BitLab хостинг
Почетна страница > Новости

ИГЊАТ МАРТИНОВИЋ

ИГЊАТ МАРТИНОВИЋ
20.05.2020. год.

Фрањевац, научник и филозоф Игњат Мартиновић био је пореклом Србин чија је породица за време Велике сеобе Срба (1690) под патријархом Арсенијем Чарнојевићем прешла из Србије и населила се у Јужној Угарској. Његов отац Матија, аустријски официр, се покатоличио, а по њему су и деца постали католици. Као капетан био је пензионисан и отада је живео у Пешти, где му се 20. јула 1755. родио син Игњат.

Иван, најстарији брат Мартиновићев, провео је свој живот у Вировитичкој жупанији, где је као котарски предстојник умро 1788. Други брат Вице истакао се у Седмогодишњем рату, али ни он, попут оца, није достигао виши ранг од капетана. Брат Тома био је свештеник у Рац Милетићу у Јужној Угарској. Најмлађи Марко био је као главни лекар Бачке жупаније на добром гласу због своје учености и способности.

Игњат је у детињству остао без оца, а мајка га је након одлично свршене ниже гимназије послала ради даљег учења фрањевцима. Фрањевци су изванредно надареног дечака радо примили. Ту су га и заредили. Своје прве редовничке године провео је у фрањевачком самостану у Бачу. (Редовничку заклетву положио је у априлу 1773, када му је било осамнаест година.) Филозофију (више разреде гимназије) свршио је у Баји.

Први пут се побунио против цркве и редовништва и покушао да се ослободи самостана у својој деветнаестој години.

Када је у лето 1774. изасланик римског поглавара фрањевачког реда дошао у Бају да прегледа самостан, Мартиновић је писмено затражио, да га отпусте из реда изјавивши, да је његова редовничка заклетва без вредности, јер су га приморали да је положи.

Фрањевачке старешине никако нису хтели да пусте генијалног младића, који је тако много обећавао, да остави њихов ред. Поглавар провинције, Ладислав Спајић, учинио је све, да га измири с његовим звањем.

Након тога је Мартиновић на Будимском свеучилишту свршио богословију. Тада је постао професор филозофије и математике за питомце фрањевачког реда. Свом својом душом посветио се својој дужности. А његови ученици, с којима се много бавио и изван школских зидина, постизали су изванредан напредак под његовим вођством.

Али убрзо је поново дошао у сукоб са својим претпостављенима, због чега је премештен у бродски самостан. Године 1781. долази у Осијек, да штампа своје прво дело, приручник из филозофије "Systеmа univеrsае Philоsоphiае". Тада се у њему поново пробудила чежња, да се ослободи окова самостанског живота. У јулу те године добиjа позив од ујака, мајора и брата потпоручника, да дође к њима у Буковину за војног свештеника, где ће моћи код војне инжењерије да предаје и математику. С великом радошћу прихвата позив и без одобрења својих претпостављених напушта самостан и одлази у Буковину. Али у Буковини (у Черновицу) задржаће се само краће време. Ту се упознао с грофом Адамом Потоцким,што ће на даљи животни развој Мартиновића извршити пресудан утицај. (У то време Мартиновић је већ уз материњи језик и уз латински и мађарски, знао и немачки, енглески, француски и италијански). Гроф се управо тада спремао на пут у иностранство и замолио је Мартиновића, да му буде пратилац; овај је због тога напустио свој положај војног свештеника и путовао с грофом. После великог путовања по свету, стигли су у Лавов.

Том приликом Мартиновић се захваљујући међународним везама познатог слободног мислиоца и револуционара Потоцког у свим земљама које је пропутовао упознао с најнапреднијим научницима и политичарима. У Француској се упознао с астрономом Лаландом, с природословцима Кондорсеом и Гитоном де Морвоом, који ће касније играти у Револуцији значајну улогу. У Паризу су се учланили у тајно друштво илумината, које је имало организацију сличну слободним зидарима и које је исто тако ставило себи за циљ борбу против организоване религије и против установа наслеђених из Средњег века. У Великој Британији се повезао с хемичарем и теологом Пристлијем, кога је касније француска народна скупштина изабрала за почасног грађанина револуционарне Француске.

Године 1782. објавио је расправу о природи дуге и светлосне зраке, и због тог свог научног рада био је изабран за члана Харлемске академије.

У лето 1783. именовао га је цар Јосип II за професора природних наука у Лавовској академији. Ту је убрзо затим добио катедру експерименталне физике и математике. Значајно је, да га у указу о наименовању цар Јосип II назива "веома славним оцем фрањевцем" ("dеr sо sеhr аngеrühmtе Frаnciscаnеr-Pаtеr").

Кад је мало времена након тога (21. октобра 1784) Лавовска академија претворена у универзитет, Мартиновић са двадесет и девет година постаје декан филозофског факултета.

И први је славу новог универзитета пронео у иностранству својим инструментом названим микрометар, што га је конструисао у заједници с лавовским владиним саветником Ертлом; тај инструмент је омогућавао, да се линија дуга један палац, раздели на три милиона тачака; тај свој изум представио је у својој студији, штампаној у Пешти 1784. А наредне године пронашао је нов метод за мерење висине атмосфере; тај свој метод представио је берлинској академији због чега му је славни председник академије Лагранж писмено изразио захвалност и одао му признање.

Уз своје деканско звање и уз многобројне послове на својој редовној катедри он је још налазио времена и за посао заменика катедре математике. А у исто то време је свој научни рад настављао у све већим размерама. Бавио се и механичким и хемијским експериментима, који су дали неколико значајних резултата.

Издаје читав низ научних радова с новим открићима. Конструише нове машине, које наилазе на велико признање у иностранству и на успешну примену у привреди (вршалицу, машину за сечење дувана и слично). Занимљиво је, да је цар Јосип II, када му је приликом његове посете универзитету у Лавову у мају 1787. Мартиновић показао машину за сечење дувана у погону - изјавио, да га не може увести у фабрике дувана, јер би тиме мноштво радника изгубило свој хлеб.

Конструисао је и неку врсту летелице, и пуштао је у Лавову у ваздух. Два пута с потпуним успехом, а онда је дошло до експлозије и машина је изгорела.

Радове му објављују најугледнији европски часописи. Бива изабран за члана хесенске, минхенске, стокхолмске, санкпетербуршке и других академија.

Крајем осамдесетих година почиње се бавити и писањем политичких ствари. Нарочито удара на цркву и самостане, а пре свега на језуите: "који сеју отров међу људе". Још ту у Лавову он је отворено исповедао материјалистички поглед на свет.

У Лавову је Мартиновић с таквим својим схватањима био изложен, нарочито после смрти цара Јосипа, бројним интригама реакционарних и клерикалних елемената, који су у знатном броју били заступљени и међу универзитетским професорима.

Кад се 1791. на Пештанском свеучилишту испразнило место професора физике, Мартиновић напушта Лавов и натјече се за ову катедру.

Али овде је већина наставничког збора била састављена од фратара, попова и клерикалаца, и они су га, премда је био најквалификованији, срушили приликом избора.

После неуспелог конкурса Мартиновић одлази у Беч, где постаје један од главних саветника и помагача просвећеног апсолутисте Леополда II у његовој борби против реакционарног антијозефинистичког покрета световних и црквених феудалаца у Угарској. У новембру 1791. цар Леополд га поставља за дворског хемичара. Следеће године поверено му је да изради нацрт новог угарског устава. Резултат је био Мартиновићев спис "Stаtus rеgni Hungаriае", у коме се он залаже за дводомни систем управљања, уклањање клера из свих световних служби, секуларизацију црквених имања и изједначавање права свих људи без обзира на веру и народност. После Леополдове смрти Мартиновић покушава да у антиклерикалном и антифеудалном правцу утиче на новог цара Франца II, Леополдовог сина и наследника. Али кад Франц, уплашен Француском револуцијом, почиње, у савезу с феудалцима и са представницима католичке цркве, да води крајње реакционарну спољну и унутрашњу политику, Мартиновић ступа у оштру опозицију против њега и организује заверу којом је желео да подстакне демократску револуцију у Угарској.

Ускоро су се почели назирати обриси револуционарног покрета који је, од Беча до Новог Сада, обухватио све главније тадашње политичке центре, а његове тајне организације биле су нарочито разгранате у Угарској и Хрватској, тако да је у Мартиновићевој завери суделовао знатан број Хрвата и Срба. Мартиновић је међу осталима настојао да увуче у заверу и загребачког бискупа Максимилијана Врховца, што му ипак није пошло за руком.

С друге стране, Бечки двор након безуспешне цензуре вести о томе да се Француска револуција уопште догодила мења стратегију па јавно говори племству како Револуција, "вулкан паклених сила", не напада само краља и племство, него и свештенство, веру и стари поредак, односно све добро "које је Бог оставио на земљи". Од 1793. штампа је подвргнута оштрој цензури.

Игњат Мартиновић је у Бечу 1794. године организовао два тајна друштва (Друштво реформатора и Друштво слободе и једнакости) с циљем да се Угарска ослободи власти Хабсбурговаца. Но, круг његових присталица остао је ограничен, а завера је откривена исте године. Ухапшен као јакобинац ноћу 23. јула 1794, Мартиновић бива осуђен на смрт. Погубљен је одсецањем главе 20. маја 1795. на Генералској пољани под Будимом. Осим њега погубљен је и Јожеф Хајноци, Иван Лацковић и други завереници, под оптужбама да су хтели "спровести демократску револуцију и остварити федеративну угарску републику". Један од вођа хрватских јакобинаца Јосип Краљ још пре је у једној пештанској гостионици извршио самоубиство испаливши хитац из пиштоља себи у главу. Они завереници који су преживели, побегли су и правили се као да се цела та ствар уопште није догодила.





Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Говорећи о односу Црне Горе и Србије председник Црне Горе Мило Ђукановић је у интервјуу за словачку "ТА3" рекао да је његова визија да би оне "требале да имају...


Стари модул "Пирс", који је у орбити служио 20 година, откачен је са Међународне космичке станице. Теретни брод "Прогрес" МС-16 заједно са "Пирсом&quo


Министарство спољних послова Кине затражило је од САД да укину санкције званичницима, студентима и члановима Комунистичке партије, оптуживши Вашингтон да је од Кине створио „замишљеног непријатеља”.

Удео америчког долара у руским војним уговорима са другим земљама приближава се нули, наводи се у саопштењу "Рособоронекспорта". „Већина уговора `Рособоронекспорта` тренутно је


Делегација Министарства одбране и Војске Србије положила је венце и одала почаст поводом обележавања 204. годишњице од смрти Ђорђа Петровића-Карађорђа, вође Првог србског устанка, у цркви Светог Ђорђа на...


Остале новости из рубрике »
BTGport.net - у1
Напредна ЕУ, застала Белорусија

СЛИКА СЕДМИЦЕ

WEB SHOP
WebMaster

ДјЕВОЈКА ДАНА