BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

Наталија Бјелајац, славом овенчана

Наталија Бјелајац, славом овенчана
20.06.2021. год.

Чачак - На скромној свечаности поводом 60 лета од пробоја Солунског фронта, 1978, појавила се без својих 12 одликовања. Готово нико није знао ко је, па ни становници мале улице на крају Маринкове баре у србском престоном граду. Из милоште звали су је Нана. Кад је умрла, побринули су се за сахрану, подигли скроман белег и на њему уклесали: „Наредник Српске војске Наталија Бјелајац”.

Ево њене заживотне повести...

„Мој стриц Мартин био је официр, поручник у Аустроугарској војсци, службовао је негде у Босни. Био је бесан кад је објављена анексија БиХ. Докле ће туђинци да тлаче овај народ, говорио је, и донео ми књигу србских јуначких песама, писану ћирилицом. Била је прва те врсте у нашој кући. Нисам знала ћирилицу али сам је брзо савладала, прочитала па тражила да ми пошаље и друге. Стриц није крио да не воли туђина и да му је мрска униформа коју је морао да обуче. Питали су га Срби с којима је био у великом пријатељству да ми припомогну, скине ту униформу и обуче српску. Један га ноћу кришом доведе до границе где их је чекао чамац и заплови преко Дрине. Прихватили су га србски граничари и отпремили даље, најпре у Шабац, па у Београд, Крагујевац.

Мој отац, Мартинов брат, годину није знао шта се са њим догађало, мислио је да су га тајно смакли јер је нешто лануо против Беча и Пеште, све док једног дана није стигло писмо, па ту стоји шта се збило и где је тад.

Хтела бих и ја у Србију, код стрица, али нисам умела да то изведем на најбољи начин. Побегнем од куће и дођем некако до Земуна али ме ту ухвате и врате родитељима у Марибор. Отац ме у подрум затворио, претио да ће ме пребити ако ми још једном падне на памет да бежим од куће. Потом је постао благ, вели: стрпи се дете моје, тешки су дани, можда ће и нама једаред гранути сунце слободе. Кажем да хоћу у Србију, код стрица, тамо је слобода и нема туђинаца.

Идуће године, кад сам завршила матуру, покушам још једном. Опет сам била неспретна и несрећна. Ухвате ме и врате и прете дужим затвором. Држали су ме само два дана, па ме спровели у Марибор. Види отац да ћу лудо изгубити главу. Каже: не ради се то тако, дете моје, не може се главом кроз зид, мора то много паметније.

Кад је видео да ме ништа не може задржати, па макар и главу изгубила, одлучи да ми помогне. Имао је друга у Земуну, заједно су били у војсци, спријатељили се, после и дописивали. Пусти, вели ми отац, да ја то припремим, да видим шта се може учинити. И стварно, писао је томе пријатељу Фрању, питао га какав је пут преко баре. Може ли се, дакле, преко Саве у Београд. Одговор је гласио: преко баре се иде тешко, али има дана кад је проходно.

Отац је то стварно добро радио. Хтео је да буде сигуран и да ћу проћи. Потрајала је њихова преписка и онда, једне вечери, закуцам на врата очевог земунског пријатеља. Ја сам та и та, кажем, а Фрања, види се, није одушевљен. Зна какав је то ризик, али мора да се жртвује. Ту сам била три дана па тај добри, одважни човек, одлучи да кренемо преко баре. Дошли смо до Саве. Са десне стране, мало подаље, била је аустроугарска караула, тамо је све било мирно, а ми смо ускочили у чамац. Ето, стриц Мартин преко Дрине, ја преко Саве. Нико нас није приметио, није било пуцњаве, све је мирно, само се мени чинило да је Сава као море, никад стићи на другу обалу. Прихватили су ме србски војници, а Фрања се одмах вратио. Све сам рекла: ко сам и шта сам, како сам два пута покушавала да пребегнем у Србију, како су ме затворили и претили судом. Рекла сам ко ми је стриц и где се налази. Нешто су, сигурна сам, проверавали, али су ми већ сутрадан рекли да је све у реду и да ме стриц чека у Крагујевцу. To je март 1912.

Живео је самачким животом и преузела сам бригу о њему. Мада сам одлично читала ћирилицу примећивало се да сам Словенка и договорисмо се да на јесен потржим запослење.

Дође јесен а Србија објави рат Турској и упорна ратница некако доспе до пуковника Терзића:

‒ Господине пуковниче, Словенка Антонија Јаворник моли да је примите у војску као добровољца и да јој дате ратни распоред. Хоћу и ја да се борим за слободу поробљене браће.

Али ја више нисам Антонија Јаворник, сада сам Наталија Бјелајац. Променила сам име и презиме због мојих у Марибору. Да их поштедим ако се сазна где сам и под чијом сам заставом.”

Прошла је оба балканска и Велики рат са нашим јунацима и вратила се у Београд са две ране и могла као добровољац да добије земљу или кредит за кућу.

„Ништа од тога нисам желела да искористим. Личило би на трговачки однос: ја отаџбини мало крви, она мени земљу, положај, кућу, новац. Нисам то могла, из љубави сам се борила за словенске народе, да живе у једној држави” ‒ испричала је Наталија пре пола века чачанском књижевнику Антонију Ђурићу.

„Рат је био завршен, па сам из нишке војне болнице стигла у Београд, добила одобрење и објаву да идем у Марибор, видим своје. Све сам их затекла у животу, али ме не препознаше. Није ни чудновато, девет година нисмо се видели. Пред њима није више била матуранткиња Антонија Јаворник, већ дојучерашњи наредник Српске војске, са дванаест одликовања на грудима.”

„Кад сам скинула униформу, нисам више ни одликовања стављала на груди. Чему? Било па прошло... Запослила сам се, живела скромно, повучено. Једино ми жао што нисам имала деце...”

Гвозден Оташевић, Политика


  • Извор
  • Танјуг
  • Наталија Бјелајац , фото: „Жене Солунци говоре” / Политика/ vostok.rs


Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ


Документи откривају вишемилионско финансирање напора Лондона да повећа подршку Срба 

Недавна карикатура која упоређује САД са бившом Југославијом није упозорење да се избегне пут ка балканизацији и секташком ратовању, колико наговештај у ком правцу би могао да ескалира већ...


Радован Караџић послао је писмо шефовима држава и влада, представницима земаља чланица Уједињених нација и Савета безбедности, писано и послано непосредно пре депортације из хашког у британски казамат.

\"Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да дјеца умиру!\"


Председник Владимир Путин је написао чланак за немачки недељник "Ди цајт" под насловом „Будимо отворен упркос прошлости“, поводом 80.


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Напредна ЕУ, застала Белорусија

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА