PRIČA

U LAVIRINTU

Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba...

Sunce je grijalo sa mog neba i dan je krenuo da se valja svojim putem lagano i nekako tromo. Riješih da i ja u tom lijepom danu oposlim neke poslove.

Došla sam prije 10 časova da budem među prvima i tako završim čim počnu rad sa strankama ali i drugi su računali vrijeme isto kao i ja pa nas ispred vrata bijaše poprilično. Kad otvoriše mi nagrnusmo kao ovce kojima je pastir smakao rezu sa tora. Tu se odmah nalazio šalter pošte koja je za vjerovali ili ne odlično obavljala svoj posao. Moje je bilo da kažem šta mi treba i da platim a ispunjavanje uplatnice oni završavaju. Onda stadoh u red koji je već bio dugačak. Kretanje u tom redu se nije moglo primijetiti jer se nismo pomjerali. Posmatrala sam oko sebe i izbrojala deset šaltera od kojih su četiri bila za rad sa strankama. Četiri šaltera za najveći grad?!? Da su četiri punkta sa po četiri šaltera raspoređena na različitim lokacijama u gradu bilo bi prihvatljivo i ne bi se stvarao ovaj haos u kome se gubi dragocjeno vrijeme.

Ostajte ovdje!... Stajala sam ovdje a željela da odem iz tog reda koji se nije kretao. Kako je izgledalo daleko sunce moga neba, pomislih u zagušljivom redu. Tada primijetiha da su u redu du mene ljudi bili okrenuti suprotno, što me zaprepasti. Svima su leđa bila okrenuta šalteru a lice izlazu, a u redu do njih oni bijahu okrenuti šalteru. Ovo je za mene bilo iznenađenje jer sam prvi put vidjela ovako naopak red. Pošto imah vremena na pretek počeh da računam koliko čovjek ostavi u svom životu vremena na čekanju po raznim čekaonicama, stanicama, na šalterima,...? Shvatih da je ovo tema za naučno istraživanje pa odustah a tada konačno posle nekih četrdeset minuta stigoh na kraj prvog reda i tako stojići mislih kada ću u ovom lavirintu pronaći izlaz. Sad sam gledala u vrata i sunce je provirivalo kroz njih ali njegovi zraci mi nisu mogli pomoći. Iskreno zažalih što nemam u tašni neku knjigu pa da to izgubljeno vrijeme sačuvam. Mogla sam isplesti šal za nastupajuću zimu, mogla sam...u narednih četrdeset minuta svašta sam mogla. Nađoh se u trećem redu koji je nagovještavao kraj mojim mukama. Gledam u početni red koji je isti jer stalno pristižu novi građani. Odustah od prekorijevanja same sebe što sam došla ranije. Zapitah se koliko se ovdje dnevno slije novca i gdje taj isti odlazi. Razbijajući mali mozak sa ekonomijom ( jer mi u ovakvim prilikama ne treba veliki ) prođe isti vremenski interval i konačno dobih nagradu : Šalter! Tu brzo završih pa onda usledi slikanje. Onako izmučena mogla bih tu sliku dobro prodati za potrebe horor reklama. A onda mi snimatelj kaže :

- Kažiprst desne ruke stavite ovdje.

Ja zbunjeno blenem u njega i pitam se šta mi ovaj govori? On ponavlja isto a ja i dalje ne shvatam šta treba da uradim. On vidno iznerviran počinje da mi pokazuje šta treba da uradim a ja se mislim koje mi je desna ruka i gdje mi je kažiprst. Mehanički uradih to što se traži od mene i izađoh na sporedna vrata. Tamo me srete sunce onog istog neba, samo što sam ja bila izgubljena, dezorijentisana i nestabilna na nogama što je posledica dugog stajanja u jednom mjestu. Mučila me velika dilema na koju stranu treba da idem da bih se vratila kući. Izgledalo je kao da sam u nekom nepoznatom gradu i da je ovo sunce nekog drugog neba. Dugo mi je trebalo da prepoznam zgrade oko sebe i krenem na pravu stranu.

Ostajet ovdje!... Izgubljeni u lavirintima.

P.S. Pisaću ponovo kad se pronađem!

Branka Vojinović Jegdić