„Zakonom o rodnoj ravnopravnosti se pod plaštom antidiskriminacije sprovodi diskriminacija većine stanovništva Srbije“

27.07.2021. god.

\"Uveden je jezički totalitarizam i prekršeno ustavno pravo svakog građanina Republike Srbije\"

MATICA SRPSKA

POLOŽAJ SRPSKOGA JEZIKA U SAVREMENOM DRUŠTVU:

IZAZOVI, PROBLEMI, REŠENJA

Zaključci sa skupa

Povodom usvajanja Zakona o rodnoj ravnopravnosti (u daljem tekstu: Zakon), kojim su ugrožene ustavne slobode građana, gramatička struktura, rečnik i pojmovni sistem srbskoga jezika (ili drugih jezika, zavisno od tumačenja Zakona, odnosno namere predlagača Zakona), kao i dostignuća dva stoleća razvoja nauke o srbskom jeziku i brige o srbskom književnom, odnosno standardnom jeziku, Matica srbska i Odbor za standardizaciju srbskog jezika organizovali su 3. jula 2021. godine skup istaknutih

stručnjaka iz oblasti srbskog jezika i društveno-humanističkih nauka (lingvistike, nauke o književnosti, sociologije, filozofije, klasičnih nauka, prava, teologije).

Na skupu su razmatrani različiti problemi i rizici koje nosi upotreba „rodno osetljivog jezika“, ali i druge nepovoljne i izrazito zabrinjavajuće odredbe sadržane u Zakonu.

Navedeni problemi mogli bi se sistematizovati na sledeći način:

(1) Nedopustivo je donošenje Zakona čiji je neodvojiv element obavezna upotreba „rodno osetljivog jezika“, propisana bez valjane javne provere njegove opravdanosti i bez konsultovanja i saglasnosti struke i njenih organa, koji deluju na prostoru širem od Republike Srbije: Odbora za standardizaciju srbskog jezika (koji su osnovale tri akademije nauka, Matica srbska, Institut za srbski jezik SANU, sve katedre srbskog jezika i Srbska književna zadruga), Matice srpske, kao i stručnjakasrbista iz oblasti derivatologije s morfofonologijom i akcentologijom, leksikologije, semantike, morfologije, sintakse, istorije srbskog književnog jezika, standardologije, sociolingvistike. Opštepoznata činjenica u nauci i praksi uređenih država jeste da se jezička politika kao značajan činilac ukupne nacionalne politike vodi u tesnoj vezi s jezičkom strukom. Ovde je taj segment u potpunosti izostavljen i uzurpirana je matičnost srbistike u domenu njene brige o standardnom srbskom jeziku,

koji je u službenoj upotrebi u Republici Srbiji. Po tradiciji i ustaljenoj praksi Matica srbska izdaje normativne priručnike, a Odbor za standardizaciju srbskog jezika, na osnovu stručnih analiza, nadzire razvoj standardnog srbskog jezika.

(2) Nedopustiva je obligatornost u upotrebi „rodno osetljivog jezika“, propisana Zakonom u ime ideologije i suprotno mišljenju nauke o srbskom jeziku, uz uvođenje cenzure, verbalnog delikta i drakonskih kazni. Time je uveden jezički totalitarizam i prekršeno je ustavno pravo svakog građanina Republike Srbije –

pravo na slobodu mišljenja i izražavanja (čl. 46 Ustava). Da nije reč o projekciji evropskih vrednosti u pogledu upotrebe „rodno osetljivog jezika“, nego o individualnom rešenju jedne ideologizovane grupe, svedoči i pravilnik GENDER-NEUTRAL

LANGUAGE in the European Parliament, gde se navodi da se upotreba rodno osetljivog jezika preporučuje i to u onoj meri u kojoj se ne narušava struktura datog jezika, pri čemu se posebna pažnja obraća na uvažavanje stava svakog pojedinca o tome kako želi da se deklariše. Takođe, u izveštaju Evropske komisije iz 2019. godine o zakonskoj regulativi vezanoj za rodnu ravnopravnost u Evropi i prenošenju evropskih pravila u

nacionalne zakone, gde se daje detaljan pregled situacije u 28 zemalja Evropske unije, na Islandu, u Lihtenštajnu, Norveškoj i četiri zemlje kandidata – uopšte se ne pominje jezik kao polje ostvarivanja rodne ravnopravnosti, koju bi trebalo regulisati zakonom. Predlagači Zakona tako su obmanuli i Narodnu skupštinu i predsednika države pošto su preporuku predstavili kao obavezu, koja je potom pretočena u zakonsku

normu.

(3) Ustav Republike Srbije ne poznaje pojam „rodne ravnopravnosti“:

„Država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti“ (čl. 15). U tom smislu, jedini opravdan naziv Zakona bio bi „Zakon o ravnopravnosti polova“, odnosno „Zakon o ravnopravnosti žena i muškaraca“ ili „Zakon o ravnopravnosti muškaraca i žena“. Pojam roda, u vrednosti navedenoj u Zakonu ne može se neupitno prenositi na gramatički rod u jeziku, pa se, stoga, i da nije drugih razloga, ne može Zakonom ugrađivati u pojam „rodno osetljivog jezika“ i dalje kao takav

koristiti s posledicama u lingvistici.

(4) Standardni jezik nije i ne može biti opšte i zakonom regulisano polje na kojem će se ostvarivati ravnopravnost među polovima. Jezik ima svoje zakonitosti, koje nije moguće podrediti pravnim okvirima, a koji su jednoznačni i dosledni na svima lako uočljiv način. Osim toga, logika jezika i logika mišljenja

različiti su fenomeni među kojima ne postoji apsolutno preslikavanje. Jezičke zakonitosti bitne su samo proučavaocima jezika, lingvistima, u konkretnom slučaju – srbistima. Obični govornici jednoga jezika služe se jezikom bez svesti o njegovim

zakonitostima. Skretanje pažnje na jezičke zakonitosti može da izazove probleme u komunikaciji, kojoj je neophodna relativno automatizovana upotreba jezika. S druge strane, u domenu potrebnog, država može uređivati društvene odnose na način na koji se to u civilizovanim društvima i čini – donošenjem zakona i drugih propisa u skladu s demokratskom procedurom, uz saglasnost većine stanovništva, bez ugrožavanja prava

onih koji ostaju u manjini. To se, međutim, ni na koji način ne sme ticati jezika i njegovih zakonitosti, jer država ne propisuje ni zakonitosti u fizici, hemiji, astronomiji, geografiji, biologiji itd.

(5) Zakonom se pod plaštom antidiskriminacije sprovodi

diskriminacija jednog dela stanovništva Republike Srbije, po svemu sudeći većine (onog dela koji ne želi da se deklariše kao nosačica, govornica, rukovoditeljka, farmerka, padobranka, geodetkinja i sl.). Prisila se odnosi na osobe oba pola (osobe

ženskog pola ne mogu da biraju svoj identitet, tj. sopstveno samoodređenje; osobe obaju polova koje se ne slažu s „novogovorom“ prinuđene su da ga primenjuju). U obrazloženjima iz Zakona smatra se normalnim da se menja svest ljudi koji drugačije

misle, onih koji upotrebu „rodno osetljivog jezika“ mogu smatrati ili smatraju diskriminatornom, što je neprihvatljivo u demokratskom društvu 21. veka. Ako zakonsko nametanje „rodno osetljivog jezika“ nije deo evropskih propisa i vrednosti, niti njegova upotreba ima uporište u postojećoj normi srbskog jezika (onako kako se propisuje Zakonom), postavlja se pitanje na osnovu kojih vrednosti, kriterijuma i standarda zakonodavac ovo nameće.

(6) Konkretna realizacija zakonskih odredaba dubinski i masovno ponižava i degradira nosioce i poznavaoce srbskog jezika, izvrgavanjem ruglu izgrađenog sistema vrednosti. Propisani izrazi i jedini moguć način njihove upotrebe u oktroisanom

jeziku uvode u javni prostor reči s potencijalnim ili već naglašenim kolokvijalnim, žargonskim, vulgarnim, pa čak i opscenim značenjem, koje je sadržano u nataloženom i

svakodnevnom jezičkom iskustvu i bogatoj mreži neprimerenih asocijacija zbog potpuno promašene i nepromišljene strategije sastavljača Zakona, uzrokovane njegovom nekompetencijom u oblasti srbistike. Pod izgovorom uklanjanja diskriminacije

uklanjaju se gotovo sve postojeće ograde u jeziku – masovnim uvođenjem neprimerenih leksičkih rešenja – i ozvaničava se nekontrolisano vređanje i urušavanje dostojanstva velikog dela stanovništva. Iako već postoje oni koji su, nošeni ideologijom, verovatno u afektu prigrlili pomenutu seriju nakaradno građenih ili preosmišljenih postojećih naziva (npr. sociološkinja, vojnikinja, rukovodilica, dizačica, istraživačica, sastavljačica, zamenica, poslanica itd.), ne obazirući se na

stvarno značenje i konotativno-asocijativni potencijal ovih reči, većini populacije ove su forme s razlogom neprihvatljive i izazivaju spontani otpor. One su jednako uvredljive i muškom delu stanovništva jer vređaju njegovo jezičko osećanje kao

neodvojivi deo kolektivnog jezičkog senzibiliteta. Nametnuto rešenje uzrokuje raskol u srbskoj kulturi i izaziva dubok osećaj nacionalne degradacije, obezvređenosti i poniženosti. Zadiranje u intimnu sferu – insistiranjem da se obelodani polnost pojedinca (čak i onda kada on ne bi želeo da se izjasni) – povređuje njegovo lično dostojanstvo i izvrgava ruglu društvo u celini, jer je suštinski suprotno tradicionalnom moralu, na kojem je postojeća zajednica izgrađena.

(7) Neumitna posledica doslednog razdvajanja osoba muškog i ženskog pola bilo preko jezika, bilo instrumentima društvenog podsticaja, čime se bavi Zakon, biće dodatno i naglašeno udaljavanje muškarca od žene, i obrnuto. U društvo se unosi

nepotreban jaz, koji će se s vremenom pojačavati, preteći braku i porodici. To našem društvu, koje se već suočava sa nebrojenim problemima poput depopulacije i biološkog nestajanja, sigurno nije potrebno. U ideološkim pripremama javnosti i u donošenju

Zakona jasno se vidi lična ostrašćenost, koja je na ovome planu ograničila racionalnost i moć rasuđivanja donosilaca Zakona.

(8) U Zakonu ne postoje precizne i naučno utemeljene formulacije u pogledu strukture, jasnih načela i granica u funkcionisanju „rodno osetljivog jezika“ („rodno osetljiv jezik“ definisan je samo jednom rečenicom, koja dopušta najrazličitije individualne interpretacije, što može dovesti do zabune i nesigurnosti među govornicima, a naročito među pravnicima, koji treba da primenjuju Zakon). S druge strane, u Priručniku za upotrebu rodno osetljivog jezika, objavljenom 2019. godine (u daljem tekstu: Priručnik), koji se nalazi na sajtu Vlade Republike Srbije, pri

Koordinacionom telu za rodnu ravnopravnost, zbog čega se mora smatrati dokumentom koji su najviši organi Republike Srbije preporučili za konkretnu primenu „rodno osetljivog jezika“, nalazi se nemali broj ogrešenja o jezičku materiju. Autori ove

publikacije nisu srbisti – pa nisu ni bili ni kvalifikovani za njegovo sastavljanje. To je u potpunosti nedopustivo i nije zapamćeno u našoj kulturi u poslednjem stoleću!

Na primer, u Priručniku se „rodno osetljiv jezik“ definiše na drugačiji način nego u Zakonu, pojavljuju se materijalne greške, poput onih da je u srbskom jeziku ili „rečca“ (a ne veznik), da je svršetak -ka u reči lekarka „nastavak za oblik“ (što je netačno), da su nastavci za muški rod -e, -o ili suglasnik (npr. taj krevet, taj sto, taj Mile), što je opet netačno, i sl. Pored toga, u Priručniku postoji i znatan broj previda i nedoslednosti (npr. navodi se da ne postoji muški rod za reč usedelica; preporučuje se

endokrinologica, ali ne i neurologica), a uočen je i nemar (npr. imenici leksikolog „odgovara“ femininativ leksikografkinja), kao i odsustvo jasnih kriterijuma (npr. „treba“ sutkinja, „ne može“ sudijka i sudinica). Sve to govori koliko sastavljači Zakona ne poznaju materiju o kojoj tako strogo sude. (A da i ne govorimo o tome da je Priručnik štampan latinicom, suprotno ustavnom određenju statusa ćirilice kao pisma u službenoj upotrebi.)

(9) Zakonska obligatornost u doslednoj upotrebi socijalnih

femininativa, navedena u formulacijama čl. 25 i 37, gde se govori o „nazivima radnih mesta itd.“, odnosno o „diplomama, klasifikacijama, zvanjima, zanimanjima i licencama“, odnosi se i na one koji ne odgovaraju tvorbenom sistemu srbskog jezika

ili nisu dovoljno ustaljeni u njemu (npr. virusološkinja, trenerica, bekica, kupica i sl.), što je za bilo koji standardni jezik, pa i srbski, neprihvatljivo i nedopustivo. Imenice ženskog roda nastale od imenica muškog roda sa značenjem profesije treba upotrebljavati u odgovarajućoj jezičkoj situaciji ukoliko je njihova upotreba u skladu s postojećom normom i dobrom jezičkom praksom, i tada samo u referencijalnom, ne i u generičkom značenju. Ako je u datom kontekstu neophodno izvršiti individualizaciju iskaza, tj. naglasiti da je nosilac funkcije ženskog pola, to se, u skladu s gramatičkim sistemom i dobrim stilom, obezbeđuje i drugim jezičkim sredstvima ili navođenjem

ličnog imena. Uopšte, ovo se pitanje rešava dugoročno, u sklopu jedne šire i dobro promišljene strategije unutar uže struke, uz saradnju stručnjaka različitih profila, za šta nisu kompetentni niti nadležni pojedinci ili grupe okupljene oko nevladinih organizacija, koji su pokazali izrazito neznanje i agresivnu

isključivost, zaklonivši se iza državnih institucija i pravnog sistema. Osim toga, jezik kao prirodni „organizam“ ima neprekidan razvoj, koji nikako ne može i ne sme biti ograničen i nametnut Zakonom. Uvećavanje rečnika je u jeziku trajan proces, neodvojiv od gramatičkih mehanizama (v. t. 12), koji prati, proučava i normira struka, a ne ideologija ili politika dekretima.

(10) Neargumentovano je insistiranje na tome da „muški rod nije neutralan, već da treba koristiti i muški i ženski rod kada govorimo o ljudima“ (Priručnik, 29), što zahteva upotrebu paralelnih formi „ukoliko se izrečeno odnosi i na muškarce i na žene“ (npr. Rotrebno je da zakažete pregled kod svog izabranog/e lekara/ke tako što ćete ga/je

pozvati na broj telefona 123-456, Priručnik, 74). Time se negira opšta upotreba reči u jeziku, što urušava kognitivno-komunikacijsku kompetenciju svih nosilaca srbskog jezika i istovremeno pogubno deluje na razvoj pojmovnog sistema i kognitivnih sposobnosti onih koji će taj jezik tek usvajati, dece. Na taj način urušava se i stilska i organizaciona struktura teksta, gubi se značenjska prozirnost iskaza, urušava se jezička

struktura u celini. Neutralnost generičkog muškog roda u srbskom jeziku predstavlja lingvističku činjenicu: gramatike srbskog jezika u zvaničnoj upotrebi saopštavaju da imenice koje znače vrstu, zvanje ili zanimanje označavaju bića oba pola, bilo da su

gramatičkog ženskog ili muškog roda, pa je tvrdnja da upotreba generičkog muškog roda predstavlja diskriminaciju – u neskladu s dokazanim i ubedljivo obrazloženim stanovištem srpske lingvističke nauke (up. t. 9). Posmatrano s aspekta formi, muški

gramatički rod je neodređen, ženski rod je formalno određen, dok je srednji rod neutralan. Na planu kongruencije, što se ne ispoljava neposredno preko imenica, nego kroz slaganje drugih promenljivih reči s njima, kada se uklapaju različiti gramatički

rodovi – muški rod se dosledno koristi kao opšti rod, produžavajući time mehanizam nasleđen iz prajezika, iz vremena dok nije ni postojao rod, što znači da on ovde ni u kojem smislu nije povezan s muškim polom (npr. Devojke i deca su došli).

Udvajanje oblika u tekstu smanjilo bi, dakle, njegovu preglednost i razumljivost, što bi onemogućilo jednostavnu, jasnu i efikasnu komunikaciju. Takav model već se vrlo nepovoljno pokazao u pisanju udžbenika (npr. Ako si tačno rešio/rešila ovaj

zadatak, postao si / postala si pravi jezikoznalac / prava jezikoznalka), a raširiće se na sve zvanične tekstove sastavljene u državnoj administraciji, u nauci i drugim domenima javne upotrebe jezika. Time se razgrađuje osnovna, komunikativna uloga

jezika i jezik iz prirodnog stanja prelazi u veštačko, programirano, neprirodno. Nezamislive su razmere jezičkog intervencionizma: on će se naročito ispoljiti u budućim zakonima, u temeljnoj preradi postojećih zakona, kao i u svim propisima u javnoj sferi, uključujući i Ustav, koji se mora prilagoditi, zatim u zvaničnim dokumentima, udžbenicima, tekstovima u medijima, oglasima itd. (npr. Zaštitnik

građana je nezavisan državni organ koji štiti prava građana →

Zaštitnik/Zaštitnica građana/građanki je nezavisan državni organ koji štiti prava građana/građanki, Ustav, čl. 138). Jednom rečju, nesagledivo je polje koje će biti izloženo jezičkim izmenama po meri Zakona.

Celi zaključak pogledajte na sajtu Matice Srpske