Četvrt veka pod zaštitom nuklearnog „Vojvode“

Pre tačno 25 godina na bojevo dežurstvo je stupio Vojvoda – interkontinentalna balistička raketa R-36M2. Snažna po svojoj razornoj moći i jedinstvana po mogućnostima prevladavanja svih sistema PRO, ova raketa je postala jedna od legendi hladnog rata. Koju ulogu je odigrao ovaj raketni kompleks u svetskoj politici nuklearnog odvraćanja i šta će ga smeniti?

Sovjetska balistička raketa R-36M2 u klasifikaciji NATO-a dobila je zastrašujući naziv Satana. Trka u naoružavanju koja je pratila čitav posleratni period političke konfrontacije SSSR i SAD, rodila je dosta čudovišta. Stotine aviobaza NATO-a po čitavom svetu punjene su desetinama strateških bombardera, spremnih da u bilo kom trenutku polete prema Rusiji, u dubinama Svetskog mora bilo je tesno od atomskih podvodnih nosača raketa koji su čuvali rezerve nuklearnih raketa sposobne da unište planetu, a sa obe strane Atlantika u bukvalnom smislu pojavio se plot raketa. Postepeno je trka u naoružavanju dostigla kosmos. Kako je rekao za Glas Rusije bivši načelnik Generalštaba raketnih trupa strateške namene Rusije Viktor Jesin, američka koncepcija Zvezdanih ratova koja je predviđala uništavanje nuklearnih punjenja u orbiti, mada je bila blef, dobila je sasvim realni odgovor:

- Odluka da se napravi raketni kompleks Vojovoda bila je doneta u periodu kada je američki predsednik Regan objavio da se formira strateška odbrambena inicijativa (SOI). To je postavljanje masovne duboko ešalonirane PRO sa udarnim sistemima u kosmosu. Za proboj takve odbrane upravo je i potreban takav raketni kompleks koji može da izbacuje veliko korisno opterećenje.

Glavna prednost Vojvode je njegova nosivost. Noseći na teritoriju potencijalnog protivnika nekoliko bojevih blokova odjednom, ovaj kompleks nije ostavljao šanse nikakvom sistemu PRO, primetio je Viktor Jesin:

- Osnovna prednost se sastojala u tome što je on posedovao sposobnost da izbacuje veliko korisno optetećenje – skoro 9 tona. Dva puta ovo korisno opterećenje je premašivalo ono koje je mogao da izbacuje najsavršeniji američki kompleks MH. Zahvaljujući velikom obimu optrećenja mogao je da se smesti veliki broj bojevih blokova i snažan komplet sredstava prevladavanja PRO. Osim toga, bio je ojačan trup rakete, što joj je omogućilo da se smanji delovanje udarnih sistema.

Međutim, Vojvoda ima jedan nedostatak – stacionarno pozicioniranje. U aktuelnim uslovima data činjenica povećava ugroženost raketnog kompleksa. I takva katastrofalna snaga oružju za odvraćanje više nije potrebna, uveren je direktor Centra za društvno-politička istraživanja Vladimir Jevsejev:

- Period kada su bile potrebne tako teške rakete prošao je. Sada treba radinti na novim raketama koje će imati manju startnu težinu i manji broj bojevih glava, ali će u potpunosti odgovarati novim prilazima smanjenju nuklearnog naoružanja.

Sada se kompleksi Vojvoda postepeno skidaju sa bojevog dežurstva, garantovani rokovi čuvanja raketa ističu bez mogućnosti daljeg produžetka. Ipak Rusija ne odustaje od posedovanja teških interkontinentalnih balističkih raketa. Kako je istakao Vladimir Jevsejev, u narednoj deceniji na bojevom dežurstvu Vojvodu će smeniti novi kompleks Sarmat.

Grigorij Milenin,