Akademija sećanja povodom stradanja šabačkih novomučenika na Savskom mostu

Na navečerje praznika Svete Petke, 26. oktobra 2025. godine, u prepunom Šabačkom pozorištu je održana akademija sećanja povodom stradanja šabačkih novomučenika, kojom je obeleženo osamdeset godina od stradanja žrtava komunističkog terora na Savskom mostu. Akademiji su prisustvovali Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit budimljansko-nikšićki g. Metodije; Njegovo Preosveštenstvo Episkop šabački g. Jerotej; protojerej Đorđe Stojisavljević, šef Kabineta Patrijarha srbskog; g. Aleksandar Pajić, gradonačelnik Šapca; g. Saša Maksimović, načelnik Mačvanskog upravnog okruga; g. Dušan Stokanović, upravnik Informativno-izdavačke ustanove Srpske Pravoslavne Crkve; predstavnici kulturnih i prosvetnih institucija grada Šapca; potomci postradalih, kao i mnogobrojno sveštenstvo i verni narod Šapca i okolnih mesta.‍  

 

 

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Radio Slovo ljubve - Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke SPC (@slovoljubve.radio)

Na početku akademije besedu je održao episkop Jerotej, a potom je premijerno izveden dramski prikaz „Kandilo za mučenike“ po scenariju Dušana Stokanovića, a u režiji Save Mirića.‍ U dramskom prikazu su učestvovali Vesna Stanković i Andrej Šepetkovski, dramski umetnici; Stevan Jović, gitara; Mina Gligorić, sopran; Boris Jekić, klavir; Jelena Pačirski, violina; Ljiljana Maksimović, violina; Dragana Gajić, violina; Marija Marković, viola; Dečji hor i hor Saborne Crkve u Šapcu, dirigent mr Mirjana Pantelić; Marko Dragojević, animacija i video scenografija; Milorad Vidović, grafički dizajn. Voditelj programa je bila Smiljka Dragojević.‍ Beseda episkopa Jeroteja‍ Vaše Visokopreosveštenstvo, uvaženi predstavnici državnih vlasti, obrazovnih i kulturnih ustanova svih nivoa, časno sveštenstvo, bogoljubivo monaštvo, uvaženi gospodine gradonačelniče Šapca, načelniče Mačvanskog upravnog okruga, blagočestivi narode Božji – najdraža deco Svetitelja Save! Pozdravljam vas imenom Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista i od sveg srca vam blagodarim što ste se večeras ovde okupili, kako bismo bogoslužbeno-liturgijskom pamćenju naših predaka, postradalih na savskom mostu od komunističkog terora od navečerja svete Petke 1944. do Đurđevdana 1945. godine, priključili i pamćenje koje se u današnje vreme naziva kulturom sećanja. ‍Za nas, pravoslavne hrišćane, ta dva vida pamćenja – liturgijsko i kulturalno – suštinski su neodvojiva i predstavljaju jedinstvo. Zato ćemo večeras po prvi put na ovaj način, umetničkim programom, da pomenemo i proslavimo naše nevino postradale predke – mučenike, nadovezujući se tako na jučerašnji parastos njima. Ova akademija sećanja predstavlja istovremeno i poziv svima nama, kako u Šapcu tako i u drugim gradovima u Srbiji u kojima su se dogodili slični zločini, da ne zaboravimo nevine žrtve komunističkog terora, jer po rečima blaženopočivšeg Patrijarha Pavla: Zlo koje je zaboravljeno, sakriveno i neokajano, postaje izvorište novih zala. https://youtu.be/rT9QZ9iB6Qg ‍Večeras se, dakle, sećamo naših predaka i razmišljamo o njima, o našim sugrađanima koji su nevino postradali i čija tela je odnela mutna i nabujala Sava, lišavajući tako najveći broj tih nevinih stradalnika, čak i groba. Mnogi naši sunarodnici prethodnih stoleća – postradali za krst časni i slobodu zlatnu bilo u junačkom boju, bilo posečeni kao nevini sužnji – ostali su u nekoj od vodâ, rekâ, morâ: mutna i krvava Marica odnela je kralja Vukašina Mrnjavčevića i njegove vitezove, koje braća Grci pominju i slave kao branioce svoje hrišćanske otadžbine i čitave Evrope; zatim, u svetim vodama Jonskog mora, plava grobnica, nad kojom pesnik opelo gordo drži; divni talasi plavog Jadrana u koje je iz logora na Pagu bačeno nekoliko hiljada Srba 1941. godine i tako sve do naše voljene Save kojom su četiri ratne godine od Jasenovca do Kalemegdana plovili naši preklani sunarodnici. U prkos svim tim grobnicama, još u četvrtom veku, kliče nam sveti Jovan Zlatousti: Vaskrse Hristos, i nijednog mrtvog u grobu. Iz praznog groba, u koji je Josif iz Arimateje, sa prijateljem Nikodimom, sahranio Onoga koga su zvali Ravuni, Učitelju i Koji je za život sveta raspet na krstu, umro i pogreben; upravo iz tog groba bljesnula je svetlost Hristovog vaskrsenja i vere u život večni, jer Hristos, ustavši iz mrtvih, postade prvina preminulih. Iz te nade u život budućega veka zasijala je svetlost hrišćanske kulture, zapravo čitava hrišćanska civilizacija, kojom svet i danas živi. Naša srbska pravoslavna kultura, naš pravoslavni etos, način života kojim stolećima živimo, upravo je blistavi odsjaj te svetlosti koja je zasijala iz praznog Hristovog groba, a sve žrtve – podnete za Božiju istinu i pravdu, za krst  časni i slobodu zlatnu – samo su podražavanje i nastavak te iste Hristove žrtve. Zato grobovi šabačkih mučenika, iako prazni, i danas, poput Hristovog, svetle u tami ovoga prolaznog sveta i objavljuju sobom Hristovu pobedu nad smrću. Jer, kako ti mučenici koji su svojim životima svedočili do smrti – pravdu, istinu, poštenje, rodoljublje; kako ti koji su živeli i žive u Hristu mogu da budu mrtvi? https://youtu.be/iVBypu258Kg ‍I na kraju, pogruzivši se u dubinu svog bića, iznesimo još jednu tragičnu činjenicu o našem srbskom narodu. Pomenusmo da smo mi Šapčani, Mačvani, Pocerci, Posavotamnavci, ali i drugi naši sunarodnici na raznim stranama, stradali i ranije – od Turaka, raznih inovernih naroda, Nemaca, bliskih nam Hrvata. Ali tog krvavog oktobra pre osamdeset godina, prvi put u istoriji, Srbi su činili masovne zločine nad Srbima. Brat je ustao na brata. Poput Kaina koji je izobličen mržnjom ubio Avelja, tako smo i mi ubijali jedni druge. Ova tema je mučna i bolna veoma, ali  mi moramo i dužni smo, pre svega zbog budućih naraštaja, da o njoj i danas i u buduće mislimo i govorimo. Pri tome, duboko verujem da su stradalnici, koji su bačeni sa mosta, sve oprostili svojim krvnicima i da se sada, pred licem Boga živoga, mole za njih ali i za nas svoje potomke, za ovaj divni grad, za mir i slogu u našem narodu. U tim molitvama učestvuje i Crkva vojinstvujuća na zemlji, ovde oličena u bogomspasavanoj Episkopiji šabačkoj sa svojim bogoljubivim sveštenstvom, monaštvom i vama, vernim narodom,  i predvođena vašim smernim Episkopom. Časni oci, prepodobni monasi i monahinje, draga braćo i sestre, verni narode, molimo se Bogu da nam podari mir i slogu, i molimo se jedni za druge. Da se ovo zlo nikada ne ponovi, jer smo potrebni jedni drugima. ‍Izvor: Eparhija šabačka