biće sutra u beogradskom izdanju. Gotovo dve strane. Zna Đorđe i da piše, ne samo da crta.

   Kroz dva dana shvatio je da je članak bio i te kako primećen. Dobio je poziv na ruskom, da se tog i tog dana u osam časova uveče javi u Ulicu gospodara Vučića, zbog „važnog pitanja”. U potpisu general Mihail Skorodumov. Dotični je bio jedan od vođa bele emigracije, pogotovo njenog ratobornijeg dela. Đorđe se pitao kakve on veze ima s generalom, ali je svejedno otišao.

Svi koje je tamo zatekao bili su hladni kao led. Uveli su ga u neku prostoriju, tamo sto. Za njim trojica. U sredini general, Lobačev zna i onog desno. Priča se za njega da svakog dana na glavu stavlja kokošju kožu, kako bi mu porasla kosa. I general i ćelavi su iz „Legitimne monarhističke partije”. Trećeg ne poznaje. Ispred njih, na stolu, neke hartije. Tu je i „Politika”, otvorena na strani gde je reportaža s Avale i Oplenca. A sa druge strane stola, prazna stolica. Lobačeva je to podsetilo na saslušanje.

General nije okolišao. Pitao ga je da li je on Lobačev Jurij Pavlovič, rođen 1909. godine, sa stanom u Beogradu. Crtač ga je prekinuo, potvrdio, i pitao čemu sve to. Sve na ruskom, razume se. General je podviknuo da je Đorđe bio s delegacijom Sovjeta, izdajnika ruskog naroda i Rusije. Shodno tome, dospeo je na sud, gde će se ispitati njegova krivica. Lobačev je ustao, dreknuo da s njima nema nikakve veze, a kamoli da im podnosi bilo kakav račun. Okrenuo se i otišao. General je besneo, drao se za njim, ali je Đorđe već bio na ulici.

Krajem juna 1940. godine Kraljevina Jugoslavija i SSSR uspostavili su diplomatske odnose. Stigao je i prvi sovjetski poslanik Viktor Plotnikov, kog su ovdašnji komunisti oduševljeno dočekali na železničkoj stanici. S njim je došao i dopisnik agencije TASS, ali ne Morozov. Đorđe Lobačev se sećao da je u pitanju bio neki Roždestvenski, sušta suprotnost Morozovu. Bio je prisutan na večeri koju je priredio novinar Živojin Bata Vukadinović, gde je Roždestvenski popio bure alkohola, pa je postao vrlo nasrtljiv prema prisutnim damama. Na jedvite jade su ga izbacili napolje. Srećom, brzo je opozvan, a zamenio ga je neki Grigorjev, koji je redakcije obilazio isključivo službeno. Ni traga od novinarske druželjubivosti, pa je sva prilika da je dotični ovde imao još poneki, nezvanični poslić. A rat je uveliko bio na pragu Kraljevine Jugoslavije, ali to je već druga priča.

Pre nekoliko nedelja, u redakciju „Politikinog Zabavnika” stiglo je zanimljivo pismo, pravo iz Moskve. Piše Dimitrije Mića Lobačev, sin čika Đorđa. Skrenuo nam je pažnju na ovaj zanimljiv događaj, kako iz istorije Kraljevine Jugoslavije, tako i naše kuće „Politike”. I to kao sin čoveka čija je delatnost, u stripu, štampi i kulturi uopšte, i te kako doprinela srbsko-ruskim odnosima. Pa i preko ove epizode, od pre 77 godina. A bilo je reči i o jednom jubileju. Pre dvadeset godina beogradska „Prosveta” izdala je knjigu sećanja Đorđa Lobačeva „Kad se Volga ulivala u Savu”. Knjiga zaista predstavlja životni roman, kako to stoji u podnaslovu. Roman majstora srbskog stripa, čika Đorđa Lobačeva.

A onda se, posle nekoliko dana, u redakciji pojavio simpatični sedokosi gospodin. Predstavio se. Dimitrije Mića Lobačev. Došao je u Beograd nekim poslom, pa je posetio i redakciju časopisa za koji je bio vezan njegov otac. Od prvog broja. Doneo nam je i neke neobjavljene fotografije koje nisu ušle u očevu knjigu.

Dimitrije je bio i gost tribine „Centra za umetnost stripa” posvećene Đorđu Lobačevu. U gradu i zemlji u kojoj su Lobačevi ostavili neizbrisiv trag.

Autor: Nemanja Baćković,
Zabavnik