Spasavanje Edvarda Snoudena – „recept“ čileanskog pisca

Glasu Rusije je elektronskom poštom stigla poruka od čileanskog pisca Eduarda Labrake u kojoj je podelio svoje ideje o načinima na koje bi Edvard Snouden mogao otputovati iz Rusije za Južnu Ameriku – sa ruskog Dalekog Istoka preko Kine i Polinezije na Uskršnje ostrvo (koje je pacifička teritorija Čilea).

Labraka je o tom planu ispričao u telefonskom razgovoru sa Glasom Rusije:

Godine 1967. poginuo je Ernesto Če Gevara. A već 1968. trojica partizana iz Čeove čete je peške stigla iz Bolivije do Čilea tajno prešavši granicu. Ali, dok su bili u jednom bolivijskom naselju kod granice sa Čileom, došlo je do oružanog sukoba sa vladinim trupama. Taj incident je postao poznat međunarodnoj javnosti pošto je postalo jasno da su partizani imali nameru da nezakonito pređu bolivijsko-čileansku granicu.

Na kraju, uz pomoć jednog čileanskog novinara trojica partizana je uspela da se domogle jedne oblasti na severu Čilea u koju su odmah zatim nagrnuli dopisnici međunarodnih i lokalnih medija, a među njima i ja. Ti partizani iz čete Čea Gevare bili su iscrpljeni, oslabeli, bez oružja, prava grehota. Pod policijskom pratnjom su prevezeni u glavni grad, Santjago de Čile, gde je organizovana konferencija za štampu.

Vlasti su bile suočene sa problemom kako ih transportovati iz zemlje. Cela stvar je u tome što tih godina u više zemalja Južne Amerike na vlasti su bili vojni režimi. A SAD su pak htele da ta trojica partizana bude uhapšena i prevezena u jednu od američkih vojnih baza, pa je lako zamisliti šta bi te ljude tamo očekivalo. Partizani su ostali u Čileu dva-tri dana, a za to vreme Salvador Aljende, tadašnji predsednik Senata, tražio je načine evakuacije Čeovih drugova. Predsednik Čilea Eduardo Frej nije bio simpatizer partizanskih četa, zbog čega ga je Fidel Kastro u vipe navrata kritikovao. Ali, bez obzira na optužbe upućene Freju od strane Kastra i njegovih pristalica, predsednik se poneo više nego dostojanstveno: nije isporučio te partizane ni Boliviji ni bilo kojoj drugoj zemlji gde bi mogli biti uhapšeni. Kao rezultat poduže diskusije Aljende i Frej su došli do zaključka da je jedini mogući način „evakuacije“ trojice partizana iz zemlje preko međunarodnih voda na Pacifiku.

Partizani koje je pratio Aljende i šef čileanske policije su avionom prevezeni na Uskršnje ostrvo, pa na Tahiti. Tamo ih je, na nalog predsednika Francuske Šarla de Gola, čekao guverner Tahitija, koji je bio zadužen za njihovu bezbednost. Iz Pariza je došao i ambasador Kube u Francuskoj gospodin Kasteljanos, koji je bio ovlašćen da preuzme trojicu Čeovih drugova. Sve do te tačke pratio ih je Aljende.

Važno je napomenuti da su se de Gol, Frej i Aljende pokazali kao pravi državnici. Od tog trenutka Fidel Kastro više nikada nije prigovarao Freju: Kubanci su znali da ocene gest dobre volje čileanskog predsednika.

Nakon što je misija napustila Tahiti očekivao ju je težak vazdušni put: međusletanje na jednom ostrvu, zatim pauza u Singapuru, a zatim u Grčkoj. Na kraju krajeva su stigli u Pariz, a iz njega u Prag u pratnji kubanskog ambasadora u Francuskoj. Iz glavnog grada Čehoslovačke su otputovali za krajnju destinaciju svog dugog putovanja – Kubu.

Pomislio sam: zašto Edvard Snouden ne bi napustio Rusiju krenuvši u suprotnom pravcu? Zašto ne bi poleteo sa Sahalina ili neke druge tačke u azijskom delu Rusije i otputovao preko Pacifika, tranzitom preko Kine ili neke druge zemlje, sa presedanjima na polinezijskim ostrvima? Da bi na kraju stigao na Uskršnje ostrvo, udaljeno 2600 km od obale Južne Amerike. A sa njega bi mogao direktvo otputovati za Boliviju, Ekvador, Venecuelu, pa čak i Čile ili još neku zemlju.

Mislim da bi predsednik Čilea Sebastijan Pinjera mogao učiniti takav gest: prihvatiti Snoudena i ostati u istoriji. Bio bi to jedan gest pravog državnika, jer, na kraju krajeva Snouden je čovek koji je obelodanio zastrašujuće činjenice o kršenju međunarodnog prava od strane SAD.

Viktor Suhov,