Na ivici globalnog konflikta

Atmosfera u Persijskom zalivu postaje sve užarenija. Bez obzira na upozorenja Irana, SAD su izjavile da nastavljaju da pojačavaju grupu nosača aviona u regionu. Stručnjaci kažu da su strane samo razmenile pretnje i već su se našle u opasnoj blizini početka realnih vojnih dejstava.

Danas je završena vojna obuka Irana „Velejat-90“ u rejonu Ormuskog moreuza. Preko njega se odvija 40% izvoza nafte u Evropu i SAD. Iranski vojnici su pripretili da će zatovirti moreuz, na šta su Sjedinjene Države munjevito reagovale: u rejon obuke uvedena je udarna grupa na čelu s nosačem aviona John C. Stennis. U odgovor na ovo iranski glavnokomandujući Ataola Salehi je zapretio SAD „neprijatnostima“ ukoliko se grupa bude povećavala i izjavio je da je njegova zemlja spremna za „odbacivanje svih pretnji i da za to raspolaže svime što je potrebno“. SAD su odgovorile da neće prekidati operaciju koja je usmerena na osiguranje bezbednosti i stabilnosti u regionu. Zasad dejstva strana više liče na igru mišića, jer u stvari ni jednoj, ni drugoj strani rat nije potreba, uveren je stručnjak za Istok Boris Dolgov.

Iranu nije potreban konflikt sa Sjedinjenim Državama, pošto ne poseduje dovoljnu moć da se u vojnom sukobu suprotstavi SAD, koje imaju jake saveznike – u svakom slučaju Izrael. Što se tiče Sjedinjenih Država, u rukovodstvu ove zemlje postoji proizraelski lobi, postoji i lobi drugog tipa, koji zastupa interese ljudi, koji ne žele da se ovaj konflikt dalje razvija. I ovde sve zavisi od konkretnih odluka političkog rukovodstva. Zasad ovakve odluke o početku vojnih dejstava protiv Irana nema.

Američke vlasti su uverene da se Iran odlučio na demonstraciju sile i pretnje pod uticajem strogih međunarodnih sankcija. Šef službe za štampu Stejt departmenta SAD Viktorija Nuland je izjavila da iransko rukovodstvo provocira konflikte na međunarodnoj sceni kako bi skrenuo pažnju svojih građana od unutrašnjih ekonomskih problema. To je prilično smela verzija: zasad Iran uspeva da se suprotstvi sankcijama, ali on pokušava da spreči njihovo pojačavanje, smatra Boris Dolgov.

Ukoliko bude uveden embargo na uvoz nafte iz Irana – a to je ono čime Zapad sad preti – sankcije će se bolno odraziti na iransku ekonomiju. A dok postoji uvoz Iran dobija valutu i prilično velika sredstva i zato može da se suprotstavi sankcijama druge vrste.

Ova situacija je opasna zbog toga što u slučaju početka čak i najneznatnije vojne kampanje u Persijskom zalivu ovaj konflikt u roku od nekoliko dana može postati globalni. U njega će biti uvučene skoro sve zemlje u regionu. I to uopšte neće biti rat svih protiv Irana. Ova zemlja takođe ima saveznike, smatra stariji naučni saradnik Instituta za poznavanje istoka RAN, Lidija Kulagina.

Regionalne države su, naravno, protiv bilo kakvih vojnih dejstava u regionu. Zato će što sva vojna dejstva, čak i delimična, čak i operacije u kojima učestvuju samo avioni, predstavljati uzrok uzvratnih udara Irana, koji će pogoditi upravo susedne zemlje. I ovaj rat će se obavezno proširiti na region. Ukoliko se govori o zemljama Persijskog zaliva, njihov odnos prema Iranu je pretežno negativan. Razloga za to ima nekoliko. Kao prvo, to je šiitski problem. Kao drugo, to je i nuklearna politika Irana. Ovo izaziva negativnu reakciju. Međutim, niz drugih zemalja, između ostalog Turska ili Liban, u slučaju početka rata neće biti protivnici Irana. Ove zemlje će podržavati Iran, čak će mu i pomagati.

Glavni saveznik Irana je Sirija. Zapad nije zadovoljan političkim režimima obeju zemalja. Prećutni cilj svih dejstava SAD na Bliskom Istoku ostaje svrgavanje Mahmuda Ahmadinežada i Bašara Asada. Istina, zasad ni u jednoj od ovih zemalja ne uspevaju da aktiviziraju „libijski scenario“. Ovo se u mnogome dešava zbog toga što se OUN i veliki međunarodni igrači, kao što su Rusija i Kina i dalje zalažu protiv bilo kakvih ratnih dejstava protiv Irana i Sirije. Na primer, Kina je već osudila nacrt zakona koji je Barak Obama već potpisao o novim ekonomskim sankcijama protiv Irana. A Rusija i dalje insistira na diplomatskom rešavanju oba problema.