Marš pobeđenih: „Eto vam, stigli ste do Moskve!“

To što se moglo videti 17. jula 1944. na ulicama Moskve bio je pravi odraz karaktera ruskog, sovjetskog čoveka. U Rusiji nikad nije bio običaj da se udara čovek kada padne – niti obračunavanje sa poraženim neprijateljima, iživljavanje nad zatvorenicima.

Zarobljenike su u jutarnjim časovima sakupili na hipodromu, nakon čega su kolone (sa po 20 postrojenih ljudi) u 11 časova krenule u dva pravca pod rukovodstvom komandanta Moskovskog vojnog okruga general-pukovnika P. A. Artemjeva. Prva kolona je išla kroz Lenjingradski drum (jedna od glavnih moskovskih ulica, danas Lenjingradski prospekt) i Ulicu Gorkog do Trga Majakovskog i dalje duž prstena oko centra grada – „Sadovoj prsten“ – u smeru kazaljke na satu. Kretanje 42 hiljade ratnih zarobljenika trajalo je 2 časa i 25 minuta. Deo njih je stigao na Kursku železničku stanicu, drugi su sa Sadovog prstena skrenuli u Kaljajevsku ulicu ili na 1. Meščansku.

„Eto vam, stigli ste do Moskve!“, dobacivali su Moskovljani generalima koji su pripremali svoje paradne uniforme i ogromne kofere u nadi da će u sovjetsku prestonicu ući kao osvajači.

Među sprovedenima u prvoj koloni, 1227 njih je imalo oficirske i generalske činove Vermahta. Među njima je bilo 19 generala koji su, kako je tog dana u svom dnevniku zabeležio pisac Vsevolod Višnjevski, išli sa ordenjem (u skladu sa uslovima kapitulacije ostavljene su im generalske uniforme, vojne oznake i odličja), 6 pukovnika i potpukovnika. Još 15.600 zarobljenika je krenulo od Trga Majakovskog po Sadovom prstenu u smeru suprotnom od kazaljke na satu, prolazeći Boljšoj Sadovoj trg, Sadovo-Kudrinski i Smolenski trg, usmeravajući se prema Kaluškom trgu i dalje niz ulicu Boljšaja kaluška sve do krajnjeg cilja, a to je bila stanica Okružne železnice Kanatčikovo, i za to im je ukupno trebalo 4 časa i 20 minuta.

Kolone sa po 20 postrojenih ljudi u 11 časova krenule u dva pravca pod rukovodstvom komandanta Moskovskog vojnog okruga general-pukovnika P. A. Artemjeva. Kada su Nemci prošli, na ulice su izašle mašine za čišćenje kako bi sa ulica Moskve sprale tragove njihovih čizama.

Generali su išli​​ tiho, razgovarajući i ne gledajući okolo, samo bi ponekad neki ravnodušno bacio pogled na Moskovljane. Oficiri su se pretvarali da ih predaja nije slomila. Jedan od njih, videvši u masi oko Trga Majakovskog natporučnika sa grudima okićenim ordenjem i medaljom „Zlatna zvezda“ – odličjem heroja Sovjetskog Saveza (to je bio iz bolnice otpušteni obaveštajac Vladimir Karpov), pogledao ga je u oči i mahnuo mu pesnicom. Budući pisac je odmah odgovorio Nemcu, pokazujući mu omču prstom oko vrata, i time mu jasno rekao: pazi da i ti ne završiš tako! Zarobljenik se nekoliko puta osvrtao i sve vreme mahao koščatom pesnicom uz psovke, kezeći zube požutele od duvana. A Karpov je pomislio, kako je kasnije priznao: „Kakav gad! Šteta što te nisu sredili na frontu.“

Do 19 časova svi ratni zarobljenici su utovareni u vagone i prosleđeni u zatvore. Prolazak ulicama Moskve nisu izdržali samo njih četvorica koje su poslali na privremeno medicinsko zbrinjavanje. „Sve je prošlo bez incidenata“, pisao je Višnjevski. Lavrentij Berija (tadašnji narodni komesar unutrašnjih poslova SSSR-a) sa svoje strane je izjavio da se „pri prolasku kolone ratnih zarobljenika stanovništvo ponašalo vrlo organizovano“ i da u tim trenucima „nije bilo nikakvih incidenata u gradu“. U svom izveštaju upućenom Državnom komitetu odbrane sa zaglavljem Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova SSSR-a Berija je izvestio da se prilikom sprovođenja „od strane stanovništva mogao čuti veliki broj antifašističkih uzvika: ‘Smrt Hitleru!’, ‘Smrt fašizmu!’, ‘Crknite, đubrad!’ itd.

“Naravno da su Moskovljani to sprovođenje posmatrali sa velikom mržnjom u sebi i dubokim prezirom prema ubicama naše braće i sestara, pljačkašima, palikućama i nasilnicima. Međutim, niko nije dao svojim navirućim osećanjima besa i osvetoljubivosti da se otrgnu. „Eto vam, stigli ste do Moskve“ – bilo je direktno upućeno generalima koji su pripremali svoje paradne uniforme i ogromne kofere u nadi da će u sovjetsku prestonicu ući kao osvajači. Zarobljenike su sprovodili konjanici sa isukanim sabljama i stražari sa puškama na gotovs. Za generalima su u koloni išli komandanti pukova i golobradi komandiri četa.

Mase vojnika koje su se kretale po „Sadovom koljcu“, prošavši kroz nekoliko kotlova koje im je spremila Crvena armija na beloruskoj zemlji, bile su zahvalne bogu za to što se taj rat sa svim svojim strahotama završio. Vojnici od po 16-ak godina (bilo je i takvih u kolonama) sa radoznalošću su posmatrali Moskovljane i moskovske zgrade, o kojima su im toliko pričali kako nakon naleta nemačke avijacije od boljševičke prestonice nije ostalo ništa...

Nemački vojnici od po 16-ak godina (bilo je i takvih u kolonama) sa radoznalošću su posmatrali Moskovljane i moskovske zgrade, o kojima su im toliko pričali kako nakon naleta nemačke avijacije od boljševičke prestonice nije ostalo ništa.

To što se moglo videti 17. jula 1944. na ulicama Moskve bio je pravi odraz karaktera ruskog i sovjetskog čoveka. U Rusiji nikad nije bio običaj da se udara čovek kada padne – niti obračunavanje sa poraženim neprijateljima, iživljavanje nad zatvorenicima. To mogu lično da posvedočim. Odmah pored škole broj 126. u koju sam išao, u srcu Moskve radili su ratni zarobljenici – gradili su hotel Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova (NKVD). I nije se desio ni jedan jedini slučaj da je neko od đaka vređao radnike, ili ih izazivao, ili gađao kamenjem – a među nama je bilo dosta onih koji su ostali bez očeva – koji su ubijeni ili nestali. Naprotiv, pojedinci bi kroz bodljikavu žicu zarobljenicima bacali krajiku hleba ili komad krompira – jedino što su mogli da donesu od kuće. Nama koji smo živeli vrlo oskudno (često je na celu porodicu sledovala samo jedna radnička kartica – i to na sva gladna usta) – činilo nam se tada da zarobljenici gladuju i da ih treba hraniti. Kako smo mogli da znamo da je Staljin 24. novembra 1942. ustanovio norme za ishranu ratnih zarobljenika: ražani hleb – 600 g, povrće i krompir – 500 g, meso i masti – 93 g, žitarice – 80 g, njihovo sledovanje je još obuhvatalo i šećer, so, paradajz, brašno, čaj, biber, sirće, pa čak i lovorov list. Radi poređenja: Hitler je 10. januara 1943. za 6. armiju utvrdio sledeće dnevne norme: 75g hleba, 200g konjskog mesa uključujući i kosti, 12g masti, 11g šećera i po jednu cigaretu. Uz to se može još uporediti i današnja „potrošačka korpa“ ruskih veterana. Velikodušnost ruskog, sovjetskog čoveka – da li to postoji još negde na svetu?

Kada je prošla kolona poraženih, na ulice su izašli kamioni za pranje i mašine za čišćenje kako na moskovskom asfaltu ne bi ostali tragovi prljavih čizama onih koji su nameravali da postanu gospodari naše zemlje.