«Ledeni par» Sunčevog sistema

Kosmički aparati još uvek ne posvećuju pažnju Uranu i Neptunu. Situaciju je pokušao da popravi tim evropskih i američkih naučnika: molba za dvostruku misiju ODINUS istovremeno na obe planete predata je na razmatranje Evropskoj kosmičkoj agenciji kao projekat velike klase iz programa Cosmic Vision. Premda ova ideja nije dobila podršku, proučavanje dalekih ledenih giganata našeg Sunčevog sistema i dalje ostaje na dnevnom redu nauke koja se bavi proučavanjem planeta. I kolektiv autora koji su predložili ODINUS objašnjava zbog čega.

Dokument koji nosi naziv «Naučni slučaj misije na ledene gigante i njihove satelite» (The Scientific Case for a Mission to the Ice Giant Planets with Twin Spacecraft to Unveil the History of our Solar System) ne opisuje toliko misiju ODINUS koja je predložena na konkursu Evropske kosmičke agencije za lansiranje 2028. ili 2034. godine, koliko pitanja na koja se može odgovoriti ukoliko Uran i Neptun budu istraživani uz pomoć istih kosmičkih aparata. Autori dokumenta su saradnici evropskih i američkih naučnih organizacija.

Uran i Neptun zasad uglavnom znamo iz daljine. Jedini kosmički aparat koji je posetio okolinu ovih planeta «Vojadžer-2» je 1986. godine leteo u blizini prve, a 1989. godine – oko druge. Ostalo su posmatranja uz pomoć nadzemnih i kosmičkih teleskopa. Ovo, naravno, pruža mnogo informacija, ali ne može da odgovori na to šta se dešava u blizini ovih planeta i kakva je građa njihovih satelita. A to je ključ za shvatanje i prošlosti, i sadašnjosti Sunčevog sistema.

Za razliku od gasnih giganata Jupitera i Saturna, Uran i Neptun, koji su manjih dimenzija, verovatno su nastali nešto kasnije i pretežno se sastoje ne od vodonika i helijuma, već od leda vode, amonijaka i metana, uz primesu metala i silikata. Sitni detalji iz njihovog života, na primer, «vremenski» uslovi zasad nisu dobro poznati, iako po podacima istog ovog «Vojadžera-2» u ovom pogledu planete mogu biti veoma različite.

Interesovanje za Uran i Neptun nije uslovljeno samo time što nisu proučeni. Srazmerno s tim kako raste broj planetarnih sistema oko drugih zvezda koji nam postaju poznati, sve zagonetniji postaje naš sopstveni. Između ostalog, ispostavilo se da u toku formiranja sistema planeta veliku ulogu igra međusobno dejstvo planeta-giganata. Uopšte ne mora biti da se uvek završavaju srećno kao što se desilo sa Suncem, gde se planete kreću više ili manje stabilnim orbitama dugo vremena. Zato je posebno zanimljivo saznati zašto je naš sistem «imao takvu sreću».

Istorija naše «kosmičke kuće» se može odgonetnuti ako se stekne dobra predstava o sastavu i spoljašnjem izgledu i planeta, i njihovih satelita, koji sami mogu biti različitog porekla – ili se mogu stvarati zajedno s «planetom-domaćinom» od približno slične materije, ili mogu biti zahvaćene kasnije u toku «planetarnih» susreta koji se nastavljaju. Broj i godine kratera na površini, unutrašnja građa satelita, njihove orbite i međusobno delovanje sa sunčanim vetrom – verovatno se može reći da nema ničega što naučnike ne zanima.

Pritom je, kako ističu autori dokumenta, veoma važno da se obavi istovremeno istraživanje dveju planeta uz pomoć više ili manje istog kompleta opreme. Zbog toga je projekat ODINUS i smišljen. Po preliminarnim procenama, svaki aparat bi trebalo da nosi oko šest naučnih pribora. Celokupna masa jednog aparata bez goriva je procenjena na 600 kg; mogu se lansirati u kosmos istovremeno uz pomoć rakete-nosača Ariane 5 ili odvojeno uz pomoć dva povezana „Sojuz“-„Fregata“. Put do Urana (u slučaju lansiranja 2034. godine) bi trajao 9 godina, a do Neptuna – 12. Dakle, pre 2050. godine bismo počeli da dobijamo informacije o ovim nebeskim telima.

Ovaj plan se više neće ostvariti: krajem novembra EKA je odlučila da 2018. i 2034. godine lansira dva astrofizička projekta, a planetarne misije «velike kategorije» će morati da čekaju, očigledno, u najboljem slučaju do kraja 2030-ih godina. Zasad nije jasno da li će slične projekte usvojiti druge agencije. Ali, moguće je da će kao impuls za ispitivanje udaljenih oblasti Sunčevog sistema poslužiti aparat New Horizons (NASA), koji će 2015. godine stići do Plutona.

Olga Zakutnjaja,