BOJ NA LJUBIĆU 1815.

Jednoipomesečne borbe, vođene u Čačku i okolini od 27. aprila do 10. juna 1815. godine bile su presudne za sudbinu Drugog srpskog ustanka pod vođstvom kneza Miloša Obrenovića.

Četiri dana posle podizanja ustanka protiv Turaka na narodnom saboru u Takovu 23. aprila, oko 700 ustanika napalo je na tursku posadu u Čačku i uspelo da osvoji varoš osim šanca oko džamije u centru varoši koji je branilo oko 600 Turaka. Budući da nije mogla osvojiti šanac, ustanička vojska povukla se na brdo Ljubić, oko kilometar i po severno od Čačka, iznad leve obale Zapadne Morave, koja protiče između ovoga brda i grada, i počela da se na njemu utvrđuje. U pomoć je pristigao Jovan Dobrača sa 500 Gružana i vojvoda Milić Drinčić sa 200 ljudi. Beogradski vezir Sulejman-paša Skopljak poslao je zbog ustaničkog napada na Čačak svoga zamenika Imšir-pašu sa 3.500 vojnika da ustanak po svaku cenu uguši u samom začetku. U potrazi za Milošem Obrenovićem i glavninom ustaničkih snaga, Imšir-paša je krenuo preko Rudnika i Brusnice ka Čačku, u nameri da smelim prodorom u unutrašnjost Srbije demorališe ustanike i da vojnom snagom uguši ustanak. Miloš Obrenović je išao za ovom kolonom na izvesnom odstojanju, ne napadajući je, jer nije imao dovoljno snaga.

Kad je 6. maja došao u Čačak, Imšir-paša se našao opkoljen sa svih strana, usred ustalog naroda. Smestio je svoje snage po šančevima kojima su bili okruženi begovski konaci i džamija. Turci su, osim postojećeg, izgradili još jedan šanac. Na Ljubiću je bilo oko 1.500 ustanika (od toga 200 konjanika). Tu su se nalazili Jovan Dobrača, Milić Drinčić, Nikola Lunjevica, Jovan Mićić, Raka Levajac i ostale srpske starešine. Komandanti ove vojske bili su Milošev brat Jovan Obrenović i Lazar Mutap. Šanac Jovana Obrenovića je proširen i sagrađen jedan novi.

Stigavši na Ljubić, Miloš je naredio učvršćivanje tamošnjih šančeva pobijanjem debelog hrastovog prošća prepletenog prućem i postavljanjem granja ispred šančeva, što je bilo završeno već prve noći po Miloševom dolasku. Sutradan, 8. maja su Turci uz talambase i viku izvršili silan napad ali su se ustanici održali na položajima i naneli Turcima znatne gubitke. Uskoro je Imšir-paši stigao u pomoć paša Vranjalija sa oko 1.500 vojnika i još neki turski komandanti iz južnih krajeva, što je za nekoliko hiljada vojnika povećalo tursku vojsku pod Ljubićem. Međutim, u prvom napadu Vranjalija je teško ranjen ali su turski napadi na Ljubić ponavljani svakog dana. Odbijani od Srba, Turci su se povlačili preko Morave u Čačak.

I ustanicima je stizala pomoć, koja je odmah raspoređivana po položajima. Stizali su Gružani, užički Crnogorci (knežina Crna Gora u Užičkoj nahiji), Dragačevci. Sa Jaseničanima je stigao i Tanasko Rajić, s velikim ratnim iskustvom. Na Ljubiću je postao kapetan u vojsci.

Saznavši da Turci, dolazeći iz Beograda, započinju oštre napade na Valjevsku i Šabačku nahiju, Miloš je za kratko napustio Ljubić i otišao na Palež na Savi. Osvojivši Palež (prvi osvojeni grad u Drugom ustanku), ustanici su pored drugog zaplenili i top. Top je bio prvi ustanički top u ovom ustanku. Oslobođenjem Paleža ustanici su uspostavili veze sa emigracijom u Austriji. Mnogi ustanici odbegli 1813. vraćali su se u Srbiju i pridruživali borbi protiv Turaka. Usledili su uspesi kod Valjeva, dok je Moler motrio na Turke u Srebrenici.

Kada se vratio na Ljubić, Miloš je oduševljeno dočekan. Konjica i topovi izazivali su ushićenje i ulivali veru u pobedu. I Imšir-paši su stigla nova pojačanja iz Sjenice i Novog Pazara, kao i pojačanje iz leskovačkog kraja. Arnauti koji su pristigli svojim ispadom iz Čačka napali su zbegove srpskih žena i dece u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

Na savetovanju starešina Miloš Obrenović je izvršio novi raspored snaga a komandu nad šančevima poverio ustaničkom kapetanu Tanasku Rajiću. Istovremeno, Rajić je bio i komandant nad topovima. Donji šančevi stavljeni su pod komandu Jovana Dobrače. Srbi su uz pomoć topova uz veliko iznenađenje Turaka da gola raja ima topove - potisli Turke i saterali ih u šanac oko džamije, ali je ovaj opet ostao neosvojiv. Posle ovoga ustanici naprave nove šančeve niže od Ljubića, pod brdom, bliže Moravi. U ove šančeve ode većina vojske a na brdu ostanu samo straže kraj hrane i municije. Opšti turski napad počeo je u jutarnjim časovima 6. juna. Jakim konjičkim snagama Turci počnu opkoljavati Ljubić. Desnim krilom pređu Moravu u pravcu sela Konjevića, a levim u pravcu Trbušana, iznad Čačka. Ove snage su imale zadatak da opkole Ljubić i napadnu ustanike s leđa, dok glavne turske pešadijske snage vrše frontalni napad na srpske šančeve isturene do blizu Morave. Ustanici su u susret turskoj konjici izbacili svoje konjanike i između njih je došlo do borbe, u kojoj su srpski konjanici prisiljeni na povlačenje. Glavnina turskih snaga, pešadija, prešavši Moravu, izvrši žestok napad na prednji kraj srpske odbrane, što dovede do paničnog povlačenja. Sada opkole Dobračin šanac, iz koga su trpeli velike gubitke. Potom počnu jurišati na zadnji šanac, gde se nalazio Rajić s topovima. I ovde dođe do velike pometnje jer oni koji su se povlačili sa obala Morave i iz polja, uletali su u Rajićev šanac i, otvarajući vrata, izlazili i hvatali položaje po okolnim šumama. U stvari, kroz šančeve Tanaska Rajića povukla se vojska i Rajić, na kraju, ostaje sam sa topovima. Kad su Turci sasvim prodrli u šančeve gde se Tanasko Rajić nalazio, prestao je da komanduje paljbom i uzviknuo: "Ovih topova ne ostavljam dok me Turci svega ne iseku!" Opkoračio je jedan top i opalio svoje pištolje ubivši dva Turčina, pre nego što su ga Turci opkolili i sasekli.

Međutim, ustanici u donjem šancu još daju otpor. Videći šta se dešava oko šančeva, knez Miloš Obrenović je naredio Drinčiću da sa konjicom njih dvojica zajedno napadnu Turke u polju kraj Morave. Miloš i Drinčić su se sjurili u polje, na kome je nastala opšta klanica. Turcima je stiglo pojačanje, tako da je njihova vojska prekrila polje.

Zbog toga je Drinčić trubom naredio povlačenje. Povukli su se na Ljubić. Turci su ih neko vreme progonili, a onda prestali. Stigavši u Dobračin šanac, Miloš i Drinčić počeli su da ponovo okupljaju ustanike.

Ustanici se počeše okupljati. Opkoljeni u donjem šancu davali su otpor čitavog dana. Knićanin Vaso Tomić, koji se nalazio u šancu najbližem Turcima, u predvečerje toga dana ubio je glavnog turskog zapovednika, Imšir-pašu, u času kada je na konju prelazio Moravu. Pogođen puščanim tanetom u vrat, paša se stropoštao u reku. Posle strahovitih gubitaka, na kraju se Turci povuku u Čačak sa zaplenjenim topovima.

Pogibija Imšir-pašina iako nezapažena tokom borbi kasnije je imala značajan psihološki efekat na obe zaraćene strane kao i na sam ishod same bitke.

Tursku vojsku je obuzela panika u trenutku kada su čuli za pogibiju Imšir-pašinu. Strah od pobunjene raje i u ostalim krajevima naveo ih je da odustanu od povratka u Beograd. Vest o turskoj panici je noću uoči 10. juna donela robinja Tankosava Janković iz Zeoka koja je uspela da pobegne iz logora turske vojske. Te noći Turci se, tiho i neopaženo, stanu izvlačiti iz Čačka preko planine Jelice prema Sjenici. Ustanici se ustreme za njima preko Jelice i sustignu ih u selu Rtarima. Posle dvočasovne borbe, Srbi im nanesu velike gubitke, povrate svoje topove i uzmu veliki plen. Mnoge Turke, bez oružja i opreme, ustanici su gonili i ubijali sve do Kravarice. Zarobljene turske žene i decu Miloš uputi Turcima u Užice s pismom: "Evo vam šaljem vaše roblje... jer nisam pošao da robim... Ja sam ustao samo slobodu za sve da tražim". Uputio im je i ranjenike, koje su vidari previli. Uveče, u Rtarima, izvršena je smotra srpske vojske i njenog novog naoružanja, a na čelu pobedničke vojske vučeni su topovi na kojima je poginuo Tanasko Rajić.

Pobeda Srba kod Čačka bila je veliki moralni podsticaj za dalje borbe. Boj na Ljubiću rešio je sudbinu Drugog srpskog ustanka i otvorio put slobodi.