BitLab hosting
Početna stranica > Novosti

Na današnji dan okončana varvarska NATO agresija

Na današnji dan okončana varvarska NATO agresija
10.06.2021. god.
NATO zahtevao neograničen pristup na celoj teritoriji SR Jugoslavije


Vojno-tehnički sporazum, u javnosti poznat, kao Kumanovski sporazum, potpisan je 9. juna 1999. godine u Kumanovu. Tim sporazumom okončana je sedamdesetosmodnevna oružana agresija NATO snaga protiv Srbije, odnosno, tadašnje SR Jugoslavije. Tokom same agresije život je izgubilo između 3.500 i 4.000, a ranjeno preko 10.000 građana tadašnje države.[1]Koliko je ljudi izgubilo život po okončanju agresije, bilo od teških ranjavanja, bilo od posledica korišćenja zabranjenih oružja kao što su projektili sa osiromašenim uranijumom i kasetne bombe, teško da će se ikada utvrditi. Šteta od ekonomskih razaranja, svojevremeno je procenjena na oko 100 milijardi američkih dolara.

Agresiji NATO prethodili su tzv. pregovori u Rambujeu i Parizu februara i marta 1999. Pregovora, ustvari, nije ni bilo, jer se srbsko-jugoslovenska delegacija koju je predvodio potpredsednik tadašnje Vlade Srbije, prof. Ratko Marković i delegacija Albanaca sa Kosova i Metohije, koju je predvodio Hašim Tači, vođa terorističke OVK, nijednom nisu srele za pregovaračkim stolom. Ulogu tzv. pregovarača-posrednika, vršio je američki predstavnik, ambasador Kristofer Hil, uz prisustvo i formalno asistiranje predstavnika EU, austrijskog ambasadora Volfganga Petriča i ruskog ambasadora Borisa Majorskog.

Kako nije bilo pregovora tako u Rambujeu i Parizu nije bilo ni sporazuma. Pominjanje tzv. Sporazuma iz Rambujea, naročito u diplomatskim i političkim krugovima u SAD i na Zapadu, ustvari, prikriva činjenicu da se radilo o diktatu i ultimatumu, a ne o osnovi za pregovore ili papiru koji bi bio rezultat pregovora. Bivši državni sekretar SAD Henri Kisindžer to je ocenio ovako „Tekst iz Rambujea kojim se zahteva stacioniranje trupa NATO na celokupnoj teritoriji Jugoslavije, bio je provokacija. To je bio izgovor za otpočinjanje bombardovanja. Dokument iz Rambujea bio je takav da ga ni jedan Srbin ne bi prihvatio. Ovaj užasni diplomatski dokument nikada nije trebalo da bude prezentiran na takav način“.

Američki diplomata, šef odseka za Jugoslaviju u Državnom sekretarijatu, Džordž Keni rekao je „Namerno smo podigli lestvicu visoko kako Srbi ne bi mogli da je preskoče i daju saglasnost“.

Uprkos svemu, srbsko-jugoslovenska delegacija činila je napore da približi stavove, ako ne sa delegacijom Hašima Tačija, sa kojom nije ni pregovarala, onda bar sa američkim predstavnikom Kristoferom Hilom. Ali, to nije bilo moguće.

Hil se služio nepojmljivim metodama. Iako je formalno nastupao u ime Kontakt grupe i nekoliko poglavlja teksta iz Rambujea predavao Srbsko-jugoslovenskoj delegaciji tek nakon što bi prethodno članove Kontakt grupe upoznao sa tekstom, najvažnije delove – poznata poglavlja 2, 5 i 7, predao je našoj delegaciji bez znanja, uvida i saglasnosti članova Kontakt grupe i gotovo istog časa je pozvao na potpisivanje.

A šta se zahtevalo u tim poglavljima?

To je, pre svega, neograničen pristup snaga NATO na celoj teritoriji SR Jugoslavije – kopnu, vodi vazdušnom prostoru, neograničeno stacioniranje, manevrisanje i besplatno krišćenje svih komunikacija, infrastrukture i objekata po slobodnoj sopstvenoj oceni. Tu je zatim, diplomatski imunitet i eksterotorijalnost koja ne dopušta pripadnicima NATO nijednu vrstu odgovornosti – ni krivičnu, ni građansku, ni administrativnu, ni upravnu, bez obzira na činjenice. Pripadnici stranih snaga - uniformisani, ili u civilnim odelima – mogu biti naoružani.

Ono što je manje poznato, tekst koji je Kristofer Hil uručio našoj delegaciji sadržao je ovlašćenje da strane snage (SAD, NATO) mogu, po svojoj slobodnoj proceni, preuzeti celokupni elektro-magnetni spektar u državi, što praktično znači sve talasne dužine (frekvencije) koje koriste radio i TV stanice, vojska, policija, pošta – bez najave, saglasnosti, ili naknade. Takođe je manje poznato da je tekst iz Rambujea sadržao i neograničeno ovlašćenje pripadnika stranih vojnih snaga da na našoj teritoriji mogu zatvoriti našeg državljanina bez ičije saglasnosti, odluke ili odobrenja.

Očigledno je da su se tekstom iz Rambujea za strane vojnike na teritoriji tadašnje Jugoslavije zahtevala veća ovlašćenja i veća prava ne samo od onih što ih imaju pripadnici domaćih oružanih snaga, nego veća prava od državljana Srbije (SRJ). Takve situacije u međunarodnom pravu nazivaju se sistemom kapitulacija.

Sve to što sadrže poglavlja 2, 5 i 7, nije bilo poznato Kontakt grupi, nije bilo predato radi pregovora, već isključivo radi potpisa. Po sistemu – „uzmi ili ostavi“.

Gde je onda osnov da se, makar i sporadično, govori oli piše o „pregovorima u Rambujeu“, ili o „Sporazumu iz Rambujea“?

Da li je neko mogao da potpiše kapitulaciju i saglasnost za okupaciju? Srbsko-jugoslovenska delegacija u Rambujeu i Parizu to nije učinila. Kao ni ruski predstavnik Kontakt grupe Boris Majorski.

Kumanovski sporazum jeste sporazum jer su ga 9. juna 1999. potpisale jugoslovenska strana i predstavnik međunarodne zajednice (KFOR-a).

Kumanovskom sporazumu prethodila je serija pregovora predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića i Viktora Čenomirdina koji je nastupao kao lični predstavnik predsednika Rusije Borisa Jeljcina, uz saglasnost i po dogovoru sa SAD i EU. Serija tih pregovora završena je 2. i 3. juna 1999, u Beogradu, dogovorom Milošević-Ahtisari-Černomirdin. Ahtisari je imao ulogu predstavnika EU i Generalnog sekretara UN.

Nakon prvog susreta (2. juna) Milošević-Ahtisari-Černomirdin, održana je sednica Narodne skupštine Srbije (3. juna) na kojoj je usvojeno sledeće: 1) da Skupština usvaja dokumenat za postizanje mira koji su doneli Ahtisari i Černomirdin; 2) da se dokumentom potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet naše zemlje; 3) da se potvrđuje uloga Ujedinjenih nacija; 4) da je dokument, iznad svih važnosti, osnov za mir.

Posle odluke Narodne skupštine o usvajanju dokumenta zasedala je Savezna vlada SRJ i takođe donela odluku o prihvatanju.

Dokument Milošević – Ahtisari – Černomirdin i odluka Narodne skupštine o usvajanju tog dokumenta, kao i odluka Savezne vlade SRJ, predstavlja osnovu za Kumanovski sporazum potpisan 9. juna i za rezoluciju SB UN 1244, usvojenu 10. juna 1999.

Strane potpisnice Kumanovskog sporazuma su, predstavnici Vlada Srbije i SR Jugoslavije, s jedne strane i predstavnici Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR), sa mandatom Ujedinjenih nacija (pod kontrolom Saveta bezbednosti), s druge strane. To, dakle, nije bio sporazum Srbije i Jugoslavije, na jednoj, i NATO-a kao agresora, na drugoj strani. U čitavom tekstu Kumanovskog sporazuma, NATO se pominje samo u jednoj odredbi i to u kontekstu određevinja trenutka za suspendovanje „vazdušnih napada“ (član 2, tačka 2a).



U Sporazumu se, pored ostalog, navodi da jugoslovensko-srbska strana daje saglasnost na raspoređivanje međunarodnih bezbednosnih snaga, da je u njihovom mandatu, pored ostalog, garantovanje bezbednosnog okruženja za sve građane (dakle i Srbe i druge nealbance), da se neće dozvoliti bezbednosni vakum nakon povlačenja jugoslovensko-srbskih snaga, da će KFOR obezbeđivati međunarodne granice Srbije (SRJ) prema Makedoniji i Albaniji, kao i to da će se delovi Vojske SRJ i policije Srbije naknadno vratiti na Kosmet.

Ove i niz drugih odredbi jasno govore da Kumanovski sporazum ne može da se tumači kao kapitulacija.

Ovde možete preuzeti 
Kumanosvski sporazum.

Narednog dana, 10. juna 1999. Savet bezbednosti UN usvojio je poznatu rezoluciju broj 1244. Pošto ima neupućenih, i jednostranih interpretacija ovog, za Srbiju, istorijski bitnog dokumenta, sa ciljem da se on obezvredi, ili da mu se bar umanji značaj, smatramo da treba ukazati na sledeće:

Prvo, rezolucijom SB UN 1244 okončana je agresije NATO, razaranje i sve drugo što što je agresija donela. Kao što znate, preko 2/3 žrtava i ciljeva agresora bili su civilne žrtve i objekti.


Drugo, po rezoluciji SB UN 1244 problem Kosova i Metohije je prenet u ruke Ujedinjenih nacija. Pokrajina je stavljena pod mandat UN (ne NATO).

Treće, rezolucijom SB je zagarantovan suverenitet i teritorijalni integritet Srbije (SRJ), a za Pokrajinu je predviđena „široka autonomija“ u okviru Srbije. Nema pomena o referendumu o budućem statusu.

Četvrto, prihvaćeno je da se delovi vojske i policije Srbije vrate na Kosovo i Metohiju, da bi, pored ostalog, bili raspoređeni i na granici Srbije-SRJ (prema Makedoniji, Albaniji) što je pokazatelj priznavanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije (SRJ) nad Kosovom i Metohijom.


Peto, rezolucija SB UN 1244 nikako ne znači žrtvovanje Srba sa Kosova i Metohije da bi se, navodno, obezbedio mir u drugim delovima Srbije. Njome su garantovana jednaka ljudska prava svim građanima na Kosovu i Metohiji kao i pravo svim izbeglicama i raseljenim licima na slobodn i bezbedan povratak (što znači i Srbima, kao i drugim nealbancima). U Srbiji se i danas nalazi oko 200.000 Srba proteranih sa Kosmeta. Ozbiljno je pitanje šta je zvanična Srbija preduzela tokom proteklih 10 godina da proterani Srbi ostvare pravo na slobodan i bezbedan povrtak koje su svojevremeno ostvarile izbeglice i raseljena lica drugih nacionalnosti?

Ako ističem da je u Rambujeu od srbsko-jugoslovenske delegacije ultimativno traženo da potpiše dokumenat kojim se prihvata okupacija cele SR Jugoslavije, to je samo zato što je u javnosti dugo vremena prisutna teza da je tamo, navodno, traženo da NATO uđe i da se stacionira samo na Kosmetu. Ko i zašto predstavlja iskrivljeno sadržinu i karakter papira iz Rambujea jeste pitanje koje traži odgovor.

Rezolucija SB UN 1244 predstavlja dokumenat od izuzetnog, trajnog značaja za Srbiju. Srbija ne samo da nikada ne bi smela da se odrekne direktno, ili indirektno umanji vrednost tog dokumenta, da podlegne pritiscima da se rezolucija 1244 ukine ili zameni, već treba da izjavi (Vlada, Skupština) da taj dokumenat za Srbiju ima trajni nepromenljivi karakter i integralni deo izvora međunarodnog prava.

Kako, kada i zašto je u praksi došlo do odstupanja, kršenja ili čak i do javnog odustajanja od primene pojedinih odredaba rezolucije SB UN 1244, to bi trebalo analizirati.

Ovde možete preuzeti 
Rezoluciju 1244

Živadin Jovanović,
bivši ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije

[1] Broj postradalih civila nije precizno utvrđen.



  • Izvor
  • Tanjug
  • Tankanje A-10 iznad jadranskog mora, foto: © DoD photo by Senior Airman Jeffrey Allen, U.S. Air Force./ vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Govoreći o odnosu Crne Gore i Srbije predsednik Crne Gore Milo Đukanović je u intervjuu za slovačku "TA3" rekao da je njegova vizija da bi one "trebale da imaju...


Stari modul "Pirs", koji je u orbiti služio 20 godina, otkačen je sa Međunarodne kosmičke stanice. Teretni brod "Progres" MS-16 zajedno sa "Pirsom&quo


Ministarstvo spoljnih poslova Kine zatražilo je od SAD da ukinu sankcije zvaničnicima, studentima i članovima Komunističke partije, optuživši Vašington da je od Kine stvorio „zamišljenog neprijatelja”.

Udeo američkog dolara u ruskim vojnim ugovorima sa drugim zemljama približava se nuli, navodi se u saopštenju "Rosoboroneksporta". „Većina ugovora `Rosoboroneksporta` trenutno je


Delegacija Ministarstva odbrane i Vojske Srbije položila je vence i odala počast povodom obeležavanja 204. godišnjice od smrti Đorđa Petrovića-Karađorđa, vođe Prvog srbskog ustanka, u crkvi Svetog Đorđa na...


Ostale novosti iz rubrike »