MEMORANDUM NJ.S. PATRIJARHU SRBSKOM G. IRINEJU I SVETOM SINODU

PROBLEM

Naša omladina, đaci i studenti, uče lažnu nacionalnu istoriju. Umesto naučne istorije vaši udžbenici i nastavni programi sadrže antisrbsku i antislovensku propagandu. Tu predstavu naše nacionalne istorije formulisala je Austro Ugarska početkom 20. veka kao strateško oružje za pokoravanje i uništavanje Srba i drugih Slovena.

KAKO JE NASTAO

Oslobođena Srbija, još mala i nejaka, bila je na udaru tadašnjih kolonijalnih evropskih sila, u prvom redu Nemačke i Austrije. Posebno je bila zabrinuta Austrija jer su Sloveni pod njenom okupacijom počeli da gledaju prema Srbiji kao baklji buduće slobode. Smetala je njihovom „prodoru na istok“. Uz njih je stajala i moćna Katolička crkva koja nije želela širenje i jačanje jedne pravoslavne države na Helmu (Balkanu). Britanska imperija je nastojala da suzbije ruski uticaj u Evropi, a u Srbiji je videla malu Rusiju, pa je i ona podržavala antisrbsku politiku. Sve te sile složno nametle su Srbiji na Berlinskom kongresu 1878. godine uslove koji će Srbiju sprečavati da se razvija i omogućiti da se ona vremenom uništi. Tada je, na jednom međunarodnom kongresu, jednoj naciji i jednoj državi zabranjena stvarna istorija i nametnuta lažna.

1.   Srbiji se zabranjuje da izučava svoju istoriju iz vremena od pre Nemanje.

Ovim nalogom je sakrivena istorija Srbije iz ranog srednjeg veka, od prvog do desetog veka. To je ono vreme kada su na Balkanskom poluostrvu živeli samo Srbi i Grci, pre dolaska Bugara, Mađara, Hrvata i Šiptara. Da se ne zna da je u osmom i devetom veku zapadna granica Srbije bila na reci Soči. Da je Franačka imperija napala Srbiju da bi joj otela Istru.

 

 

Da bi se ispoštovao nalog Beča da je Srbija samo do Drine nastao je problem oko Hercegovine. Hercegovina je Nemanjina očevina, Nemanjin otac, ban i vojvoda Desa, bio je ban Huma i sahranjen u Trebinju. Nemanja je rođen u Ribnici, savremenoj Podgorici, koja je bila u vlasti bana Dese. Ovo su potvrdili svi naši raniji i strani istoričari. Iz Beča je naređeno da se menja ime Nemanjinog oca, da se on ne zove Desa nego Zavida, neki čobanin iz Raške. Tako se, do dana današnjeg, predaje po našim školama i fakultetima. Ali bečki istoričari nisu znali ko je bio Zavida, to otvoreno priznaju Jiriček i Ćorović. Ali patrijarh Pajsije je ostavio zapis o Zavidi, on je bio Nemanjin stariji brat, koji je bio protiv Nemanje i poginuo na čelu vizantijske vojske u bitci kod Vučitrna. Knez Huma Miroslav je Zavidin sin i nije Nemanjin brat nego bratić. To je primer kakvu istoriju naši đaci uče.

 

 

Priča o seobama Slovena je najveća podvala u istoriji uopšte. Ta priča je nastala u 17. veku i Srbiji nametnuta posle Berlinskog kongresa. Sama priča je potpuno luda i besmislena, fizički neizvodljiva. Za tu priču nema nikakvih dokaza u arheologiji, istoriji i lingvistici. Temelji se na samo jednom jedinom falsifikatu koji datira iz 17. veka i zakačen je za ime vizantijskog cara Konstantina Porfirogeneta iz desetog veka. Šta su hteli postići sa tom podvalom je sledeće. Kao prvo osporiti Srbima tapiju istorijskog prava na svoje teritorije i tu tapiju preneti na jedan drugi narod – Šiptare. Međuvremeno jedan nemački istoričar, Timan, je postavio tezu da Srbi nisu Iliri nego su to Šiptari. Tako da oni polažu pravo na sve srbske teritorije kao i na Beograd. Videli smo kakve su posledice bile tih podvala. Srbi su došljaci u šiptarsku zemlju koju treba vratiti njenim istorijskim vlasnicima. Kao drugo, seobama Slovena se isključuju Srbi, a preko Srba i svi Sloveni jer su se ranije svi nazivali Srbima, iz bilo kakvog udela u stvaranju evropske kulture i civilizacije i trpaju se među nepismene varvare. Srbi koji su dali pismenost Evropi i svetu, Vinča, proglašeni su za nepismene varvare. Celokupna srbska kultura iz antičkog vremena je pripisana Grcima, a srbska kultura iz srednjeg veka Vizantiji. Sa teorijom o seobama Slovena izvršen je najveći kulturno istorijski genocid na svetu i na njemu se temelje svi naredni genocidi nad Srbima. Razmere tog genocida se vide bolje danas, kada je genetika zauzela svoje mesto u nauci, nego ranije. 

Smenu srbskih istoričara je Beč postigao preko svog miljenika kralja Milana. Odmah su prišli stvaranju novih srbskih istoričara prema bečkom ukusu. Rodonačelnik tog novog talasa bio je Konstantin Jozef Jiriček. Poreklom Čeh, rođen u Beču 1854. godine. Školovan je u Beču na višoj „Jezuitskoj školi“ „Terenianum“ i postavljen za profesora istorije na Bečkom univerzitetu. Ubrzo je postao viši savetnik Balplaca, austrijskog ministarstva spoljnih poslova. Jiriček i Hrvat Vatroslav Jagić su bili profesori istorije i kod njih su završili fakultet Srbi: Stojan Novaković, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. To su pisci naše zvanične istorije koja se predaje u školama. Jiričeka su poslali u Bugarsku da bude ministar prosvete i da napiše istoriju Bugara prema bečkim interesima. Pošto je bio zagriženi katolik došao je u sukob sa bugarskom crkvom i morao je da napusti Bugarsku. Potom ga šalju u Dubrovnik da napiše istoriju Srba. Ta njegova istorija Srba trebala je da bude priručnik za austrijske političare i diplomate kako da manipulišu Srbe. To njegovo delo trebalo je da odredi granice srbske istorije, šta Srbi smeju da nauče, a šta ne smeju da znaju.

U vreme Berlinskog kongresa predsednik srbske vlade Jovan Ristić predstavljao je Srbiju na kongresu i nije hteo da prihvati ove ucene. Zato mu nisu dali reč da se obrati Kongresu, a bečki dvor je preko kralja Milana uspeo da odmah smeni Ristića i da sprovede sve ove naloge.

KAKO SE SVE TO ODRŽALO

Stvorena je nova, pro bečko berlinska, intelekualna elita na čelu sa Stojanom Novakovićem i Ilarionom Ruvarcem. Nastalo je ruganje i ismejavanje svih srbskih istorijskih ličnosti i svega što je srbsko. Novi profesori, nove istorijske škole stvarali su svoje kadrove i prenosili bečko „znanje“. Da ne bi priznali da su njihove diplome obično parče papira i da oni šire neprijateljsku propagandu među svojim narodom, oni su uporno zastupali ono što su ih bečki đaci naučili. Tu su bili u pitanju lični interesi, karijere, a i sama pomisao da su izdali svoj narod činila ih je još više tvrdoglavim. Ima ih takvih i danas. Kada im donesemo zapis u kamenu u stanju su da kažu da kamen laže. U tome su bili dobro podržavani iz Berlina, Minhena, Beča i Pariza. To je bila potpuna dominacija nemačke istorijske škole koja je imala za cilj ponižavanje, podcenjivanje i potiskivanje svih Slovena i stvaranje „leben placa“ za širenje Germana. Od uticaja nemačke istorijske škole nisu se lako oslobađali ni trezveniji intelektualci u Srbiji. Posle obnove srbske istorijske škole i pojave niza dela iz naučne istorije nemačka Akademija nauka se odrekla njihove istorijske škole iz 19. veka kao netačne. Ali, avaj, nje se nije odrekla SANU ni naše ministarstvo prosvete, kod nas je još uvek na snazi. Kod nas je bila ograničena istorijska nauka i svedena na samo ono što su napisali Jiričekovi đaci, a vi znate da ni jedna nauka ne može da se ograniči. Svi antički pisci i svi srednjevekovni pisci, koji su pisali o Srbima, bili su sklonjeni i zanemareni. Primera radi, u Narodnoj biblioteci Srbije nema ni jednog antičkog istoričara ni geografa. Knjiga vizantiskog pisca Mihaila Ataliote, savremenika i svedoka dovođenja Albanaca u Srbiju 1043. godine je sklonjena iz svih biblioteka u Srbiji. Ko bi god u Srbiji izneo neki podatak u prilog srbskoj nacionalnoj istoriji, različit od bečke škole, bio bi proglašavan pustim i ludim. Našu Akademiju nauka i univerzitete držali su bečki đaci i njihovi sledbenici, pa je to slučaj i danas. Da nije jedna grupa intelektualaca obnovila srbsku istorijsku školu u inostranstvu ne bi se nikada saznala istina o nama i našoj istoriji.

Da bi neko imao zaposlenje i uživao privilegije društva, honorare od pisanja udžbenika, a izgleda i druge honorare, on može da upropaštava generacije i da po školama i u udžbenicima priča monstruozne budalaštine, kao što čine pojedini naši profesori. Umesto da takvi budu pozvani na odgovornost i kažnjeni, oni dele i primaju koje kakve nagrade.

Prioritet prioriteta savremene srbske države i nacije, kao i svake druge ozbiljne države, jeste uspešna i odgovorna kulturna politika, i kvalitetno i rodoljubivo obrazovanje. Najbitnije je za obezbeđenje budućnosti srbskog naroda demografska obnova, zaštita kulturnog nasleđa, očuvanje nacionalne svesti i predaja istinske nacionalne istorije zasnovane na nauci. Dužnost prosvete je da stvara ponosne i obrazovane rodoljube a ne hulitelje i samomrzitelje koji se srame pred svetom što su Srbi. Više od jedne decenije vodi se oštra rasprava o valjanosti programa nacionalne istorije. Na jednoj, možemo je nazvati švapskoj strani, imate jedan jedini dokument za koji je dokazano da je falsifikat zakačen za ime Konstantina Porfirogeneta, a na drugoj strani imate hiljade dokumenata i činjenica iz arheologije, pisane istorije, lingvistike i na kraju genetike koja je sve potvrdila. Niko normalan ne može po školama da priča priče koje se ne temelje ni na čemu osim njihove mašte nasuprot materijalnim dokazima, tekstovima uklesanim u kamenu kao što je srbski zakonik na obelisku iz Sirbina ili tekst na kamenu Rozeta. 

REFORMA

Ovu agoniju i bruku moramo okončati. Vi ste dužni da pomognete reformu nastave istorije u našoj prosveti i da se postavi program za istoriju na naučnu podlogu. Da se vrati nauka u predmet istorije. Zaključno sa prošlom godinom u nauci je sve rešeno i poznato, raspon je postao toliko veliki između naučne i propagandističke istorije da više nije moguća nikakva diskusija po pojedinim pitanjima.  Dosta je bilo laži, prevare i samoobmane. Sada je pitanje odluke, ko je za jedno a ko za drugo. Gospod je rekao: „Držite se istine, istina će vas spasiti“. Ne sumnjamo da će vaše opredeljenje biti na toj strani. I da nikako ne može biti na strani neprijateljske propagande protiv svog naroda.  Štetne posledice po Srbiju bile su veće, u poslednja dva veka, od lažne istorije nego od svih ratova. Da je urađena i prihvačena prava istorija srbskog naroda ne bi nikada bila moguća ona satanizacija Srba i Srbije u svetu kakva je bila prilikom raspada Jugoslavije, a koja i danas traje. Nama su naši neuki državnici koji nisu poznavali nacionalnu istoriju, a donosili su istorijske odluke, više štete naneli nego bilo koji drugi neprijatelj. Niti su znali niti su imali od koga da nauče. To su izrauiti slučajevi kralja Aleksandra Karađorđevića i predsednika Slobodana Miloševića. Da i ne govorimo o polupismenim komunističkim rukovodiocima. Zahvaljujući njima, u najvećoj meri, Srbija ima ove i ovakve probleme danas.

Očekujemo od vas javnu podršku promeni programa istorije u našim školama.

NOTA BENE

    Od uvođenja komunizma u našoj zemlji je zavladalo nepoštovanje čoveka i neuvažavanje sagovornika. Tako da se i ne odgovara na pisma i predstavke, što je u normalnim zemljama nedopustivo. Pa ukoliko ne bude odgovora na ovaj memorandum smatraćemo da ste odgovorili NEGATIVNO.