POGIBIJA SMAIL-AGE ČENGIĆA

Smail-aga Čengić je rođen 1788. godine u selu Jelašca. Majka mu je bila Đurđijanka, robinja. Školovao se u Istambulu. Bio je srednjeg rasta, duguljaste glave, široka i od velikih boginja išarana lica, zelenih očiju, smeđe kose, imao je bradu i brkove. Bio je odeven sav u crveno odelo: dolamu, džemadan sa rukavima, čakšire, veliki fes s dugom kićankom, opasan velikim svilenim pojasom. Nosio je sablju i dve kubure, a još dve kubure je nosio obešene o konju. Imao je ozbiljan pogled i snažan glas.

Čengići potiču iz Male Azije. Ova porodica vladala je gradom Čangri, severno od Angore, po kojem su se po dolasku u Bosnu prozvali Čangrlići, docnije Čengići. Sredinom XVI veka doseljavaju u Hercegovinu.

Smail-aga, muselim gatački, pivski i drobnjački, imao je oko 600 haračlija i bio je veoma bogat. Istakao se u borbama protiv Karađorđevih ustanika. Bio je uz Ali-pašu Rizvanbegovića 1832. godine protiv Huseina kapetana Gradašćevića koji se odmetnuo od sultana. Tada su u njegovoj vojsci bili i Drobnjaci među kojima je bio i Novica Cerović. Zbog zasluga u gušenju pobune dobio je od sultana titulu paše.

Zijametsko pravo na Drobnjak nekada su imali Rizvanbegovići. Od njih su ovo pravo kupili Selmanovići iz Taslidže. Ibrahim-paša Selmanović prodao je svoja zijametska prava u Drobnjaku Smail-agi 1830. godine za 80 "ćesa". Kupoprodaja je izvršena pod Durmitorom, pod Sedlom kod "Popova mosta". Selmanovići su hteli prodati Drobnjak Rizvanbegovićima od kojih su ga i kupili, ali se Drobnjacima to nije svidelo. Smail-aga je boravio u Tušini kod Novice Cerovića i tu mu je Đoko Malović predložio da on kupi Drobnjak. Smail-aga nije imao dovoljno novca pa mu je Đoko Malović posudio deo, a deo je prikupio u narodu. Prethodno je Smail-aga otkupio porodicu Đoka Malovića od Turaka i vratio ju je kući. Zemlja na Jezerima od Pašine vode do Tepaca pripadala je do 1863. godine porodici Čengića. Posle toga to zemljište je postalo plemenska komunica.

Smail-aga je retko dolazio u Drobnjak jer mu je sve poslove završavao Đoko Malović i donosio mu danak u Lipnik. Kneževi su sakupljali harač od 300 poreskih dimova i prirez od 300 oka masla godišnje. Harač se nije uzimao od siromašnih kuća. Ovo se sakupljalo u jesen. Smail-aga je bio najveći junak turskog carstva. Nije bio surov prema raji. Bio je pošten i nije činio zulum po Drobnjaku. O Božiću je pekao pecivo i kupovao vino pa pozivao hrišćane i častio ih.

Smail-aga se ženio tri puta. Prva žena mu je bila od Hasanbegovića iz Avtovca. Jedna od žena je bila udovica čiju je kćer iz prvog braka za ženu uzeo Smail-agin sin Rustem-beg. Rustem-beg je bio poznat po terorisanju srpskog stanovništva. U miraz je dobio 300 čitluka blizu Sarajeva. Rustem-beg je u svojoj kuli u Lipniku imao tamnicu za mučenje Srba. Pred kulom je imao vešala sa kukama i alkama na koje je vešao i kačio ljude.

Smail-aga je imao sedam sinova. Osim Rustem-bega sa prvom ženom imao je još dva sina: Dedagu (Derviš-paša) koji je umro u Konjicu 1875. godine i Muhamed-bega kojeg je posekao Spasoje Ognjenović iz Banjana na Sjenokosima u Dugi Nikšićkoj 1862. godine. Ostali sinovi su: Sulejman-beg (od druge žene), Kadribeg, Sejdi-beg i Hajdar-beg (od treće žene) koji je umro u Carigradu. Petar Vukotić je šišao Dedaginog sina. Tri Dedagina sina su živela u Sarajevu i Carigradu.

Na Grahovu je 1836. godine u borbi protiv Turaka poražena crnogorska vojska i poginulo je devet Petrovića, rođaka Petra II Petrovića Njegoša. Najzaslužniji za poraz i pogibiju Katunjana bio je Smail-aga. Na Grahovu su sa Smail-agom bili Pivljani, a Drobnjaci nisu hteli doći, osim Đoka Malovića kojeg je Smail-aga od milošte zvao Marijan i još jednog Drobnjaka. Posle boja na Grahovu Smail-aga nije dolazio u Drobnjak četiri godine. Hasan-beg Trebinjac Resulbegović je u Trebinju držao glave Petrovića i nije hteo da ih da Njegošu uz otkup.

Vladika Rade nije mogao oprostiti Smail-agi pogibiju svojih rođaka. Njegoš je pozvao drobnjačke glavare: Novicu Cerovića, Šuja Karadžića i popa Mitra Golovića i od njih zatražio da ubiju Smail-agu. Drobnjački glavari na to pristanu i za to pridobiju celo pleme.

Zaverenici su se sastali u manastiru Morači i skovali plan za ubistvo Smail-age. Vladika im je poslao nešto municije. U ubistvu će učestvovati Drobnjaci, Uskoci, Moračani, Rovčani, Bjelopavlići i Piperi.

Drobnjaci se 1840. godine odmetnu od Turaka. Da bi Smail-agu domamili u Drobnjak, Đoko Malović mu je napisao pismo u kome ga obaveštava da se Drobnjak buni i da se u narodu priča da Smail-aga ne sme da dođe od boja na Grahovu. Rustem, sin Smail-age, dođe u Drobnjak, ali mu ovi ne dadoše harač i on se vrati ocu.

Smail-aga u septembru 1840. godine sa pedesetak haračlija obilazi Pivu. Noćio je u Pivi dve noći, drugu u Pivskom manastiru. U Pivi je uzeo nekoliko drobnjačkih talaca i poslao ih u Mostar. Iz Pive dolazi u Drobnjak. Dolazi u Duži kod Đoka Malovića. Tu nije bilo Šuja Karadžića, ni Novice Cerovića, pa se Smail-aga naljutio. Sutradan kada je Šujo Karadžić došao Smail-aga mu nije hteo pružiti ruku da se rukuju. U Dužima je Smail-aga ostao sedam dana. Nije mu se ulazilo dublje u Drobnjak.

Drobnjački glavari predlože Smail-agi da se premesti na Pošćenje i ovaj to prihvati. Smail-aga iz Duži dođe na Pošćenje i ulogori se na Grbovića Bari, pod kulom Odovića. Tu dođe i Novica Cerović na koga je Smail-aga bio ljut jer se nije ranije pojavio. Drobnjaci, u želji da Smail-agu uvuku što dublje u drobnjačku teritoriju, izjave da su mu verni i pokorni, a on im poveruje. Novica Cerović je nagovorio Smail-agu da dođe na Mljetičak.

Smail-aga sa pratnjom stiže na Mljetičak 4. oktobra predveče. Ulogorio se na Gvozdu na Mljetičku, ispod brdašca Vignjeve Glavice. Na Mljetičku je Šujo Karadžić dočekao Smail-agu i bila je gozba pod šatorima. Izmenjivali zdravice Šujo i Smail-aga. Pila se medovina, zamućeno vino i kafa. Drobnjački kneževi su na Mljetičak doneli harač Smail-agi. Smail-agi je te večeri knez Filip Žugić doneo za večeru nešto kajmaka, pogaču i malo meda. Smail-aga je tada rekao da mu je malo, a Filip mu reče: "Toliko za noćas, a sjutra će bit' dosta svakome". Knez Filip je zanoćio u svojoj kući, a ujutro je osvanuo u vojsci koja je ubila Smail-agu. Šujo Karadžić i Drobnjaci sastali su se u Bukovici sa Novicom Cerovićem sa kojim su došli Uskoci. Uskoro su im se pridružili Mina Radović i Radovan Begov Redžić Bulatović sa kojima su bili Moračani, Rovčani, Piperi i Bjelopavlići. Stotinu ljudi noću je krenulo iz Bukovice na Mljetičak.

Noć je bila oblačna. Duvao je prohladan vetar i bilo je magle.

Vojska je stigla za kosu Pješivac, a onda se počela u najvećoj tišini spuštati niz Zaguljski potok ka logoru Smail-age. Već je počelo da sviće, ali zbog oblaka i tmurnog vremena turske straže ih nisu primetile. Deo vojske smestio se sa gornje strane Vignjeve Glavice, drugi deo vojske ostao je ispod nje, a treći deo vojske spustio se potokom niže, do Bare, da spreči bekstvo Turaka prema Nikšiću. U ovom delu vojske bio je Mirko Aleksić. Do pred zoru Smail-aga je pušio nargilu, a pred zoru je zaspao.

U zoru 5. oktobra, kada su se delili noć i dan, izvršen je napad na Smail-agu. Turci su spavali kada je napad počeo. Vojska koja je bila ispod Vignjeve Glavice iskočila je na vrh brdašca. Početak napada označio je Šujo pucnjem iz kubure. Prasak stotinu pušaka ispaljenih gotovo u jedan mah pocepao je dotadašnji mir. Turci povikaše: "Vlasi... Vlasi dolaze!" Napad je izvršen sa svih strana. Vatra iz pušaka kosila je polusanjive Turke. Smail-aga je izašao iz šatora. "Brnjaša mi...", njegov glas je nadjačao haos, ali ga je tane ispaljeno iz šišane Mirka Aleksića prekinulo. Pogođen u glavu, bio je mrtav pre nego je pao na zemlju. Jedno zrno ostalo je u glavi, a drugo na verizi niz povije. Kad to videše ostali Turci razbeže se. Već se razdanilo. Bitka je bila kratka. Poginuo je Smail-aga Čengić a napadači su pobili i veći deo Turaka iz njegove pratnje. Spasla su se samo dvojica koji u trenutku napada nisu bili u logoru. Jedan od njih bio je Ahmet Bauk, pobratim Šuja Karadžića. Među napadačima nije bilo mrtvih ni ranjenih.

Tela poginulih Turaka trpana su na saone i odnošena istog dana na Previš gde su nešto kasnije zakopana u neko staro tursko groblje. Kosta Berković, trgovac iz Taslidže, koji se u Drobnjaku zatekao zbog trgovačkih poslova, je dan iza bitke platio 20 perpera ljudima da sahrane mrtve Turke. Sve glave ubijenih Turaka su posečene. Glave su odnešene u Tušinu, uskočka sela i Moraču. Nabijene su na kolje oko puta i oko uljanika.

Noću, popadija Tomić, kuma Smail-age i njena kćerka iskopale su Smail-agino telo. Popadija je stavila telo u vreću i natovarila na konja. Na drugu stranu samara natovarila je podeblje drvo, da ne bi pretezalo. Preko Pive je telo odnela u Lipnik porodici Smail-age. Njen sin jedinac je tada bio zatočen kao talac u Mostaru pa je tako pokušala da ga spasi. Popadija Tomić je za Smail-agino telo dobila sedam kesa novca. Kad je pozvana posle ubistva Smail-age da odgovara za prenošenje agina tela, otišla je na Cetinje i stala pred vladiku. "Kako ti kao jedna popadija da uprtiš tursku tjelesinu?", pitao je vladika. Ona mu odgovori, ne obarajući pogled: "Gospodaru, u rodu nemam brata, a ni sina, osim jednoga Teša. Zadesio se u Mostaru na nauke kada je aga poginuo. Pomislila sam, kad bi mi Turci zaklali Teša, onda mi nije stalo za ovu tvoju kuću, ni za onu Pavlovića u Rusiji; ma i sunce prestane da grije!" Njegoš je razumeo njenu materinsku ljubav i oprostio joj je.

Kada su Turci u Mostaru saznali za Smail-aginu pogibiju potrovali su drobnjačke taoce. Rustem-beg je iz kubure ubio taoca Savu Trebješanina. Ipak je nekoliko taoca uspelo pobeći. Sa sobom su poneli otrovanog kneza Miliju Živkova Jaukovića koji je umro u Bezuju u Pivi. Na Cetinje je vest o pogibiji Smail-age doneo Makarije Šumadinac, kaluđer manastira u Bijeloj. Njegoš mu je poklonio zlatni krst. Drobnjaci su posle pogibije Smail-age otišli kod Njegoša i predali mu Smail-aginu glavu, oružje, sat, zlatnu opremu i agine konje. Na Cetinje su otišli Novica Cerović i brat mu Stojan, Šujo Karadžić, Mirko Aleksić, Milić Tomić, Radojica Vilotijević i drugi.

Primivši iz ruku Mirka Aleksića glavu Smail-aginu, Njegoš poviče: "Dođe li da mi se pokloniš, jadni Smaile!" Tri dana trajalo je na Cetinju veselje. Tada su na Cetinju bile izgrađene samo "Biljarda" i dve krčme.

Istog dana kada je ubijen Smail-aga, posle ručka, Novica je natovario svoje stvari i sa porodicom krenuo na Cetinje. Putovali su noću. Novica je na Cetinje stigao u zoru. Nosili su glavu i vodili dva konja Smail-agina: Brnjaša i Gavrana. Predali su na poklon vladici konje i oružje Smail-agino. Njegoš je dao Novici i Šuju titule vojvoda, a Mirku Aleksiću titulu kapetana. Njegoš je Novicu postavio za senatora i dao mu je kuću na Cetinju i mlin u Rijeci Crnojevića. Kad je Njegoš rekao Novici da je Ivan Mažuranić napisao pesmu o pogibiji Smail-age, poslali su mu Smail-agin sat.

Njegoš je Smail-aginu glavu držao u svome dvoru na savitljivoj pritki, tako da se klanjala kad bi neko ušao.

Da bi osvetio ubistvo Smail-age, Ali-paša Rizvanbegović ubrzo šalje na Drobnjak vojsku pod komandom Hasan-bega Resulbegovića. Narod se sklonio u zbegove u uskočke planine i Moraču. Drobnjacima u pomoć dođu i Rovčani, Moračani, Uskoci i Bjelopavlići, ali su na poljani zvanoj Bara Dajovića pod Borovom glavom kod Tušine bili poraženi 2. novembra 1840. godine. Imali su 120 poginulih kojima Turci odseku glave i njima okite Smail-agin grob u Lipniku. Tada Turci popališe čitav Drobnjak u kome su ostavili i svoje posade. Zapalili su kulu Novice Cerovića koji je tada boravio na Cetinju po želji Njegoševoj, da ga Turci ne bi ubili iz osvete za ubistvo Smail-age. Jedino su ostala nepokorena uskočka sela Strug, Sirovac i Malinsko. Od tada su Uskoci postali posebno pleme.

Dedaga i Rustem-beg su se 1841. i 1842. godine svetili za pogibiju oca u Drobnjacima. Dedaga je uoči Božića pohvatao mnoge Drobnjake, oko stotinu ih poslao u Mostar kao taoce, a posekao ih 96 (7 Cerovića). Mnogi Drobnjaci su u to vreme pobegli u Moraču i druge krajeve.

Drobnjacima je početkom 1843. godine dozvoljeno da se vrate na zgarišta kuća. Bili su razoružani, a Turci su činili zulume po Drobnjaku. Knez Filip Žugić i pop Milovan Tomić išli su kod bosanskog vezira Omer-paše, koji je imao vlast nad Drobnjakom, da mole da im se vrati oružje. Vezir je o ovome pisao sultanu u Istambul.

Sultan je dozvolio da se oružje vrati Drobnjacima, a vraćeni su i preživeli taoci koji su bili zatočeni u Mostaru.