Muslimani četnici u 2 svjetskom ratu (2)

MUSLIMANI-RAVNOGORCI

Nema sumnje da prvo mesto među Srbima muslimanske veroispovesti, koji su se u se u samom početku stavili na raspoloženje neumrlom Čiči, zauzima pok. Fehim Musakadić. Neumrli naš Čiča voleo je Musakadića kao retko koga od svojih komandanata i četnika. Musakadić je bio srbski dobrovoljac u Prvom svetskom ratu. Tada je odlikovan najvećim ratnim ordenom, Karađorđevom zvezdom s mačevima. Bio je u Sarajevu do početka Drugog svetskog rata Direktor policije. On je živeo za Srpstvo, njemu služio, njime se ponosio i, naposletku, za njega dao i svoj život. Pok. Čiča ga je dodelio u Štab Komande Istočne Bosne i Hercegovine, na čijem je čelu bio čuveni junak, vojvoda Petar Baćović. Pok. Musakadić je uhvaćen od strane komunista početkom juna 1943 godine u Stranama kod Uloga, srez nevesinjski, skupa sa pok. majorom Jocom Pantićem, biv. sreskim načelnikom Jovićem, poručnikom Kovačevićem iz Gacka, nosiocem Karađorđeve zvezde s mačevima, narednikom Stanišićem, narednikom žandarmerije Ivanom (Hrant, čije sam prezime zaboravio), i još nekoliko četnika čijih se imena ne sećam. Jedan od preživelih četnika, koji je uspeo da umakne komunističkim kuršumima, pričao je, kako su se sjajno držali svi. Svi, i Musakadić, pred samu smrt, uzviknuo je: „Živeo Kralj, živeo Draža, dole Tito!“
Na drugo mesto dolazi, svakako, poznati sudija okružnog suda u Mostaru, Mujo Pašić. Ko od ranije nije poznavao ovog divnog čoveka i Srbina, upoznaće ga iz nekoliko sledećih redaka. Bilo je to u aprilu 1941. godine. Hrvatske ustaše i u Mostaru, kao i u ostalim gradovima i mestima narediše, pod pretnjom smrtne kazne, da svi Srbi, Jevreji i Cigani moraju da odmah predaju ustaškoj policiji svoje radio aparate, eventualno oružje i municiju. Naređenje se, zna se, odnosilo isključivo na Srbe pravoslavne vere, Jevreje i Cigane. Među Srbima nalazi se i sudija Pašić sa svojim novim biciklom. „A što ste Vi došli sa biciklom?“ upitale su ustaše sudiju Pašića. „Po vašem naređenju“, odgovorio im je Mujo. „Pa, mi smo naredili samo Srbima, Jevrejima i Ciganima, nego vratite se kući i nosite vaš biciklo“, rekoše mu ustaške zveri. „Ja sam Srbin, naređenje se odnosi i na mene, evo vam biciklo“, odvratio je sudija Pašić. Ostavio je biciklo, ali je zato odveden u zatvor. Na zauzimanje njegovih brojnih srodnika i prijatelja uspelo se da ga puste na „slobodu“. Kakav se pokazao na ovom mestu, takav je bio i ostao kroz celo vreme borbi u redovima gen. Draže, sve dok nije bio zarobljen od Nemaca i predan ustašama. Umro je junački i mučenički u rasadniku „hrvatske hiljadugodišnje kulture“, logoru smrti, Jasenovcu.
Treća ličnost, dr Ismet Popovac, lekar iz Konjica, dolazi u prve redove četnika-muslimana. Zbog svoje saradnje sa četnicima i svoga otvorenog sukoba sa Hrvatima i partizanima gine kao četnik u Trebinjskoj šumi, blizu Trebinja, 1943. god.
Poručnik Čengić, mladi aktivni oficir, pridružio se četnicima već početkom 1942. godine. Poslat od strane četničke komande sa specijalnom misijom u Mostar, biva uhvaćen i zaklan od ustaša. Napred navedena četiri Srbina-muslimana bili su muslimansko vođstvo u četničkim redovima za Istočnu Bosnu i Hercegovinu. Bilo ih je još, no njihova imena ne smemo ovom prilikom da pominjemo, jer se, možda, još koji od njih nalazi u životu u zemlji najcrnjeg terora, Titovoj Jugoslaviji.
Musakadić, Pašić, d-r Popovac, poručnik Čengić i drugi njihovi bliži saradnici-muslimani, nisu bili komandanti bez vojske, kako bi zlonamerni ljudi hteli, kad im ustreba da tvrde. Nisu zaboravili nekoliko preživelih svedoka naš oružan plan i napad, 18. i 19. januara 1943, na čisto muslimansku-ustašku tvrđavu Bjelemiće (srez Konjic). Skupa se nevesinjskom, konjičkom, kalinovačkom i drugom sarajevskom četničkom brigadom, pod mojom komandom i komandom pok. Krsta Kovačevića, aktivnog kapetana, rame uz rame borili su se i dva bataljona muslimana-četnika. Na čelu muslimanskih četničkih bataljona bili su Fehim Musakadić, Mujo Pašić, dr Popovac. Kad smo osvojili opštinu Bjelemiće, vlast je preuzeo lično major Fehim Musakadić. Muslimani-četnici su, tada, streljali trojicu muslimana-ustaša iz mesta.
Kad smo u proleće 1943 godine, vodili ogorčene borbe sa partizanima, u našim četničkim redovima imali smo dva bataljona muslimana: jedan u sastavu nevesinjske brigade kojom sa ja komandovao, a drugi u sastavu mostarske brigade, kojom je komandovao kap. Vlado Milutinović, sada u Kanadi. Mnogi su od njih pali na polju časti, za slobodu. Pali su pored Srba-četnika. Njihove žrtve, njihova krv, njihovi mladi životi neće se zaboraviti dok traje nas koji smo s njima delili zlo, a dobra je bilo onda vrlo malo. S toga, neka je slava i hvala njihovim palim žrtvama.
A sada, pred završetak, hteo bih da zamolim sve Srbe koji se bave politikom i koji se bore protiv komunizma, fašizma i nacizma, da ne smeću s uma, kad budemo udarili temelje našoj nacionalnoj državi, da su Bosna i Hercegovina srpske zemlje, da su muslimani Bosne i Hercegovine u ogromnoj većini Srbi, da muslimane iz ovih dveju srbskih pokrajina treba da vodi duh i ideja muslimana-Ravnogoraca: Fehima Musakadića, Muja Pašića, d-r Ismeta Popovca, Srba-mučenika, a ne nekih sumnjivih, samozvanih vođa, koji su služili ustašama i Anti Paveliću.
Fehime, Mujo, Ismete i ostali četnici-muslimani, koji dadoste svoje živote za Kralja Petra, za neumrlog Čiču Dražu, za Ravnogorstvo i Srpstvo, neka je: Rahmetulahi alejhi razmeten vasiah!

400 MUSLIMANA ČETNIKA IZ UMČANA

U štabskoj četi sreskog komandanta u Konjicu Jova Babovića sa malim izuzetkom bili su muslimani-četnici, a u sastavu Konjičke četničke brigade nalazili su se muslimani-četnici iz Konjičke Župe, Bjelemića i Uloški bataljon. Konjička brigada brojala je 330 boraca, Konjička Župa 200, Bjelemići 200, a Uloški bataljon 150 boraca. Iz Konjičkog sreza skoro svi muslimani, sposobni za borbu, bili su u četnicima. Na položaju Bjelašnice bilo je 400 muslimana četnika od Umčana u zajednici sa Vukasovićem. Vukasović je bio komandant 2. sarajevske brigade. U Višegradskoj brigadi kapetana Nikića nalazilo se 200 muslimana četnika. U borbama oko Neretve-Glavatićeva potpukovnik Jovanović, pored svojih 200 boraca, imao je u svome sastavu i 200 muslimana-četnika na liniji Bjelašnica – Konjic – Bijela. Kod rezervnog poručnika na položaju Devojčin Kuk 70, u odredu Kurteša, koji je brojao 550 boraca, bilo je 80 muslimana četnika, a u sastavu Hercegovačkog odreda isto toliko muslimana četnika.
Kao što se iz izloženog vidi, bosansko-hercegovački muslimani iz Sandžaka bili su na strani svoje progonjene braće Srba pravoslavne veroispovesti. Oni su aktivno učestvovali u oružanim četničkim odredima pod vođstvom besmrtnog Draže, pisali rezolucije i muški, kako dolikuje odžakovićima i koljenovićima, protestvovali protiv ustaškog nasilja. Mnogi znani i neznani pojedinci, mahom intelektualci, na razne načine činili su neocenjive koristi borbi, koju je goloruki Srbski narod vodio protiv ustaških i partizanskih hordi.
Početkom 1942. godine obrazovan je u Sarajevu Muslimanski četnički akcioni komitet od 14 članova, čija imena iz razumljivih razloga ni danas ne možemo objaviti, jer mnogi žive i tavore svoje dane pod Titovim terorom.
U samom okupiranom Beogradu bio je obrazovan muslimanski centar, koji je sarađivao u raznim vidovima sa Ravnogorskim pokretom i posebnim kanalima održavao veze sa Bosnom i Hercegovinom. Odlaskom Mustafe Mulalića, bivšeg narodnog poslanika na Ravnu Goru, vođstvo muslimanskog centra preuzeo je Abdulah Kemura, knjigovođa Srpske zemljoradničke nabavljačke zadruge, koga su partizani ubili među prvima pri zauzimanju Beograda. Grupa je izdavala ilegalno i list ISTOK pod uredništvom Mustafe Mulalića, preko kojeg je održavana veza sa zemljom. List se štampao u Dražinom glavnom štabu, zajedno sa dva centralna lista: RAVNA GORA i RAVNOGORSKA MISAO.
Piscu ovih redova pripada donekle zasluga za uspešno funkcionisanje obaveštajne službe na terenu Bosne i Hercegovine, koja je dejstvovala iz Beograda, preko prote Božića i Jezdimira Dangića, a u kojoj su radili sve sami Srbi muslimanske veroispovesti.
Podzemnom radu ovog obaveštajnog centra ima se zahvaliti da su bosansko-hercegovački muslimani bili obaveštavani o prilikama u svetu, o stanju u okupiranoj Srbiji i pozivani da u svakoj prilici progonjenom bratu ukažu pomoć i zaštitu. Da nije uništena ogromna arhiva komesarijata za izbeglice u Beogradu, kojem je na čelu bio veliki srbski rodoljub i istaknuti sokolski prvak Tomo Maksimović, generalni direktor svetske firme „Bata“ za Jugoslaviju, znalo bi se nešto više o radu Srba muslimana, kako u Beogradu, tako isto i u Bosni i Hercegovini. Komesarijat je saslušavao svakog izbeglicu iz Bosne i Hercegovine, kao i iz ostalih srbskih pokrajina, čijim se iskazima moralo verovati. Veliki broj izbeglih Srba izjavio je, da su uz pomoć muslimana prešli Drinu i tako izbegli sigurnu smrt. Mi smo, iznoseći ove nepotpune podatke o stavu bosansko-hercegovačkih muslimana za vreme Drugog svetskog rata, kao i o učešću velikog broja muslimana u četničkim odredima, izvršili svoju dužnost. Namera nam je da ovim sačuvamo ovu istinu od zaborava za poznija srbska pokolenja. Ona će u miru i slobodi, bez ikakvih predrasuda, i na temelju mnogobrojnih i kudikamo ubedljivijih činjenica, nego što su ove, pravilno oceniti sve te napore i žrtve bosansko-hercegovačkih muslimana. Tako će iz svega toga izvući još jedan dokaz, da su sve to činili kao nacionalno svesni Srbi muslimanske vere i da nisu žalili ni svoje živote, kada je bila u pitanju sudbina srbskog naroda.
I na kraju setimo se Njegoša: „Ne pita se ko se kako krsti, no čija mu krvca grije prsi, čije ga je mljeko zadojilo.“

DRAŽA MIHAILOVIĆ I MUSLIMANI
Kako je general Draža Mihailović gledao na problem naše muslimanske braće najbolje će se videti iz sledećeg telegrama, koji je uputio 21. januara 1945. godine Kraljevskoj jugoslovenskoj vladi preko jedne od svojih neposrednih radio veza koje je imao s njom. U tom telegramu objašnjen je stav muslimana u rešavanju jugoslovenskog pitanja. S obzirom da je general Mihailović taj telegram poslao, očigledno je da se složio s pogledima naše muslimanske braće. Izjavu muslimana potpisao je jedan od najuglednijih među njima. Njegovo ime, nažalost, ne možemo objaviti pošto se nalazi u zemlji. Ta izjava glasi:
„Mi, muslimani Kraljevine Jugoslavije, bezuslovno i nepokolebljivo smo za ustavno-monarhiski oblik vladavine sa dinastijom Karađorđevića i Kraljem Petrom Drugim na čelu.
„Mi smo isto tako za federativno uređenje Jugoslavije na etničkom principu, s trima federativnim jedinicama: srbskom, hrvatskom i slovenačkom. Kako mi, muslimani živimo isključivo na srbskom etničkom području, to je razumljivo, da tražimo da svi nepodeljeni uđemo u sastav srpske federativne jedinice.
„Što se tiče Bosne i Hercegovine, mi tražimo da te pokrajine, zajedno sa susednim srbskim krajevima, kao i sa onim srezovima u Sandžaku, koji i saobraćajno i privredno gravitiraju Bosni i Hercegovini, obrazuju u srbskoj federativnoj jedinici jednu veliku samoupravnu oblast, sposobnu za život, i sa punom administrativnom autonomijom. Toj oblasti mora se, s obzirom na geografski položaj i saobraćajne mogućnosti, obezbediti pristup i na more, kako na jugu tako i na jugozapadu.
„U kulturno-prosvetnom pogledu mi tražimo da nam se kao celini obezbedi puna versko-prosvetna autonomija.
„Kako su svi naši zahtevi opravdani i etnički i istoriski i osnovani na potpuno demokratskim principima, to smo uvereni da će naići na puno razumevanje u svima nepristrasnim krugovima i srbskim i hrvatskim, i da će muslimani ovim svojim stavom doprineti svoj prilog pravilnom rešenju srbsko-hrvatskog pitanja.
„Naglašavamo da smo već i kao muslimani protiv komunizma i protiv terora a za punu i istinsku demokratiju, u čiju pobedu čvrsto verujemo.“
Ova rezolucija muslimana, dostavljena Kraljevskoj vladi preko generala Draže Mihailovića, najbolji je odgovor svima onima koji danas nastoje da proglase našu muslimansku braću Hrvatima a Bosnu i Hercegovinu nekakvim hrvatskim pokrajinama.
Izvor “Spomenica Bratstva 1954-1974“  autor Alija S. Konjhodžić izdata 1974 u Torontu – Kanada