Милостиви нацисти

 Када су започињали крваву чистку свога народа кроз програм „милостивог убијања“ нацисти су провели истраживање над потенцијалним жртвама. Кључно питање на које су тражили одговор је било да ли су особе са хендикепом продуктивне на било који начин. Ово су провјеравали тако што су директори медисинских установа у којима су ови пацијенти били смјештени попуњавали одређене формуларе сачињене од стране Министарства унутрашњих послова и које су попуњене враћали „групи експерата“ у Берлин. На основу „експертске“ процјене особе које су проглашене непродуктивним сматране су „бескорисним изјелицама“ те њихов „жвот није вриједан живљења“.

Операција Т-4 у којој су нацисти проводили идеју стварања више расе путем медицинског убјања (еутаназије) оних који нису подобни да се уклопе у слику припадника супер раси носи са собом толико страхота да се на први поглед може изричито тврдити да у њој нема ничега милостивог. Људе су убијали само због тога што имају хендикеп!?! Крајње сурово и звјерски. Међутим, прије него би некога убили чак и ове сатанске слуге су тражиле разлог да га оставе у животу. Истина тај разлог је био уско одређен, мало вјероватан, тешко доказив и сводио се на способност хендикепиране особе да буде продуктивна али какав–такав он је ипак постојао. Нацисти су користли медицину да би утврдили да ли постоји разлог да некога оставе у животу на основу „најбољег медицинског мишљења које је доступно“. Уколико се на овај начин докаже да неко није у стању да буде продуктиван и то на било који начин, он је убијан.

Када цијелу ову слику упоредимо са данашњицом у којој хуманисти користе медицину да би такође на основу „најбољег медицинског мишљења које је доступно“ нашли разлог да убију из било ког разлога свакога за кога се може на основу пренаталних истраживања макар посумњати да ће имати било какав хендикеп чак и онај који му сигурно не би био од нарочите сметње у животу[1], нацистичка операција се заиста чини милостивом.

Анализирајући историју уподобљавања људске расе суперчовјеку, а према којој су у САД-у још од 1909 па све до 1935 у калифорнијској Mendocino државној болници вршене стерилизације неподобних; у Сјеверној Каролини је од 1929. до 1974. године присилно стерилисано око 7.600 особа;  1924. године усвојен је Immigration Act који је био врло рестриктиван у погледу миргација у САД под образложењем да ће имигранти са „лошим наслијеђем“ преплавити домаћи Протестантски потенцијал; 1927 Врховни суд САД-а је подржао закон државе Вирџинија о стрилизацији; затим имајући у виду разлоге због којих је то све чињено а то су промискуитетност, ментални хендикеп, сиромаштво или неслагање са школским друговима, изводи се јасан закључак да су нацисти битно сузили и циљану групу својих жртава сводећи је само на хендикепиране особе, и разлоге за њихово убијање сводећи их само на немогућност да раде.

Амерички концепт суперчовјека је дакле далеко погубнији од Њемачког концепта супер расе. Суперчовјек је индивидуа ничим ограничена у својим жељама. Суперчовјек је отјелотворење онога што Фројд назива „Ид“. Праслика овог суперчовјека су Ирод, кољач витлејемских младенаца зарад власти (властољубље) и његов у злу му достојни истоимени син који је погубио Светог Јована Крститеља слиједећи свој либидо (сладострашће). Супер раса пак представља концепт заједнице у којој су чланови међусобно везани и ограничени интересима колектива у којем владају одређене вриједности. Те вриједности се не могу назвати моралним, али спадају у неку врсту етике. Отац и једног и другог концепта је Ниче. Он у својим ранијим дјелима глорификује „господарске расе“ и њихов „господарски морал“ насупрот робовским расама и „робовском“ – хришћанском моралу чиме гради концепт супер расе. Ниче у свом најупечатљивијем дјелу "Заратустре" на свијет доноси надчовјека којега не обавезује никакав морал, стварајући тако концепт суперчовјека. Чини се да је други свјетски рат представљао сукоб ова два концепта истовјетног духа. Концепт суперчовјека је побједио и он је као идеал сервиран читавом свијету. Обмањено лажју да је ово доказано побједоносан концепт над минулим злом човјечанство га је свесрдно прихватило као мјерило свега не цијенећи га по суштини већ по тренутној сили. Од тада се све у свијету своди на лажни избор између фанте и кока коле.

Данас би Ничеово очајање због побједе робова над  својим господарима и њиховог самопожртвовања над господарским свеопштим прождирањем било ублажено када би видио како суперчовјеков „морал инстинкта“ изоштреним мачем саможивости осветољубиво сијече маслинову гранчицу и прогони „морал духа“ васпостављајући владавину „риђе бестије“ ненаситих жудњи и како је све ово озакоњено универзалним правним актима и регионалним прецедентним пресудама.[2] Ово су темељи модерне, храњени крвљу људском, који је све више од питомог јагњета претварају у грабежљиву звијер смрадних чељусти. Зла је судба спремљена злочинцима. Ово су разлози због којих ће модерна постати мрачна историјска рушевина ако будемо имали среће да дочекамо њен пад прије него се махнита претвори у трулу стрвину и прије него јој се кућа у потпуности обрати у гробницу.

Спас не треба тражити од правника који се према писању Jewish exponent-а наводе као прва професија која је приступила нацистима а која и данас највјерније служи суперчовјеку нити од љекара (охолост и гордост) који су према истом извору врло масовно, раме уз раме са правницима, приступали нацистичкој партији и који  такође и данас чине све да створе суперчовјека и побију оне који се не уклапају у задати концепт . Уопште спас не треба тражити од школованих људи који су били и остали широка капија за највеће свјетске трагедије и најстрашнија зла човјечанства и који се сами граде и индентификују са суперчовјеком. Спас ће доћи од сасвим новог концепта задатог од стране „Највећег револуционара“ и Побједиоца са горе искушења а то је концепт свечовјека о којем су писали Достојевски и Свети Владика Николај Велимировић.

[1] Погледати пресуду у Rosetta Costa and Walter Pavan v. Italy (Ap. 54270/10 submitted on 20 September 2010) или ранији текст „Суноврат вјере у људска права“ који је дјелимично обрађује

[2] Детаљније обрађено ранијим текстом „Суноврат вјере у људска права“