Viola fon Kramon u mantiji

Penzioner Perišić se, u svojoj 70. godini života, odvažio da iz crkvenog stana u Dubrovniku isporučuje laži o Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi od koje je dobio sve što je moglo da se dobije i od koje je iskoristio i koristi sve što mu dopalo i dopada do šaka do dana današnjeg. Njegovi javni nastupi, a posebno ovaj u „Radaru“ nije ništa drugo nego čučanj u velikoj nuždi o kojoj je pisano u prvom nastavku ovog serijala. Jer, stvari ne idu onako kako su se nalogodavac i Perišić sa malobrojnom družinom nadali!

U svoje vreme, dok je pohlepno širio svoj uticaj, svešteniku Vladanu Perišiću je itekako bila važna „institucionalna Crkva“. Grabio je najbolje crkvene službe u Beogradu – od duhovnika u Crkvi Ružici i kapeli Svete Petke na Kalemegdanu preko Dvorske Crkve na Dedinju do redovnog profesora i dekana Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta.

Našminkani „moralni čistunac“ marksističke provenijencije se u svoje vreme samovlasno okitio nepripadajućim mu monaškim znamenjima koja je nosio. Nije se libio da na Bogoslovskom fakultetu lobira, grabi i otima predmete Patrologija i Hrišćanska epistemologija, koji mu, shodno njegovoj naučnoj oblasti, ne pripadaju?

Pravo je pitanje: kako je i po kojim kriterijumima izvorni marksistički filozof mogao biti profesor Patrologije ili Hrišćanske epistemologije na Bogoslovskom fakultetu? Gde mu je bio obraz kada je otimao predmete za koje nije kvalifikovan? Posle Episkopa Atanasija (Jevtića) na predmetu Patrologija našao se Vladan Perišić!!!

Danas Perišić tvrdi da „Pravoslavni bogoslovski fakultet ne razume prirodu Univerziteta“. Gde su mu savest i obraz da i još uvek kao penzioner iz Beograda drži jednu od najboljih parohija u Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi i živi u crkvenom stanu u Dubrovniku. I to sve dok toliko mladih sveštenika lomi noge i tabana po krševitim parohijama u rasutim i dobrim delom zapustelim hercegovačkim selima? Zašto, recimo, nije tražio parohiju u selu Kazanci kod Gackog odakle potiču Perišići?

Perišić tvrdi da je „dužnost teologa da progovori kad su ugrožena demokratska i ljudska prava građana“. Interesantno je što Perišić, koji nije teolog, propisuje i određuje dužnosti teologa. Po ovom marksističkom svešteniku, teolozi izgleda spadaju u red socijalnih radnika, političkih delatnika ili zaštitnika ljudskih prava, a ne u svedoke vere u Boga.

Crkva je za Perišića, shodno onome što je duboko utkano u njegovo marksističko i revolucionarno biće, i dalje u rangu onoga što su marksistički učitelji ideološki utemeljivali u vreme totalitarizma – samo jedna od brojnih društvenih organizacija. I ništa više!

„Revolucionarna eklisiologija“ sveštenika Vladana Perišića je, sudeći po onome što govori i piše, posebno na skupovima koje organizuje Rimokatolička crkva u Hrvatskoj, u srži marksistička i ateistička. Crkva je za njega jedna od više socijalnih ustanova u društvu koja treba da pokazuje „društvenu odgovornost“. Perišić Crkvu Hristovu vidi samo u nivou zemaljske horizontale. Marksistička „sotiriologija“ Vladana Perišića čoveka vidi samo u političkim borbama i društvenim događajima, a ne u Carstvu nebeskom.

Perišić u „Radaru“, shodno dostignućima „revolucionarne eklisiologije“, koristi izraze „vrh SPC“, „deo vrha SPC“, „crkveni vrh“, „vrh Crkve“ itd. Isto kao i komunisti 1945. godine! Ako se logičkim zaključivanjem može zaključiti šta Perišić podrazumeva pod „vrhom SPC“ onda se, korišćenjem iste metode, može doći do zaključka da, po Perišiću, pored „vrha SPC“ postoji i neko „dno SPC“.

Ako znamo koga Perišić percepira i prikazuje kao „vrh SPC“ onda možemo da zaključimo da pod „dnom SPC“ podrazumeva sve sveštenike, monahe i vernike Srpske Pravoslavne Crkve, uključujući, naravno, i profesore Bogoslovskog fakulteta. Dakle, sve osim nalogodavca iz inostranstva, sebe i nekolicine istomišljenika. U stvari, ako postoji „dno SPC“ onda Perišić sa sve nalogodavcem mu i nekolicinom interesnih istomišljenika nije ništa drugo nego dno dna Srpske Crkve!

Samo po sebi nije sporno i ne može biti sporno pravo bilo kog čoveka, pa i teologa, da progovori u svakoj situaciji, pa i „kad god su ugrožena demokratska i ljudska prava“. Ali, pitanje je ljudske odgovornosti i elementarne pristojnosti kako, gde i kada čovek, pa i teolog, a posebno pravoslavni sveštenik, treba da progovori. Za pristojnog, vaspitanog i odgovornog čoveka to nije jezik koji u „Radaru“ lansira penzionisani sveštenik Vladan Perišić.

Intelektualno pokvarenjaštvo jeste sinonim za sveštenika Vladana Perišića. On, naime, podmeće i, što bi njegovi marksistički učitelji i mentori rekli, pokušava da zameni teze. Perišić se služi podmetanjem kako bi Srpsku Crkvu i, posebno, Patrijarha srbskog Porfirija javnosti prikazao na najgori mogući način.

Perišić kaže da mu „nije sasvim jasno koga patrijarh zove na pomirenje“, pa logicira da se „nada da nije pozvao prosvećenu akademsku mladež da se „pomiri“ sa mračnim kriminalnim kartelom, koji kontroliše državu“.

Patrijarh je duhovni otac svih vernika Srpske Crkve i nije on taj koji, kao Perišić, ljudima lepi etikete i presuđuje po kratkom postupku u državi u kojoj postoje zakoni, tužilaštvo i sudovi. I vrapci na granama znaju da Patrijarh srbski očinske poruke upućuje svima, ali Perišić to falsifikuje radi dehumanizacije patrijarhove ličnosti i guranja Crkve u prljavu partijsku borbu i obračune.

Perišić, vođen sopstvenom nesputanom strašću za neljudskim poništavanjem drugoga, u konkretnom slučaju Patrijarha srbskog Porfirija, bezočno podmeće i pa patrijarha kvalifikuje kao „denuncijatora srpske akademske omladine“. Dobro je poznato da Patrijarh Porfirije u razgovoru koji je vodio sa predsednikom Vladimirom Putinom u Moskvi uopšte nije pominjao studente, ali to ne interesuje Perišića .

Perišić kao baštinik tekovina rezolucije Informbiroa kvalifikuje predsednika Ruske Federacije prikazuje kao „autoritarnog lidera jedne strane države“. Može se zaključiti da ova dubrovačka Viola fon Kramon u mantiji iz dna duše mrzi Ruse i Rusiju, ali i Srbe i Srbiju. I zato bi bolje bilo da ponovo pročita šta je Patrijarh Porfirije rekao u Moskvi, a posebno onaj deo u kome je istakao da „od vere sve zavisi: kako verujemo – takav je naš život, naše reči“.

Umesto da govori o ulozi Crkve u duhovnoj i moralnoj obnovi pastve posle višedecenijske vladavine marksista i komunista, penzioner Perišić u „Radaru“ govori o „ulozi Crkve u borbi građana protiv korupcije“. Naveo je da Crkva „apsolutno u toj borbi stane na stranu naroda“.

I to je jedna, krajnje nečasna i sveštenika nedostojna, zamena teza. Jer, činjenica je da u protestima učestvuje jedan, svakako važan, deo naroda ili građana Srbije, ali Perišić i zagovornici novog sukoba Srba sa Srbima u Srbiji uporno deo naroda ili deo građana Srbije prikazuju kao „ceo narod“ i „sve građane“, što nije tačno.

Isti je slučaj i sa studentima! U blokadama i protestima u Srbiji, sudeći po broju učesnika u tzv. forumima i na protestima, učestvuje deo studenata, odnosno nesporna manjina studenata, ali za Perišića i slične to znači – svi studenti! A to nije tačno!

Građanin, građani, deo naroda ili ceo narod ima pravo da se bori protiv korupcije i svih drugih štetnih pojava u društvu i državi. Isto važi i za studente. To pravo niko ne osporava, niti može da ospori. Kriminal i korupcija, individualni ili organizovani, postoje u svakoj državi, ali to nije posao, niti nadležnost Crkve nego državnih organa ako ne danas, a ono sutra. Treba li patrijarh sa arhijerejima i sveštenicima da sa amvona ili putem saopštenja žigoše i presuđuje i da, poput marksističkog revolucionara Perišića, spaljuje ljude na uličnim lomačama? Je li to uloga Crkve u savremenom društvu koje počiva na odvojenosti Crkve od države?

Posle toga, ovo dno dna Srpske Crkve i moralna olupina u mantija je potonula u septičku jamu. Od kako postoji štampa u Srbiji, a ima tome 190 godina, ne postoje prljavije, odvratnije i klevetničkije reči protiv Srpske Pravoslavne Crkve od reči koje je u intervjuu „Radaru“ izrekao sveštenik Vladan Perišić.

O tome u sledećem nastavku.

Izvor: suncanik.info