Izbori u Srbiji i scenariji za Kosovo

Kako se približava 6. maj, dan predviđen za redovne parlamentarne i vanredne predsedničke izbore u Srbiji, sve se više zapliće intriga oko njih. Ona se direktno tiče ne samo stranki i pokreta koji će učestvovati u njima, već i kSrba, kojima su sadašnje vlasti Srbije faktički oduzeli pravo, a time i mogućnost, da obave svoju ustavnu dužnost. Razlog koji je naveden za pomanjkanje želje zvaničnog Beograda da svojim sugrađanima dozvoli prilaženje glasačkim kutijama je – briga za njihovu sigurnost. „Organizovanje lokalnih izbora u situaciji kada postoji nezadovoljstvo i Prištine i velikog dela međunarodne zajednice, kao i nemanje podrške od strane Misije OUN na Kosovu, povezano je sa ozbiljnim rizicima“ –tim rečima beogradske „Večernje novosti“, pozivajući se na svoje izvore, formulišu mišljenje vlade Srbije. „Izbori se organizuju u skladu sa Ustavom i zakonima Srbije, ali mi moramo da obratimo pažnju specifičnu situaciju u lokalu i na sve okolnosti koje su u igri protiv nas“ - to više nije mišljenje anonimnog izvora, već sasvim konkretnog srbskog ministra za poslove Kosova i Metohije Gorana Bogdanovića.¹

I mada je ministar odmah posle toga prekorio predstavništva OUN i Evropske unije u Srbiji zbog toga što ne preduzimaju organizaciju izbora, te tako ne žele da garantuju bezbednost srbskim biračima u pokrajini – jasno je da pod „okolnostima“ koje onemogućavaju izbore kabinet Srbije podrazumeva nešto sasvim drugo.

Pre svega, teško da ćemo preuveličati ako kažemo da se u ovom slučaju vladajuća srbska koalicija brine pre svega o sopstvenoj sigurnosti. Jer Srbi sa Kosova tradicionalno glasaju za vodeće opozicione partije – za Srpsku radikalnu stranku Vojislava Šešelja i Demokratsku stranku Srbije Vojislava Koštunice. A u uslovima sadašnjeg društveno-političkog raskola u Srbiji sudbinu izbora će rešavati jednocifrene brojke u ukupnom dobijenom procentu glasova svakog kandidata. Tako je bilo i na izborima 2008. godine kada je predsednik Boris Tadić morao da napravi maksimalne napore (i formalne, i neformalne) kako bi u Narodnoj skupštini obezbedio očuvanje većine koalicije na čijem je čelu njegova, Demokratska stranka. Očigledno je da je to iskustvo nateralo sada vladu Srbije da faktički ostavi preko sto hiljada Srba na Kosovu sa one strane srbskog državnog prostora i tako, uostalom, prekrši Ustav zemlje prema kome Kosovo predstavlja „sastavni deo teritorije Srbije“.² Odnosi među liderima Srba na Kosovu i beogradskih vlasti su se u prošloj 2011. godini ozbiljno pogoršali zbog vrlo sumnjivih sporazuma koje je vladina delegacija potpisala sa vlastima iz Prištine. Te zato vladajuća koalicija u Srbiji ne gaji iluzije o sopstvenoj popularnosti na Kosovu. Odatle i težnja da se ujedinjeni i opozicioni elektorat „odseče“.

Ono što je bitno, to je da je pravo Srbije da organizuje izbore na teritoriji Kosova sasvim u skladu ne samo sa Ustavom zemlje, već i sa rezolucijom Saveta bezbednosti OUN br. 1244 od 10.06.1999. godine. Dokument SB OUN, konkretno, daje Kosovu „suštinsku autonomiju“, koja u potpunosti podržava princip suvereniteta i teritorijalne celovitosti Savezne Republike Jugoslavije i ostalih zemalja u regionu“³. Iste su norme propisane i u odlukama koje su preko kancelarije šefa Misije OUN za poslove privremene administracije na Kosovu donošene od 1999. godine. Međutim, to ne smeta sadašnjim srbskim vlastima da se u stvari solidarizuju sa njihovim prištinskim „kolegama“ po pitanju (ne)učestvovanja Srba na Kosovu u opštim izborima, koji se već uveliko pripremaju.

Drugi faktor koji tera vlasti Srbije da se zaista sami odreknu organizovanja izbora u delovima Kosova koje naseljavaju Srbi je pozicija Zapada, a konkretno – rukovodstva Evropske unije. Dodeljivanje Srbiji statusa zvaničnog kandidata za prijem u EU početkom marta ove godine tera predsednika Tadića i njegovu okolinu da po kosovskom pitanju nastupa još „delikatnije“ nego što je to bilo prethodnih meseci. Jer Brisel u svakom trenutku može da stornira svoju odluku, a to bi sahranilo glavnu predizbornu parolu Demokratske stranke i predsednika lično, koji su evropsku integraciju Srbije proglasili za ključnu tačku svojih predizbornih programa.

Međutim, dogovaranje srbskih vlasti Beograda sa Prištinom i Briselom o Kosovu nosi kosovskim Srbima još veću pretnju nego što je njihovo prebacivanje sa one strane granice svesrbskog političkog prostora. Upravo u samom jeku sadašnje predizborne kampanje kosovska vlada Hašima Tačija je ubacila nov „probni balon“ signaliziranjem i Srbima i međunarodnim predstavnicima da je spremna da napravi novu operaciju svojih snaga protiv kosovskih Srba i njihovih institucija. „Akcija, slična onoj koja je izvršena 25. jula, će biti neophodna vladi Kosova, iako neće biti vršena drage volje“ izjavio je 11. 04. u intervjuu telestanici KTV vice-premijer i Tačijeva „desna ruka“ Hajredin Kuči. On je nagovestio da je „misija EU u oblasti vlasti zakona i reda prava obavezna da vrši svoj mandat i da na severu zemlje zavede zakon“ i izgovorio je da će u suprotnom slučaju Priština da deluje samostalno. „Kako su u vezi s tim podvukle „Koha ditore“, prištinske novine na albanskom jeziku, Hajredin Kuči je „anonsirao još jedan 25. Juli“. Prema izjavi novina isto mišljenje je dao i spiker Skupštine Kosova Jakup Krasnići, koji je izjavio da u oblastima na severu Kosova „bezbednost treba da obezbeđuju kosovske institucije“⁴
Sa još provokativnijom izjavom je nastupio gradonačelnik albanskog dela Kosovske Mitrovice Avni Kastrati, koji je Albance sa severa Kosova pozvao da se naoružaju protiv Srba.“ Prema izjavama novina „Kosova sot“ na ulicama grada južno od Ibra pojavljuju se sve novi „naoružani do zuba“ Albanci koji ne kriju svoje namere.⁵ I mada su politički lideri Kosova formalno osudili poziv kosovskog gradonačelnika, ono što se dešava previše podseća na scenario po kome su svi glavni figuranti kosovske političke scene već igrali. Cilj tog scenarija je da se obezbedi propagandna prikrivenost (između ostalog i u očima predstavnika EU i NATO-a) nasilne operacije protiv Srba kao jedinog sredstva da se ni jednoj od strana ne dozvoli razvoj događaja koji neće biti moguće kontrolisati. U navedeni scenario se dobro uklapa i poziv lidera opozicionog kosovskog pokreta Samoopredeljenje“ Albina Kurtija da se na severu zemlje uvede vanredno stanje.⁶

Jedini faktor koji još uvek nisu u stanju da pretpostave ni u Prištini, ni u Briselu, je moguća reakcija samih Srba, a najvažnije – srbskih birača. Jer navedena operacija može da podrije predizborne pozicije Borisa Tadića i Demokratske stranke tako što će ih naterati da nekako odreaguju na ono što se dešava. I, prema tome, razvoj događaja može da krene u dva pravca. Ako zapadni tutori Kosova ne budu hteli da rizikuju time što će beogradskim vlastima da naprave „medveđu uslugu“ – vojna operacija će biti odložena na period koji će Briselu, Vašingtonu i Prištini više odgovarati. U tom slučaju, ukoliko zapadni diplomati uspeju da preko tajnih pregovora dobiju od predsednika Srbije i njene vlade prećutnu saglasnost za takvu operaciju – na severu Kosova će opet da se lije srbska krv.

Petar Iskenderov,

Primedbe: