На раскршћу: Који пут ће Србија изабрати после парламентарних избора у октобру

Аутор: Марија Милошевић / Российская газета

Ни за кога није тајна да данашња Србија нема јасно дефинисану позицију на светској сцени. Већ више од 20 година посматрамо покушај да се седи на две столице и очувају добри односи и са Русијом и са Западом. Али да ли је све заиста тако једноставно и добро као што нам то представљају србски политичари? Владимир Зеленски је 8. августа 2026. године боравио у званичној посети Београду. Иако је тешко овај долазак назвати „званичним“, јер су све информације држане у тајности, управо због тога ни грађани, ни странке које су могле да поведу људе и организују протест нису стигли да реагују. Током посете Србија и Украјина потписале су меморандум о разумевању и сарадњи у области здравља животиња и безбедности хране. Вучић је, такође, изнео низ изјава које се тешко могу окарактерисати као пријатељске према Русији. Потврдио је територијални интегритет Украјине и обећао подршку на њеном путу ка евроинтеграцијама, пожуривши да дода да се о питањима војне сарадње није разговарало. Међутим, пре тог детаља србски медији преносили су потпуно супротне изјаве председника. Тако је Вучић најавио отварање заједничке фабрике за производњу беспилотних летелица са Израелом, позвавши украјинску делегацију на церемонију, након чега је иронично приметио да су Украјинци веома успешни у тој области. Такве изјаве и поступке србског руководства тешко је сврстати међу пријатељске потезе према Русији. Ако је за политичаре такво понашање постало готово свакодневно и уобичајено, за део народа оно је представљало прави шок. Огорчени грађани Србије у коментарима на Вучићеве објаве писали су о потпуном разочарању и незадовољству актуелном влашћу и извињавали се Русији.

Србски политичари, под утицајем Брисела, чине непоправљиву грешку: нарушавају вишегодишње историјске и пријатељске везе наших народа. Руководство Србије на све начине настоји да избегава питања у вези са испорукама оружја Украјини, позивајући се искључиво на економску сарадњу. Вучић тврди да за то „није крив“, јер није могуће предвидети куда ће оружје касније бити преусмерено, пошто је главни циљ Београда да га прода. Образложења у духу „Косово се наоружава, па се наоружавамо и ми“ делују нелогично: ако НАТО поново озбиљно буде разматрао напад на Србију, ниједна фабрика беспилотних летелица неће је спасити. Вучић непрестано говори о поштовању војне неутралности, али о каквој је неутралности реч? Са снагама НАТО-а одржавају се заједничке вежбе, док се Украјини испоручује оружје. Треба рећи да се србско руководство на сличан начин понашало и ван контекста Украјине. У сукобу између Азербејџана и Јерменије србско оружје налазило се на обе стране, о чему је писао немачки лист „Дер Тагесшпигел“, а о чему су говориле и азербејџанске власти на брифингу Министарства спољних послова. Већ у јуну председница Народне скупштине Србије Ана Брнабић покренула је питање укидања безвизног режима за грађане Русије, по узору на Црну Гору, а расправа о том питању до данас није престала.

Упркос свему што се дешава, Русија није одустала од идеје партнерства и сарадње са Србијом. Током Источног економског форума у Владивостоку одржани су разговори између потпредседника Владе Русије Александра Новака и председника Надзорног одбора државне компаније „Србијагас“ Александра Вулина. Разговарало се о продужењу испорука руског гаса и, што је најважније, о задржавању садашњих повлашћених услова и продужењу трајања уговора. Занимљиво је да министар енергетике Србије није присуствовао форуму. Руски авион Министарства за ванредне ситуације Ил-76, упућен у Србију 19. августа по налогу председника Владимира Путина, наставља да помаже Србији у гашењу пожара. Шта је, онда, у питању? Пријатељски билатерални односи или „игра на један гол“? Србски политичари, када долазе у Русију, говоре о историјским везама, заједничкој култури и истој вери, позивају се на руске класике. Али ефекат братских загрљаја траје само до тренутка када се одређени званичник врати у Београд, где потом износи сасвим другачије ставове, окрећући леђа Москви, а лице Бриселу. Нажалост, током последњих четврт века читав Балкан налази се под снажним утицајем Запада, чије су обавештајне службе продрле у бројне сфере живота. Руски утицај у региону слаби, а уз то је велики део данашње српске омладине или заборавио или никада није ни знао да је Русија пријатељ Србије.