BITKA TRI IMPERATORA

U blistavom đerdanu Napoleonovih pobeda bilo je i značajnijih pobeda od one izvojevane 2. decembra 1805. godine nad rusko-austrijskom vojskom kod Austerlica, severno od Beča, na godišnjicu njegovog krunisanja za francuskog cara, ali ova bitka je ostala kao simbol njegovog ratnog talenta, nadmoćnog vođenja i komandovanja, munjevitog reagovanja na promenu situacije. Od desetine dobijenih bitaka, Napoleon Bonaparta je najvećom i najsjajnijom smatrao pobedu kod Austerlica. On ju je uvek zvao "Sunce Austerlica" i sećao se nje do kraja života.

Bitka kod Austerlica je bitka u ratu koji je protiv Napoleonove Francuske 1805. godine vodila takozvana Treća koalicija (Austrija, Velika Britanija, Rusija i Napulj). Glavna austrijska armija raspoređena je, pod komandom nadvojvode Karla, mlađeg brata austrijskog cara Franca I, u severnoj Italiji, ali je Napoleon preduzeo glavne operacije severno od Alpa. Odustavši od svoje najveće sanjarije, invazije Velike Britanije, on vodi 200.000 veterana Engleske armije na istok, podeljenih u sedam divizija pod komandom najsposobnijih komandanata u savremenoj istoriji: Nejom, Marmonom, Davuom, Ožrom, Sultom, Lanom i Bernadotom. Sa njima je pošao i Napoleonov zet Mira sa konjicom i Besijer sa carskom gardom od 10.000 ljudi. Oni su prešli 200 milja za svega četrnaest dana, brže nego što su Austrijanci i Rusi pretpostavljali i imali vremena da pripreme svoje odbrane. Velikim obuhvatnim manevrom Napoleon je prisilio na kapitulaciju austrijsku armiju pod generalom Makom kod Ulma u oktobru. Više od 20.000 austrijskih vojnika je zarobljeno. Narednog meseca Napoleon je ušao u Beč. Ruska armija pod generalom Mihailom Ilarionovičem Kutuzovom, koja je nastupala u pravcu zapada, da bi se spojila s Makom, stigla je do reke In. Obavešten o Napoleonovoj pobedi, Kutuzov se brzo povlači preko Dunava u Moravsku, gde se nalazila glavnina ruske vojske. Tu im se pridružila i divizija austrijske vojske koja je uspela da izbegne francusko opkoljavanje i zarobljavanje.

Do poslednjeg časa je stari Kutuzov, glavnokomandujući savezničke vojske, mislio da ne treba zapodenuti bitku dok ne pristigne deo austrijske armije iz Italije pod nadvojvodom Karlom. Komandu je preuzeo mladi ruski car Aleksandar I, nabeđeni veliki vojskovođa, sa nadutim austrijskim generalima, uz odobravanje austrijskog cara Franca i mladih ruskih oficira, i odlučio da se bitka prihvati po planu austrijskog pukovnika Vajrotera, između Pracenskih visova, uzvisina koje se protežu oko pet kilometara, visokih do 300 m, s blagim padinama, i sela Austerlica.

Ne čekajući na austrijska pojačanja iz Italije i Tirola, kako je savetovao Kutuzov, car Aleksandar se odlučio za napad. Osnovna ideja Vajroterovog plana bila je da se Napoleon odseče od Beča opkoljavanjem francuskog desnog krila i odbaci prema pruskoj granici. Računali su na njegovu grčevitu odbranu položaja, bez nade i namere za kontranapad.

Saveznici su sa vojskom krenuli za Brin 27. novembra. Napredovali su sporo i kod Austerlica, udaljenog oko 70 km, stižu tek pred noć 1. decembra.

Bonaparta je dobio u vremenu i uspeo, usiljenim maršem, da se približi Prvom i Drugom korpusu.

Odbrambeni raspored Francuza, širine oko 4 kilometra, bio je na desnoj obali rečice Goldbah, južno od puta Olmic - Brin, severno od ribnjaka kod Telnica. Na desno krilo postavio je tri divizije Četvrtog korpusa, na levo tri divizije Petog korpusa. Desnim krilom komanduje maršal Davu, a levim maršal Lan. General Udino sa gardom i grenadirima i maršal Mira sa konjicom su rezerva.

Osmatrajući bočne pokrete saveznika od 29. novembra do 1. decembra, kada se uverio da će njihov glavni udar ići u pravcu Pracena i južno, Bonaparta je doneo odluku da u toku noći prebaci glavne snage, Prvi korpus, Četvrti korpus, gardu, grenadire i konjicu, da bi sa njima, sutradan, probio centar saveznika.

Na ratnom savetu saveznika Kutuzov je i dalje zastupao svoje mišljenje, ali su ga car Aleksandar i njegovi ljubimci gotovo ismejali govoreći mu da zastupa gledišta starovremenska i zastarela.

Po Vajroterovom planu nastupanje saveznika počinje u gustoj magli, 2. decembra u 5 časova i 30 minuta. Prva, druga i treća ruska kolona i austrijska avangarda (komandanti ruskih kolona su generali Doktorov, Lanžeron i Pšibiševski dok austrijsku avangardu predvodi general Kinmajer) pod ruskim generalom Bukshevdenom napadaju prema Telnicu i Sokolnicu. Četvrta kolona (Rusi i Austrijanci) pod zapovedništvom dvojice generala, ruskog Miloradovića i austrijskog Kolovrata, nastupala je prema Kobelnicu. Kod ove kolone su bili Kutuzov i carevi Aleksandar i Franc. Ruska konjanička garda, kojom je zapovedao veliki knez Konstantin, mlađi brat cara Aleksandra, bila je u rezervi.

Kutuzov je oklevao da sa četvrtom kolonom napusti Pracenske visove, shvatajući koliki je njihov značaj. Ali, oko 9 časova stigao je car Aleksandar i naredio nastupanje što je Kutuzov, iako nevoljko, morao poslušati. Peta kolona (austrijska konjica), pod knezom Lihtenštajnom, nastupala je južno od puta Olmic - Brin.

Na suprotnoj strani, na visokoj osmatračnici, mali Korzikanac je već od 7 časova i 30 minuta gledao herojsku borbu Davua na svom desnom krilu sa četiri puta jačim neprijateljem i savezničku četvrtu kolonu koja napušta Pracenske visove. Pustio je da prođe još sat krvavog, neravnopravnog sukoba Davua i Bukshevdena. Samo zahvaljujući neorganizovanosti saveznika francusko desno krilo nije razbijeno.

U 8.30 časova naredio je centru pod maršalima Sultom i Bernadotom da krene u napad. Situacija se munjevito razvijala u režiji velikog majstora. U 9 sati Četvrti korpus Francuza zauzeo je Pracenske visove. U 11 - razbijena i iznenađena četvrta kolona saveznika povlači se, po naređenju Aleksandra I, za Austerlic. Sam car Aleksandar se jedva izvukao da ga ne zarobe. I ranjeni Kutuzov je za dlaku izbegao zarobljavanje. Probojem na Pracenske visove bitka je, u stvari, bila rešena.

Napoleonova garda pod vođstvom maršala Besijera i Prvi korpus koji predvodi Bernadot tuku rusku konjaničku gardu predvođenu velikim knezom Konstantinom koja je pokušala kontranapad i koja u 15 časova takođe beži prema Austerlicu.

Aleksandar I šalje naređenje Bukshevdenu da se povuče. Na levom krilu Francuza, zaštićenom utvrđenom uzvisinom Santon (200 m nadmorske visine), maršal Lan do 11 časova u žestokoj borbi zaustavlja korpus ruske vojske kneza Bagrationa kome su uzalud priskočili u pomoć austrijski konjanici kneza Lihtenštajna.

U 11 časova Napoleon naređuje Četvrtom korpusu koji je predvodio Sult da udari u bok i pozadinu druge ruske kolone na desnom francuskom krilu, a odmah zatim u napad šalje i grenadire i gardu. Maršal Lan dobija naređenje da, uz pojačanje konjanika maršala Mira, razbije Bagrationa. U 15 časova Bagration se povlači prema Austerlicu.

Bukshevden, komandant prve, druge i treće ruske kolone, tek oko 13 časova naređuje povlačenje. Bilo je dockan. Davu ga napada s fronta, Sult iz pozadine. Pšibiševski sa svojom divizijom i polovina Lanžeronove divizije položili su oružje. Bukshevden je s nekolicinom ljudi uspeo pobeći prema Austerlicu. General Doktorov sa svojom kolonom i ostacima drugih odbačen je na zaleđene ribnjake kod Sačana i Telnica. Pod težinom ljudi i opreme i pod plotunima velike francuske baterije od dvadeset pet topova kod kapelice svetog Ante, led je probijen, i oko 2.000 ruskih vojnika našlo je smrt u ledenim ribnjacima.

Nakon pobede Napoleon je vojsci uputio ovaj proglas: "Vojnici, vama će biti dovoljno da kažete: ja sam učestvovao u bici kod Austerlica, i odmah će reći - gle, junačine".

Saveznici su na početku bitke raspolagali sa 85.000 ljudi (74.000 Rusa i 11.000 Austrijanaca). Od ovog broja 15.000 ljudi je poginulo ili ranjeno, a 20.000 zarobljeno.

Francuzi su, od ukupno 70.000 vojnika, imali 1.305 mrtvih.

Zbog prisustva tri cara (austrijskog, ruskog i francuskog) nazvana "bitkom tri imperatora", Napoleonova blistava pobeda primorala je Franca I da sklopi mir u Požunu, ustupajući Veneciju Napoleonu i privremeno okončavši antifrancusku alijansu.