Poslednja opomena u minut do 12.00

Prenosimo u celini govor Njegovog Preosveštenstva Episkopa raško-prizrenskog dr Artemija sa današnje konferencije za štampu u TANJUG-ovom Pres Centru pod nazivom: 'Vašington: priznati nezavisnost Kosova ili ne'. Konferencija je održana nakon završetka nedavne posete Vašingtonu.

.......

Na povratku sa Naše najnovije misije u Vašingtonu moram da vas upoznam da se Srbija suočava sa situacijom koja je istovremeno ispunjena opasnošću i nadom kada je reč o budućnosti KiM. Snage u SAD koje žele da amputiraju KiM od Srbije i da izbrišu prisustvo, pa čak i pamćenje na pravoslavni srpski narod sa KiM, i dalje su jake i odlučne. Međutim, sa druge strane, glasovi razuma i čestitih Amerikanaca, koji su ubeđeni u sramnost i nemoralnost zvanične politike njihove vlade, ne mogu se više ignorisati.

U Vašingtonu smo razgovarali sa članovima Senata i Kongresa, sa predstavnicima vladine administracije, sa predstavnicima stranih ambasada, sa novinarima, profesorima i akademcima, kao i sa analitičarima “tink-tank” profesionalnih firmi. Kao i tokom naše nedavne misije u Berlinu, i u SAD-u smo čuli poznate glasove koji su i dalje neprijateljski. Ali moram napomenuti da smo čuli i mnogo više novih glasova koji su prijateljski raspoloženi prema nama. Međutim niko, bilo da je reč o prijateljima ili neprijateljima ne sumnja da smo pred katastrofom koja preti nama, pravoslavnim hrišćanima na KiM, ukoliko zapadne zemlje, vođene SAD-om, nastave sa svojim planom da priznaju jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane džihadske terorističke i nasilničke administracije u Prištini. Niko ne sumnja u to da će se takvom politikom rasplamsati nasilje. Niko ne poriče da bi to uspostavilo opasan presedan nestabilnosti u celom Balkanskom regionu, u Evropi, pa čak i širom sveta. Ipak, svi su nas uveravali da administracija SAD-a namerava da nastavi da ide u istom pravcu i da će na taj način detonirati tu predvidljivu krizu. Zašto, postavlja se pitanje? Zato što administracija SAD-a očekuje i nada se, da posledice neće biti tako loše kakve bi mogle biti. A naročito zbog toga što se veruje, da bi ishod krize naneo patnju i stradanje samo srpskom narodu, što za njih nije bitno, jer bi Amerikanci, Evropljani kao i njihovi albanski klijenti, bili pošteđeni svakog stradanja.

Međutim, nije ovo jedina lekcija koju smo naučili u Vašingtonu. Moram sa zadovoljstvom da podvučem da, po prvi put, nakon mojih desetogodišnjih poseta u misijama mira i razumevanja, ugledni Amerikanci, čiji se glasovi ne mogu ignorisati, sada glasno traže promenu kursa njihove politike prema Srbiji. Predvodnici tog pokreta, kao što je već dobro poznato, jesu ambasador Džon Bolton, sekretar Lorens Iglberger, i sekretar Piter Rodman. Tokom naše misije mi smo razgovarali sa mnogim uglednim i aktivnim političarima i kongresmenima koji, zbog opasnosti preteće krize koju više niko ne može da sakrije, već sada nastupaju sa inicijativama kako bi što pre zaustavili dalje kretanje u pravcu nesretne politike koju je zacrtala administracija SAD, a čemu je naročito doprineo Stejt Department. Znači, već dugo očekivana debata konačno je počela u SAD. Zato verujem da, ukoliko bismo dobili u vremenu, veoma brzo bi svaka sumnja o mudrosti i celishodnosti sadašnje zvanične politike SAD-a došla do svoje kritične tačke, i dovela bi do potpunog zaustavljanja te politike.

Ipak, možda nećemo imati dovoljno vremena iz jednog prostog razloga kome smo, nažalost, sami doprineli. Bezbroj puta čuli smo od strane naših prijatelja, ali i neprijatelja, potpuno isto mišljenje - da nosioci anti-srpske politike veruju da mogu ostvariti svoj cilj zato što ćemo mi Srbi samo slegnuti ramenima i nećemo pružiti bilo kakav odgovor, bez obzira na to šta nam neprijatelji činili. Čuli smo više puta da nam se citiraju obećanja data od nekih srpskih političara, čija su nam imena otvoreno navođena, a koji su rekli da će srpski odgovor na agresiju i okupaciju biti mnogo manji, nego što bi učinila bilo koja druga nezavisna država. Vašington veruje da ti srpski političari drže našu vojsku čvrsto na lancu.

Rekli su nam i to, da isti srpski političari ne smatraju i ne ocenjuju da je nagoveštena misija EU nelegalna, ili da je vide kao vid okupacionih snaga, koje se šalju kao prethodnica priznanja. Ti srpski političari, mada u javnosti kažu da nikada neće prihvatiti gubitak Kosova i Metohije i ništa neće prihvatiti u zamenu, u istom dahu kažu da Srbija mora da ojača naše odnose sa agresorskim zemljama, čak i ako one spremaju nove napade na našu zemlju, našu Crkvu i na naš narod. Reči tih srpskih političara imaju samo jedno značenje u svesti onih u SAD-u koji nas mrze, i u svesti njihovih saveznika u drugim zemljama, a to je da: “…mi možemo da radimo šta želimo.”

Da, kažu oni, tačno je da će Srbi na Kosovu i Metohiji stradati, ali oni su samo Srbi. Da, kažu oni, stradanje bi moglo da se pokaže tu i tamo kao neka ružna epizoda koja će brzo proći, posle čega će osakaćena Srbija brzo prihvatiti novu realnost. Po njihovom mišljenju, što se Rusije tiče, ona ne treba mnogo da ih brine, zato što Srbi neće ni zatražiti njenu pomoć. Zbog svega toga i dalje nastavljaju sa svojim uverenjem, i ne kriju svoju nameru. Naprotiv, oni kažu: “mi ćemo oteti Kosovo i Metohiju od Srba, izvadićemo im srce iz grudi, samo zato što nam se može.”

Dragi u Hristu sunarodnici, ako dozvolimo da napadnu našu veru, našu državu i naš narod, samo zato što smo im se pokazali kao kukavice, onda nam niko drugi neće biti kriv, sami ćemo biti krivi za našu sudbinu. Ako dozvolimo da sadašnja kriza vlade paralizuje sposobnost Srbije da se suprotstavi očekivanjima naših neprijatelja, i ako pokažemo da ćemo našim neprijateljima biti samo laki plen, budite sigurni da će nas prokleti buduće generacije pravoslavnih Srba. Ukoliko se ne potrudimo da dovedemo našu sopstvenu narodnu kuću u red, i ukoliko se ne udružimo da pružimo jedinstvenu odbranu svega onoga što je za nas sveto i dragoceno, budite sigurni da ćemo odgovarati i na ovom i na onom svetu.

Sa druge strane, ja nemam nikakvu sumnju da, čak ako se desi najgore, ako UČK razbojnici i teroristi proglase nezavisnost, i budu priznati od neprijateljskih vlada, mi nikada nećemo izgubiti KiM. Da, mi ćemo opet stradati pod novom nelegalnom okupacijom dela naše svete otadžbine. Ali, kako smo rekli svima sa kojima smo razgovarali, mi Srbi smo preživeli mnoge okupacije i pobedili smo ih. Nepravedno, nametnuto rešenje nikada ne može da traje. Bezbožna agresija nikada ne može da pobedi i da opstane. Samo kompromis i poštovanje prava, morala i zajedničkog života među ljudskim bićima, može da stvori pravi trajan mir i bezbednost. Ako se najgore i desi, jedino pitanje će biti kako i kada će se okupacija okončati. I koliko ćemo bola istrpeti kao rezultat okupacije.

Ali, i na osnovu onog što smo čuli u Vašingtonu, mi ne prihvatamo te okolnosti kao neizbežne. Kao što smo ranije rekli, preuzete su inicijative za promenu politike SAD. Čak i Evropske vlade koje su spremne da slede politiku SAD-a, već ozbiljno sumnjaju u takav kurs i boje se posledica – mada, pošto su kukavice, još uvek to javno ne pokazuju, jer se boje da ne izazovu gnev njihovih gospodara u Vašingtonu. Prosto je neverovatno da, iako su prošle dve dekade od kako se slomio komunizam u Evropi, niko nije mogao da predvidi, da će te novokomponovane, tobože demokratske i nezavisne zemlje, kao obično roblje izvršavati diktatorske zapovesti birokrata iz Stejt Departmenta, čak savesnije nego što su nekad izvršavali zaposvesti Politbiroa.

Na osnovu svega što smo čuli kako u Americi tako i u Evropi, uveren sam da možemo otkloniti opasnost priznanja ako delujemo odmah i bez oklevanja, pre nagoveštene albanske deklaracije, jer samo na taj način možemo razbiti lažni utisak o srpskoj pasivnosti. Verujem da moramo uložiti sav napor kako bi ujedinili sve delove srpske nacije: vladu, Crkvu, oružane snage, omladinu, političke partije, društvene organizacije, medije …

Zato, vrlo brzo, mi moramo da:

• prestanemo sa međupartijskim sebičnim koškanjem i da odmah formiramo vladu nacionalnog spasa, koja bi ujedinila snage spremne da brane zemlju i narod svim legitimnim sredstvima;
• nedvosmisleno odbijemo potpisivanje bilo kog pakta ili dogovora sa EU ili sa bilo kom drugom zemljom, koja je spremna da ugrozi suverenitet Srbije;
•  pošaljemo na Kosovo i Metohiju, kako u Kosovsku Mitrovicu tako i u enklave, potrebno vojno i policijsko osoblje sa zadatkom da spreče bilo kakav napad na strukture srpske vlade, na srpska hrišćanska sveta mesta i sav hrišćanski pravoslavni narod, na šta nas obavezuje srpski Ustav, povelja UN, završni akt iz Helsinkija i Rezolucija 1244;
• rasporedimo srpske vojne formacije u južnoj Srbiji, sa javno objavljenim naređenjima da neprestano obezbeđuju normalnu vezu Srba sa Kosova i Metohije sa ostalim delom Srbije;
• objavimo da će Srbija kupiti najsavršenije borbene sisteme od Rusije i drugih zemalja, koje poštuju teritorijalni integritet Srbije i međunarodno pravo;
•  uputimo poziv Rusiji i drugim zemljama da uspostave vojno prisustvo u Srbiji i da pošalju dobrovoljce, kako bi nam pomogli u našoj pravednoj borbi;
•  objavimo nameru Srbije da se učlani u Šangajsku organizaciju za saradnju;
•  rasporedimo posmatrače svih prijateljskih i dobronamernih zemalja na Kosovu i Metohiji, kako bi bili svedoci terorističkih i agresivnih napada kojima smo izloženi, kao i naše legitimne odbrane;
• pozovemo sve iskrene i patriotski orijentisane građane, pre svega hrišćane, iz SAD i Evropskih država, da iskažu svoje protivljenje prema nepravednoj, nemoralnoj i štetnoj politici njihovih vlada; i
• mobilišemo sve društvene snage u Srbiji, da pokažu odlučnost da se suprostave bilo kakvoj vrsti napada.

Neki će reći da je ovo direktno uplitanje u politiku. Ne, nije. Pa čak i da jeste, kao pastir Našeg stada na Kosovu i Metohiji Naša je dužnost da vam prenesemo samo istinu o onom što sam čuo i svedočio u Vašingtonu i drugde. I na osnovu onoga što smo čuli, pozivamo sve Srbe da ispune svoj zavet i da postupe po svojoj savesti. Dužnost Nam je da Vas danas pozovemo na novu Kosovsku zakletvu. Uz pomoć svetog Cara Lazara mi moramo da sledimo njegov primer kao i bezbrojne primere hristoljubivih srpskih svetaca i predaka, koji su se uvek opredeljivali za Carstvo Nebesko, a ne za zemaljsko. Naša borba nije samo borba za pravdu, za nacionalne interese, niti je samo vojna, ona je pre svega duhovna borba. I uz pomoć Hrista, njegove Prečiste Matere - Bogorodice, Sv. Jovana Preteče, Proroka i Krstitelja, i svih Svetih, mi ćemo pobediti, jer - KOSOVO JE SRBIJA!

Episkop raško-prizrenski
ARTEMIJE