NAJBOLJI U SVAKOJ SITUACIJI

Dobrosav Boban Pešić više od tri decenije prevozi radnike do fabrike i vraća ih kući. Da je jedan od najboljih među svojim kolegama potvrđuju i brojne nagrade sa takmičenja profesionalnih vozača. I kolektiv ga je proglašavao za najboljeg radnika, a više puta je dobio i priznanja Crvenog krsta kao višestruki davalac krvi.
Ovaj drumski vuk je kao vozač prešao milione kilometara bez ozbiljnijeg prekršaja. Pravi profesionalac koji svoje vozačko iskustvo započinje kao kamiondžija u Vranju, da bi decenijama bio uspešan vozač SIMPOVOG radničkog autobusa. Već šest godina je i poslovođa autobuskog saobraćaja. Osim što vozi autobus, bavi se i organizacijom vozila za prevoz radnika.
U Vranje je, poput mnogih svojih zemljaka iz rodne Poljanice, „trbuhom za kruhom“ došao sa samo petnaest godina. Bilo je to 1963. Rešio je da završi školu, zaposli se i osamostali. Nakon dva razreda Gimnazije “Bora Stanković“ prelazi u Niš gde upisuje Saobraćajno-tehničku školu, a potom je pri Automobilskom centru u Zemunu završio Višu školu za radnička zanimanja, gde je upotpunio svoje znanje iz oblasti drumskog saobraćaja. Sa osamnaest godina položio je test za upravljanje vozilima „A“ i „B“ kategorije, a vrlo brzo u njegovu vozačku dozvolu upisana je i „D“ kategorija.
Nakon odsluženog vojnog roka u Zagrebu, gde je vozio autobus, vratio se u Vranje. Počeo je privatno da vozi kamion i ubrzo odlazi u Hamburg gde radi kao vozač autobusa u tamošnjem gradskom saobraćaju. Po nagovoru majke vraća se iz Nemačke. Pre nego što se zaposlio u SIMPU radio je i u Novom Sadu i rodnoj Poljanici.
- U isto vreme, te 1976. godine poslao sam tri molbe za zasnivanje radnog odnosa - SIMPU, vranjskom „Jedinstvu“ i ljubljanskom preduzeću „Vijator“. I svuda sam bio primljen. Bez razmišljanja sam se odlučio za SIMPO. Najpre sam vozio furgon, a onda sam, s obzirom na radno iskustvo, prebačen na dužnost probnog vozača, da bi od 1982. godine ponovo seo za autobuski volan i do dan danas sam na tom mestu.
Veoma je teško napraviti poređenje između firmi u kojima sam pre toga radio i SIMPA. To se ne može uporediti. Ja sam u SIMPO došao kada je on već bio na putu svog ubrzanog razvoja, kada se znalo ko, šta, kako i koliko radi. Dakle, radilo se o jednom organizovanom kolektivu sa ustanovljenim principima koji su morali da se poštuju. Nije to bila „gvozdena“ disciplina kako su tvrdili neki van našeg kolektiva. To je bila radna disciplina koja je prisutna u zapadnom poslovnom svetu, jer bez nje nema dobrog i kvalitetnog rada. Nešto sasvim normalno, ako želimo da ostvarimo rezultate.
Ovo je veoma odgovoran posao, nimalo lak, ali je lep. Ja volim to što radim i još kao dete sa dvanaest, trinaest godina sam voleo da uzmem volan u ruke, što sam i činio kada sam sedao u kola svog oca. I u ovom, kao i u svakom drugom poslu, greške nisu dozvoljene. U suprotnom, posledice su velike.
Ja sam iz generacije onih radnika koju su svedoci razvoja SIMPA. Svi mi smo svojim radom doprineli da se kolektiv razvija, da se grade novi objekti, zapošljaljvaju novi radnici. I ja se sećam perioda kada se gradila Upravna zgrada, Radnički resoran, Hotel na Pržaru. Vozio sam radnike koji su posle radnog vremena odlazili da pomognu da se posao brže završi. Nisam gledao da li je radno vreme ili ne. To nisam shvatao kao obavezu, kao nešto što moram da uradim. Naprotiv, to sam doživljavao kao naš uspeh.
Tačno je da smo mnogo radili, ali smo i zarađivali. Radnici su gradili kuće, dobijali stanove. Spadam u onu generaciju SIMPOVACA kojoj ništa nije bilo teško da uradi za svoju firmu, koja se nije štedela u poslu, jer smo znali da je to za dobrobit svih nas koji radimo ovde i nije mi žao.
Čini mi se da mlađe kolege na sve to danas gledaju drugačije, teško im je da shvate koliko je truda i napora bilo neophodno uložiti da bi se od fabrike pred zatvaranjem stvorila Kompanija sa velikim brojem proizvodnih kapaciteta, prodajnih objekata, ogromnim brojem zaposlenih. To je valjda zato što su danas druga vremena, što se radi u mnogo boljim uslovima. Mi stariji radnici imamo taj osećaj da je SIMPO naš i da treba da se za njega borimo. I to moraju da znaju mlađi radnici.
Raditi u SIMPU je velika čast i obaveza, jer ugled koji se uživa u poslovnom svetu mora stalno da se održava. Elipsa SIMPA je svuda prepoznatljiva i za to su zaslužni i rukovodioci i radnici, i proizvodi koji su prisutni i u zemlji i u inostranstvu. Svi mi na neki način širimo ugled SIMPA. Neko to radi u krojačnici, drugi za kompjuterom, ili sa klamaricom u ruci, ali smo svi na istom zadatku – da uradimo profesionalno, kvalitetno i na vreme. Čak i ponašanjem van radnog mesta – u gradu, restoranu, kroz razgovor sa prijateljima koji ne rade u SIMPU. Koliko puta sam objašnjavao poznanicima da jak SIMPO znači i jako Vranje, čak sam u odbrani mojih stavova dolazio u situaciju da se gotovo i posvađam sa njima. Smatram da se u SIMPU moramo ponašati kao domaćini, isto kako bismo se ponašali kod kuće. Ko misli drugačije - greši.

Prošlo je 36 godina mog rada u SIMPU. Mnogo toga se događalo za to vreme. Bilo je i lepih i ružnih trenutaka. Svaki susret sa predsednikom Tomićem za mene je bilo nešto što ne mogu da zaboravim. To su za mene posebni događaji kojih se rado sećam. Ono što ću pamtiti svakako je i izgradnja naših fabrika, otvaranje sopstvenih maloprodajnih objekata, dobra prodaja našeg nameštaja... Naše fabrike su proizvodile nameštaj koji se prodavao po celom svetu. Proizvodnja radi u tri smene, a magacini prazni. Sve što se proizvede direktno sa proizvodnih traka ide u furgone i šlepere i dalje prema kupcima.
Bilo je i situacija za koje nikada ne bih voleo da su se desile – požar, embargo na izvoz naših proizvoda, ratovi, bombardovanje, raspad Jugoslavije kada smo izgubili imovinu koja nije na teritoriji Srbije.
Sećam se kada je 1983. godine izbio požar koji je pretio da uništi veći deo fabrike. Na tom primeru su radnici pokazali koliko vole kolektiv u kome rade. Svi smo učestvovali u gašenju i saniranju posledica vatrene stihije. Zahvaljujući tome Fabrika je vrlo brzo ponovo stala na noge i počlela da radi, iako mnogi to nisu očekivali.

Kada sam počinjao da radim fascinirao me je taj odnos prema poslu. Taj entuzijazam radnika. Nepojmljivo je bilo da se zakasni na posao, da se ode kući, a da se ne izvrši zadatak. Konkretno, na primeru nas vozača, bilo je nedopustivo da autobus u određeno vreme ne bude parkiran, kako bi radnici koji ujutro idu na posao stigli na vreme. Znači, uvek se dolazilo najmanje desetak minuta ranije. Isto je i kada radnici izlaze iz fabrike i kada treba da ih odvezemo kući. Uvek smo poštovali vreme, a to činimo i danas. Imamo deset autobusa i isto toliko vozača. O njihovoj ispravnosti brine Sektor transporta, a mi koji ih vozimo vodimo računa da budu čisti, da prijavimo kvar kada nastane i nastojimo da on bude što pre otklonjen kako posao ne bi trpeo.

Dugo sam u SIMPU i mogu da kažem, poput mojih starijih kolega, da i ja SIMPO doživljavam kao drugi dom. I zato bih voleo da ovaj kolektiv prebrodi teškoće, kao što je to bilo i mnogo puta do sada, da nastavi putem razvoja, da i dalje bude pokretač razvoja ovog kraja. To je SIMPOVA misija bila godinama, pa nema razloga da tako ne bude i dalje. Verujem da će se to i ostvariti. Svi radnici SIMPA treba da su srećni jer za prvog čoveka kolektiva imaju Dragana Tomića koji je uvek imao viziju šta je za kolektiv i njegove zaposlene najbolje. Uvek je nalazio izlaz čak i iz situacija koje su na prvi pogled izgledale kao nemoguća misija. Nadam se da će SIMPO još dugo biti na privrednoj mapi Vranja i Srbije i da će i dalje biti kolektiv koji može poslužiti za primer mnogim drugim fabrikama kada je reč o jedinstvu, disciplini i odnosu prema radu.
  Z. S. izvor - Simpo Novine